Митровић Владимир

име: Владимир
презиме: Митровић
име оца:
место: Водице
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

 

ПЛАНИНА НА ПЛАНИНУ

Ја се зовем Владимир Митровић, 1897. године сам рођен, 1. јануара, у Водицама.
Нас двадесетак дечака и старијих људи из Водица пођемо у лето деветсто петнаесте за Крагујевац, пошто је дошло наређење да сва мушка деца са пуних осамнаест година и трећи позив јаве се команди у Крагујевцу. Пешке одемо. У Крагујевцу су и мене увели као војника, дали ми шињел и предали коморцијама. Срећом, ту се нађем са мојим стрицем, натоваримо кола, укошкамо волове и упутимо се према Црној Гори – одступање.
До Краљева ишао сам међу војницима, од Краљева до Пећи возио се у тим стричевим колима. То нису била обична сељачка кола – тарнице, него покривена асуром званом арњеви те није нас била киша, окишало се било и раскаљали путеви.
Дошли смо до неке воде па смо прелазили преко једног плетара. Кола смо растурили и сваки је носио неки део: један носио точак, други руду, трећи… и тако смо пренели та воловска кола. Ја сам носио чаврму или обртај. И пренели смо преко те воде. Коњи су ишли поред лесе водом, а волове смо превели преко плетара.
У Црној Гори мој стриц је залазио у црногорске куће и тражио мало леба, сира, сланине. Али Црногорка обично каже: “Бјежи, ђаволе, бјежи! Имам солдата на Ловћену, треба њему послати.”

ЈЕДВА КОРАЧАМ

Од Пећи, преко оних планина, терали смо само волове са нама. Арњеви и кола су остали, а волове смо провели до близу Драча. После, те су волове поклали, појела војска.
Добили смо мало брашна, вежемо џак волу преко рамена па носи во… И кад смо застали да заноћимо, ми умесимо погачу на оном џаку, ставимо тесто у жар и покрили, кад оно: “Покрет! Покрет!” – а ми вади ону погачу, само се стегла, метни у џак па поново преко вола. После, кад смо се зауставили тамо негде, допечемо и јели смо.

СВЕ ПЛАНИНА НА ПЛАНИНУ

Од куће сам пошао у опанцима, они се поцепаше и покидаше, па сам у Албанији у чарапама ишао по снегу и блату. Стриц води вола, само један остао, ја идем, једва корачам. Стриц ме виче: “Владооо!” – а ја само: “Е-е…” – не могу ни да се одазовем, толико сам био изгладнео, вашке ме напале па само миле. Арнаути су нас узнемиравали у оним планинама, само из планина: ћок! ћок! – и падне војник. Ја сам мислио да ће иза планине да буде равница, а оно све планина на планину.
Стигнемо у Драч. Спремају се лађе, али авиони надлећу и бацају плакате: Вратите се у Србију, тамо је добро, и тако то. Али ми нисмо веровали тим артијама, тој пропаганди.
У Драчу се спакујемо у лађу и стигнемо до Валоне. Ту се из те мале лађе искрцамо и попнемо у велику лађу, као авлија велика. И кренемо у два сата после пола ноћи за острво Крф. Стигли смо ујутру. Искрцали смо се из лађе, дошли у сувоту, на острву смо. Ту се војска нахранила, нахранила… И кад смо са острва пошли у лађу по два и два, ја видим – мртвих пуна бродица, само изврну у воду: оп!
Кратко смо остали на острву Крф. Издржали карантин, одели се мало, дали су нам енглеско одело. И дође лађа да нас пребааци у Француску, у Марсељ, баш на Младенце, 9. марта.

BONE JOURE, MONSIEUR

У Марсељу седнемо у воз и одемо у француски град Арлес. Имало нас је доста, било је и жена, неке су се порађале ту. Али долазе Французи и дечаке, моју генерацију, натоваре на кола и одводе негде, не знам где. Питам где их одвозе. Кажу: одводе их на село, ко хоће да ради. Пријавим се, хоћу и ја да идем на село да радим, али више да ухватим мало језик. Отидем, био сам месец и по дана на селу.
Чим сам сазнао мало француски језик, ја одем у фабрику. Радио сам цело време у електричној централи и учио електричарски занат.
Овамо-онамо, дође време да се иде за Србију. А имало око хиљаду Срба који су радили у производњи барута.
Било ми је лепо у Француској, али оде моје друштво све, па лепо сам залудео: ни да идем, ни да не идем.
У Француској сам добро живео! Да живим сто година… сад ми, ето, залази живот… добро сам живео у Француској. Француски сам перфект знао, изучио сам електричарски занат.
У Водице дошао сам 1920. године. Био сам кратко време код куће, одмах сам отишао у Топовске шупе у Београду, те сам служио војску.
Дођем из војске и отидем у Паланку код Француза Плејуста, власника неких радионица са машинама. Одемо ја, Богомир и Божа Луковић. Уђем на врата: “Бон жур, мсје…” Кажу нам: Тек је почела фабрика да ради, кад будемо тражили раднике, јавићемо вама. Тамо-овамо, и останем на имању као земљорадник.

Слични чланци:

Милосављевић Д. Милан

Милосављевић Д. Милан

Како се располаже податком да је на Косанином граду на Церу био јунак дана, може се само претпоставити да је командовао артиљеријским пуком или дивизионом Моравске дивизије првог позива или Комбиноване дивизије.

Прочитај више »