име: Митар
презиме: Митровић
име оца: С.
место: Годљево
општина: Косјерић
година рођења: 1887.
година смрти: 1974.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
Митровић С. Митар, ковач и резервни мајор (Годљево, Косјерић, 8. XI 1887 – Рађево Село, Ваљево, 19. V 1974).
Отац Сима и мајка Стоја били су пољопривредни произвођачи. Основну школу и ковачки занат завршио је у Годљеву. Кад је одрастао отишао је на одслужење војног рока и унапређен у чин каплара.
Учествовао је у Српско-турском рату 1912/1913. године и унапређен у чин резервног поднаредника. Већ се посебно истакао у Кумановској бици. Веома вредан, храбар и пожртвован борац после победе над Бугарима у Другом балканском рату одликован је Златном медаљом за храброст. На почетку Првог светског рата унапређен је у чин разредног наредника. Касније унапређен у чин потпоручника и био командир Митраљеског одељења II батаљона IV кадровског пука. Као такав одликован Златним војничким орденом Карађорђевом звездом са мачевима о чему је објављен указ ФАО 11.123, од 15. јуна 1915. године. Поред поменутих одликовања имао је Златну медаљу за храброст, неко француско и руско одликовање, Албанску споменицу и споменице за учешће у свим ратовима.
После Првог светског рата посветио се ковачком занату. Тих година оженио се Живодарком – Живком, кћерком Радојке и Милутина Јакића из Рађевог Села па се настанио у њихову кућу. Изродили су три сина: Остоју, Владана и Милорада, а преко њих добили бројно потомство.
Већ 20. маја 1919. године преведен је у официрски ранг и унапређен у чин пешадијског потпоручника. Касније је редовно учествовао на бројним вежбама и другим активностима па је унапређиван до чина резервног пешадијског мајора.
Априла 1941. био је мобилисан као командант једног батаљона у Обреновцу, али се брзо распао.
Текст из књиге “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић:
МИТРАЉЕЗАЦ СОКОЛОВОГ ОКА
Митровић С. Митар, ковач, мајор (1887 – 1974).
Митровић Митар од оца Сима и мајке Стоје, рођен је 26. октобра 1887. године у селу Годљево, код Косјерића. Имао је петорицу браће: Љубомира, Милоша, Ристивоје, Новицу и Михаила. Михаило је у своје време имао предузеће за превоз путника „Звезда“ са седиштем у Пећи. Страдао је од Арнаута.
Митрови потомци и данас чувају писмо које је овај упутио свом брату Михаилу у Пећ 12. децембра 1938. године, са молбом да му поклони један аутобус за превоз путника. Али како у ваљевском крају није могао добити линију на којој би вршио услуге превоза путника, до тог преузимања није дошло. Онда су наишла тешка времена.
Митар је у родном селу завршио основну школу и ковачки занат. После Првог светског рата одселио се у Рађево Село, код Ваљева, где је отворио ковачку радњу и засновао породицу, уживао је изузетан углед
У први Балкански рат отишао је из Годљева, као каплар српске војске. У чин каплара је унапређен за време одслужења војног рока у јануару 1911. године. Августа 1913. године, после јунаштва испољеног у борби са Бугарима, а посебно у борбама код Куманова, унапређен је у чин поднаредника и одликован је Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“ (1913).
У децембру 1913. добија чин пешадијског наредника баш онда, како је говорио, „када смо крварили са нашим бившим савезницима – Бугарима, није им никад веровати“.
Касније, као митраљезац показује изузетну храброст и постаје командир митраљеског одељења II батаљона IV кадровског пука. У току рата није рањаван нити је имао дана одсуства са борбене линије.
„За учињену храброст у рату“, одликован је златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима (бр. указа 11.123, од 15. јуна 1915), руском Медаљом за храброст IV степена и француском медаљом части. Носилац је Албанске споменице и споменице за учешће у свим ратовима. На Кајмакчалану је примио један француски орден који је изгубио у току рата.
Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Митар је заслужно носио за подвиг у једној бици, када је била толико велика магла, да су се у једном тренутку измешале две супротстављене војске: српска и бугарска. Видевши да може доћи до изгибенија команда Српске војске издала је наређење о повлачењу својих снага док се време не прочисти и видљивост на терену омогући даљу процену стања на бојишту.
Примивши ово наређење Митар је то пренео свом митраљеском одељењу и својим потчињеним саопштио своју одлуку:
– Ја идем напред, ко хоће нека пође самном, а ко неће нека се повлачи.
Под заштитом магле и командом Митра Митровића митраљеско одељење је кренуло напред пратећи непријатељске војника и када су су заузели позицију нашли су се у строгој непријатељској позадини. Када су створени услови за даљи напад, Митрови митраљесци су почели да косе бугарске војнике који су падали као снопље. Све ово је са осматрачнице врховног команданта српске војске посматрао је краљ Петар и питао се:
– Ко оно гађа, када су се сви повукли назад?! Када су уочили да су то Митрови митраљесци, српска војска је просто добила крила, а у затишју борбе Митар је примио орден за ратне заслуге.
После Првог светског рата, 20. маја 1919. године, преведен је у официрски ранг и унапређен у чин потпоручника пешадије. Редовно је учествовао на мирнодопским вежбама и следила су унапређења у више чинове. У чин поручника унапређен је 1924. године, у капетана II класе унапређен 1927. године, капетана I класе јула 1930. године, а у чин мајора 1935. године. За Митра је кружила прича да је остао „вечити митраљезац, имао је соколово око, ништа му није могло промаћи, нико га није могао преварити.“
Оженио се после Првог светског рата са Живодарком Живком Јакић (1901 – 1980) из Рађевог Села, код Ваљева. Имали су три сина: Остоју (1912 – 1986), Владана (1923 – 1964) и Милорада (1928 – 2001). И данас у Рађеву селу, код Ваљева живи њихово потомство.
„Деда Митар се често, код наше куће састајао са својим саборцима, па су евоцирали своје успомене. Нас децу то тада није занимало, али и да јесте нису нам старији дозвољавали да слушамо те приче јер је било тешких сцена. Данас ми је жао што нисам штогод од тих прича што сам чуо запамтио.“ – каже Митров унук Драгољуб.
„Априла 1941. године мобилисан је као командант једног батаљона краљевске војске, на мобилизацијском зборишту код Обреновца, али та јединица се брзо распала“ и он се вратио својој кући и понашао се неутрално у односу на тешке политичке поделе српског народа у то доба. На неки начин имао је среће да због свог става не падне у немилост било које стране, што се десило мајору Војиславу Воју Поповићу из Субјела, кога су четници мучки убили. Све до дубоке старости, а умро је у 87 години живота, Митар се бавио ковачким занатом. Наследио га је син Владан који је радио до 1964. године, а потом радњу све до 2001. као потоњи ковач из фамилије Митровић, у Рађевом Селу, преузима Владанов најмлађи син Милорад.
Имао је овај витез солидан земљишни иметак, запатило се доста стоке о којој је бринула бројна фамилија, а по некад и неко од од пет шегрта (ученика који су били код њега на занату). За оне прилике његови шегрти су имали велику слободу. Митар им је говорио: „Кад завршите посао идите куд вам је воља, али хоћу да ујутру све буде на свом месту у радионици.“ И, шегрти су то поштовали, а Митар је тиме био задовољан.
Кад би га питали кућани:
– Митре шта да радимо са говедима? – приговарајући му да би и он могао некад да их припази, он би им казао:
– Радите шта год хоћете ја да сам хтео да будем говеђи слуга, не би ни учио занат!
Нема лаког рата, сви су страдални. Али сви ратови у које је био увучен српски народ били су по нас и трагични, са много жртава. Рат на плећима, крварећи, износили гладни и босоноги војници. Није се могло без муниције, али ни без хлеба није било лако ићи. Потресна је ова Митрова прича:
„Једнога дана донесе неки поручник џак хлеба, тражећи да преда телеграфској јединици и кад их не нађе он хлеб предаде мени, а ја гладним војницима. Дајући им хлеб, приметих једног (…) да лежи, али није мртав. Приђох му, он не може да се креће. Дадох му мало хлеба, али муке његове, не може да жваће, нема снаге. И мало по мало он, отпоче јести, дадох му још, он и оно поједе, устаде и оде са другим војницима, дадох му још мало да има и за други дан хране.“
Митар је умро 1974. године и почива на гробљу у Рађевом Селу, код Ваљева. На његовом споменику пише:
„Митар Митровић ковач из Рађевог Села мајор херој Кумановске битке 1912. са митраљезима осветио цар Лазара Србе изгинуле на Косову 1918, победио 2 цара и Бугарског краља, ослободио Србију, створио Југославију.“
Митровићи су старином из Пиве у Црној Гори, доселише се, приликом насељавања ових крајева, као „свештеничка предузимљива породица. (…) Најдаља старина им је велико братство Делића из Пиве, иселили се на Гласинац и од њих су братство Реновице (Реновчићи).“
У ратовима од 1912 – 1918. из села Годљево учествовало је 108 ратника од којих се вратило кући само њих 22. Солунски фронт су из рода Митровића прешли: Драгољуб, Крстивоје и Милош (брат Митров). У овом рату из фамилије Митровића погинули су: Митровић Љубомир (брат Митров), Обрадин, Радисав и Ранисав.
