име: Драгић
презиме: Митровић
име оца: Тома
место: Кржава
општина: Крупањ
година рођења: 1889.
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ХВАТАЊЕ „ЖИВИХ ЈЕЗИКА”
… Док сам се тихо, нечујно, привлачио пластовима сена код Завлаке, размишљао сам само о томе – да ли ћу имати среће да изненада зграбим аустријског војника и доведем га у чету. То ми је задатак. Зато се тако прикрадам, не би ли у ноћи, користећи се мраком и неопрезношћу Шваба – испунио задатак. Прихватио сам га добровољно, без размишљања, без страха, спокојан…
… А и зашто бих се бојао? Ко боље од мене, Драгића Митровића, сељака из Кржаве, познаје ове крајеве?! Нико! Колико сам пута, док сам момковао, прошао овим пашњацима и долинама! Колико сам се пута испео на врхове Цера, Повлена, Маљена! Одозго, с брда, ми момци смо позивали девојке на комишања и весеља…
… Знам, није време комишања и весеља, ратно је време, Шваба је по овим брдима и долинама, али њему је већи страх: на туђој је земљи, иза сваког стабла, мисли, вреба га наш човек…
… На стотинак метара од мене, лево и десно су моји другови, моја два војника. Не чујем их, али знам да су ту, близу. Њихов циљ је исти. И они су добровољно пошли на овај задатак. На једној косини сретосмо се и шапатом договорисмо да се не удаљујемо много један од другог. Јер, ноћ скрива видике и морамо да приђемо близу да бисмо разазнали сено, кућу, ограду. Може, не дај боже, да неко од наших падне у клопку, а друга двојица да буду далеко…
… Таман ми тако шапућемо кад, на петнаестак метара од нас, једном узаном стазом, по мекој трави, иду три швапска војника. Судим да су веома млади, неискусни, чим тако неопрезно иду. Не знају каква је ово земља, какав је ово народ, не знају да их иза сваког грма вреба наш човек. А иза нас је искуство: две године ратовања, најпре с Турцима, па после са Бугарима. Огуглали смо на недаће, на љуте бојеве и крв, мучи нас увек само једна мисао: хоће ли бити довољно муниције…
… Ћутимо и слушамо њихове гласове. Мора да нису сами, размишљам, биће да их има доста. Мени, сељаку из Кржаве, који не зна шта је тактика, мени је то непојмљиво – идеш кроз туђу земљу, дошао си као непријатељ, крећеш се ноћу, па још причаш… Нас тројица држимо бомбе у рукама и чекамо. Не прође ни минут-два, а иза патроле која је прошла поред нас, иде десетина. Напред иде официр…
… Шта да радимо? Нас тројица, поред нас десетина, плус она тројица што су прошла! Мало нас је. То ми само очима разговарамо, рукама се споразумевамо шта да радимо. Јесте мало за борбу, али нас је доста за – препад! А изненадити непријатеља, зна то сваки наш војник, то може да значи и уништити знатно јачег од себе! Ево, још само десетак метара…
… Бацисмо, истовремено, три бомбе. Леле, мајко моја, те кукњаве, тих крикова… Не дамо им да се освесте, него распалимо плотуном. Онај официр паде, стропошта се. Види се све на благој месечини, која се изненада надви над Завлаком… Петорица мртвих. И официр. Остали – побегли. Ми – незадовољни: није нам до мртвих, живи су нам потребни, наши хоће живи језик, хоће да непријатељ проговори – колико их је, како су наоружани, шта намеравају… То нам треба…
… Почео сам себе да прекоравам. Ти си, шапућем у себи, ти си Драгићу Митровићу један брзоплет човек. Да се ти којим случајем ниси уплашио? Шта ти би да кажеш да бомбама разбијете ту десетину Шваба? Шта ће ти мртви, шта ћеш рећи командиру? Ух, то ти баш није требало…
… Гласно још не говоримо. Само шапатом. Онда се сетих оне швапске патроле коју смо пропустили. Па, они су ту! Сигурно су премрли од страха. Ништа им није било јасно, чули су бомбе и јауке својих другова, али – откуд сад то?! Е, то је то, то је сад онај грм, оно шибље, онај пањ, то је сад оно око српског војника, његово срце, љубав његова према својој земљи, то се све сада претворило у бомбу, у мржњу према непријатељу…
… Повучемо се поново уз онај пласт сена и ћутимо. И види ти судбине: она тројица право на нас! Нису ни писнули, дигли су руке, побацаше пушке… Премрли од страха. Још пре сванућа били смо у чети. Командир чете срећан, љуби нас. Швабе одатле одведоше у штаб пука, а нама после неколико дана стигоше одликовања: свима Карађорђева звезда! Рекли су нам да је то био подвиг. Ја баш и нисам сигуран да је то нешто велико: побили и ухватили Швабе на својој земљи! Али, команда је друкчије мислила…
… После оних невоља кроз Албанију, опет сам био на фронту. Она моја два друга, Тадија Радошевић и Цветко Милић нису: Тадија је остао у путу, завејао га снег, а Цветко је умро на Виду, острву смрти…
… А на Кајмакчалану 1916. године, мало, мало, па – покољ. Нема га у коме нисам био! И како би то смело да се догоди. Зар би то имало смисла? Добио Карађорђеву звезду, па мисли да је готово – нема више рата за њега. Не, то ни за живу главу не бих могао да поднесем. А лично ми је на том одликовању честитао командант дивизије Крста Смиљанић. Па, да видиш, и војници некако навикли да прво виде оне са највишим одликовањем. Као да хоће да кажу: „Хајде, брајко, кад ти звезда сија на грудима – покажи се… ”
… И те ноћи испод Кајмакчалана сећам се као да се збило јуче. Позваше ме да са неколико војника и наредником Стојаном Митровићем кренем, кажу, на – специјалан задатак: да бацимо по коју бомбу у бугарске ровове. То му дође као нешто необично, изузетно, важно. А ја – огуглао на рат, давно прежалио главу, презрео смрт, ишао сам на овакве задатке као да идем на комишање, на весеље…
… Дођемо до бодљикаве жице. Један од наших узе да сече и ми се провукосмо. Бугарски ровови су испред нас, на дохват бомбе. Преостаје нам, пошто смо се неопажено привукли, да бацимо бомбе и повучемо се. Али, нећеш, брајко, није ни Бугарин тако наиван. Приметише нас и осуше ватру из пушака. Ми се притајисмо, ћутимо, не одговарамо, док се ватра не утиша. Схватише и они у чему је ствар, па нас гађају бомбама. Једна паде поред моје главе. Зграбих је и истог тренутка – вратих у бугарски ров. Тамо је есплодирала…
… Сад више није имало смисла да чекамо. Сви смо бацили бомбе. То је било страшно слушати: јауци, само јауци. Ми смо прошли без губитака. Ранише нам само друга Животу, мислим да је био родом из Љубовије. Па и њега, у раме, тек да одболује месец дана…
… Време борби је тек требало да дође. Чекали смо га сви као што гладан чека парче хлеба.
Дочекали смо да кренемо у онај јуриш. Више нико није могао да нас заустави, да сломи наше надирање према отаџбини. Кући сам се вратио жив и здрав. Моја војна трајала је шест година.
Драгић Митровић има 93 године. Живи у својој кући у Кржави код Крупња. Осим Карађорђеве звезде са мачевима носилац је и других високих одликовања. У другом светском рату, кад је непријатељ поново напао нашу земљу, Драган Митровић је, иако у поодмаклим годинама, зграбио митраљез и са Дома у Крупњу дуго спречавао Немце да уђу у град.
Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић:
Митровић Т. Драгић, земљорадник и резервни наредник (Кржава, Крупањ, 30. XI 1889 – ?, ?).
Отац Тома и мајка Јелена бавили су се традиционалним сеоским пословима, па им је и он у томе помагао. Од 18 априла 1911. године био је на одслужењу редовног војног рока у II чети I батаљона V пешадијског пука у Ваљеву, где су га зате- кли и балкански ратови па је активно учествовао у њима. Посебно је био запажен у борбама на Рујну и Куманову. У Српско-бугарском рату срчано и храбро се борио у биткама на Брегалници и Говедарнику показујући задивљујућу храброст и сналажљивост.
Као рeзeрвни нарeдник II чете I батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива учествовао је и у многим борбама Првог светског рата. По његовом казивању борио се на Добрићу, Рађевом камену, Лозници, Гучеву, Каменици, Љигу, Смедереву и Лепеници. Нарочито је био запажен на Солунском фронту где је као вођа патроле приметио три швапска војника да иду ка њему. Дао је знак својим пратиоцима да не реагују. Иза њих је наишла десетина, а пред њом офи- цир. Дао је знак својим пратиоцима да и они активирају и баце бомбе на ту групу. Тада су убили пет противничких војника, а остали су побегли. Потом су обишли и пресекли пут претходници коју су раније пропустили и заробили их. На саслушањима добијени су драгоцени подаци. За тај подвиг он и његова два пратиоца добили су сребрне војничке ордене Карађорђеве звезде са мачевима. Имао је Сребрну медаљу за храброст и француски Ратни крст.
По окончању ратова вратио се у родно место и наставио бављење пољопривредом. Живео је скромно али часно и поносно. Кад је почео Априлски рат 1941. године чим је чуо да Немци надиру ка Крупњу дограбио је пушкомитраљез, попео се на Дом у Крупњу и пуцао у правцу њих, настојећи да их тако спречи да не продру у ову рађевску варошицу. Дочекао је дубоку старост, а и у 93. години је казивао новинарима сећања на ратне дане.
У браку са Соком, рођ. Матић имао је сина Милорада и кћери Десанку и Цвету.
