име: Владимир
презиме: Митровић
име оца:
место: Водице
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ПЛАНИНА НА ПЛАНИНУ
Ја се зовем Владимир Митровић, 1897. године сам рођен, 1. јануара, у Водицама.
Нас двадесетак дечака и старијих људи из Водица пођемо у лето деветсто петнаесте за Крагујевац, пошто је дошло наређење да сва мушка деца са пуних осамнаест година и трећи позив јаве се команди у Крагујевцу. Пешке одемо. У Крагујевцу су и мене увели као војника, дали ми шињел и предали коморцијама. Срећом, ту се нађем са мојим стрицем, натоваримо кола, укошкамо волове и упутимо се према Црној Гори – одступање.
До Краљева ишао сам међу војницима, од Краљева до Пећи возио се у тим стричевим колима. То нису била обична сељачка кола – тарнице, него покривена асуром званом арњеви те није нас била киша, окишало се било и раскаљали путеви.
Дошли смо до неке воде па смо прелазили преко једног плетара. Кола смо растурили и сваки је носио неки део: један носио точак, други руду, трећи… и тако смо пренели та воловска кола. Ја сам носио чаврму или обртај. И пренели смо преко те воде. Коњи су ишли поред лесе водом, а волове смо превели преко плетара.
У Црној Гори мој стриц је залазио у црногорске куће и тражио мало леба, сира, сланине. Али Црногорка обично каже: “Бјежи, ђаволе, бјежи! Имам солдата на Ловћену, треба њему послати.”
ЈЕДВА КОРАЧАМ
Од Пећи, преко оних планина, терали смо само волове са нама. Арњеви и кола су остали, а волове смо провели до близу Драча. После, те су волове поклали, појела војска.
Добили смо мало брашна, вежемо џак волу преко рамена па носи во… И кад смо застали да заноћимо, ми умесимо погачу на оном џаку, ставимо тесто у жар и покрили, кад оно: “Покрет! Покрет!” – а ми вади ону погачу, само се стегла, метни у џак па поново преко вола. После, кад смо се зауставили тамо негде, допечемо и јели смо.
СВЕ ПЛАНИНА НА ПЛАНИНУ
Од куће сам пошао у опанцима, они се поцепаше и покидаше, па сам у Албанији у чарапама ишао по снегу и блату. Стриц води вола, само један остао, ја идем, једва корачам. Стриц ме виче: “Владооо!” – а ја само: “Е-е…” – не могу ни да се одазовем, толико сам био изгладнео, вашке ме напале па само миле. Арнаути су нас узнемиравали у оним планинама, само из планина: ћок! ћок! – и падне војник. Ја сам мислио да ће иза планине да буде равница, а оно све планина на планину.
Стигнемо у Драч. Спремају се лађе, али авиони надлећу и бацају плакате: Вратите се у Србију, тамо је добро, и тако то. Али ми нисмо веровали тим артијама, тој пропаганди.
У Драчу се спакујемо у лађу и стигнемо до Валоне. Ту се из те мале лађе искрцамо и попнемо у велику лађу, као авлија велика. И кренемо у два сата после пола ноћи за острво Крф. Стигли смо ујутру. Искрцали смо се из лађе, дошли у сувоту, на острву смо. Ту се војска нахранила, нахранила… И кад смо са острва пошли у лађу по два и два, ја видим – мртвих пуна бродица, само изврну у воду: оп!
Кратко смо остали на острву Крф. Издржали карантин, одели се мало, дали су нам енглеско одело. И дође лађа да нас пребааци у Француску, у Марсељ, баш на Младенце, 9. марта.
BONE JOURE, MONSIEUR
У Марсељу седнемо у воз и одемо у француски град Арлес. Имало нас је доста, било је и жена, неке су се порађале ту. Али долазе Французи и дечаке, моју генерацију, натоваре на кола и одводе негде, не знам где. Питам где их одвозе. Кажу: одводе их на село, ко хоће да ради. Пријавим се, хоћу и ја да идем на село да радим, али више да ухватим мало језик. Отидем, био сам месец и по дана на селу.
Чим сам сазнао мало француски језик, ја одем у фабрику. Радио сам цело време у електричној централи и учио електричарски занат.
Овамо-онамо, дође време да се иде за Србију. А имало око хиљаду Срба који су радили у производњи барута.
Било ми је лепо у Француској, али оде моје друштво све, па лепо сам залудео: ни да идем, ни да не идем.
У Француској сам добро живео! Да живим сто година… сад ми, ето, залази живот… добро сам живео у Француској. Француски сам перфект знао, изучио сам електричарски занат.
У Водице дошао сам 1920. године. Био сам кратко време код куће, одмах сам отишао у Топовске шупе у Београду, те сам служио војску.
Дођем из војске и отидем у Паланку код Француза Плејуста, власника неких радионица са машинама. Одемо ја, Богомир и Божа Луковић. Уђем на врата: “Бон жур, мсје…” Кажу нам: Тек је почела фабрика да ради, кад будемо тражили раднике, јавићемо вама. Тамо-овамо, и останем на имању као земљорадник.
