име: Богољуб
презиме: Молеровић
име оца: Светозар
место: Врачевић
општина: Лајковац
година рођења: 1876.
година смрти: 1916.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Молеровић С. Богољуб, официр – пешадијски потпуковник (Врачевић, Лајковац, 1. VI 1876. – Вирут, Кајмакчалан, 17. IX 1916).
Потиче из угледне сеоске породице, од оца Светозара, зв. Цвеја, економа и мајке Јованке, домаћице. После свршене основне школе у Боговађи школовање је наставио у Ваљевској гимназији. Још као гимназијалац био је запажен по лепом облачењу и фином понашању, а повремено се виђао у друштву књижевника Љубомира П. Ненадовића. Зато и није било изненађење што је баш њему, као ученику VI разреда гимназије, припала част да се у име младих опрости од популарног писца Чика Љубе и да одржи дирљив опроштајни говор.
Још 1. септембра 1896. ступио је ВА. Указ о произвођењу у први официрски чин добио је 31. маја 1899. године. У краткој али богатој официрској каријери обављао је више значајних дужности, од водника до команданта батаљона. Сваку поверену дужност извршавао је квалитетно и ефектно. Таквим радом завредео је поштовање не само потчињених већ и претпостављених па је као државни питомац више од годину дана провео на стручном усавршавању у Француској. Потом је завршио и ВШ ВА у Београду која му је широм отворила врата блиставе официрске каријере.
Први балкански рат затекао га је на служби у XVIII пешадијском пуку у Београду, са чином капетана I класе. Учествовао је у више борби и заслужио Медаљу за ревносну службу, Златну медаљу за храброст Милош Обилић и још нека признања. По завршетку борби на Куманову и Младом Нагоричану прекомандован је у V пешадијски пук Дринске дивизије. Касније се посебно истакао у заузимању Једрена, па је за храбро и коректно држање од Шукри паше, главнокомандујућег на том фронту, добио златну табакеру.
По избијању Српско-бугарског рата био је на челу батаљона. За показану храброст и успешно командовање, командант пука Аранђеловић предложио га је за одликовање официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима. У образложењу је писало: Својим радом, хладнокрвношћу, присебношћу и личном храброшћу одликовао се у свим биткама. Заслужује сваку пажњу претпостављених. До сада је одликован Златном медаљом за храброст.
И командант Осоговског одреда пуковник Миливоје Анђелковић, популарни Кајафа, запазио га је на бојишту Безимена чука 12. јула 1913. године. Предложио га је за одликовање и унапређење следећим речима: Богољуб Молеровић пешадијски мајор, командант V батаљона IV прекобројног пука предлаже се за унапређење у виши чин и одликовање Златном медаљом за храброст, зато што је водио батаљон на јуриш при заузећу Малог Говедарника и што се храбро држао 8. и 9. овога месеца при нападу на Велики Говедарник. Већ 30. новембра 1913. године одликован је Орденом белог орла V степена.
У Први светски рат Молеровић је ушао као командант II батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије и учествовао у борбама на Церу, Чокешини, Мачковом камену и другим местима све до окончања прве фазе овог рата, односно до протеривања Аустроугарске војске из Србије. Потом је био запажен и у борбама на Колубари и Сувобору, па и у другом протеривању непријатеља из Србије. За заслуге из тог периода ратовања 1915. године први пут је одликован официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.
Крајем 1915. године Молеровић се са својом јединицом у заштитним одредима повлачи преко Косова и врлетне Албаније до Крфа. По отварању Солунског фронта поново се враћа у реорганизовану јединицу и учествује у борбеним акцијама. Већ 25. августа 1916. године поново је био веома запажен на положају Јурки Корбиљери, на Кајмакчалану.
По наређењу ВК V пешадијски пук добио је задатак да јуришом освоји један од најистуренијих али и најутврђенијих положаја Бугара на Кајмакчалану – Флоку. У дугим и тешким борбама које је имала око тог положаја наша војска је трпела и велике губитке. Међу погинулима била су и два команданта пука. Без обзира на тежину задатка и број жртава Молеровићев батаљон је узору 17. септембра 1916. године, после опсежних припрема, кренуо у одлучујући јуриш. У моменту искакања из рова на положају Вирут, са узвиком Ура, пао је смртно погођен. Убрзо потом, његов батаљон је освојио и фамозни положај Флоку, а по заузећу Кочобеја и пада Сувог брега потпуно је овладано и масивом Кајмакчалана.
Пошто је био ожењен Олгом, кћерком Аристида Јовановића, апоте- кара из Чачка, његови посмртни остаци 1932. године пренети су и сахрањени у породичној гробници у том граду. Његово име и презиме уклесано је на спомен-плочама у црквама у Боговађи и Мионици.
За изванредну храброст, пожртвовање и умешност у командовању већ сутрадан по погибији, по други пут је одликован официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена. Поред та два имао је и Орден српске војске (Војне академије) 1880; Златну медаљу за храброст Милош Обилић, Златну медаљу за војничке врлине, Медаљу Краља Петра I, две споменице Освећено Косово, Крст Краља Петра I, Орден белог орла са мачевима, Албанску споменицу и др.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Двоструки витез
Богољуб Молеровић, потпуковник, припадао је елитној класи официра Краљевине Србије, која је на својим плећима, без ичије помоћи, извојевала победе у два балканска рата – против Турске 1912. и против Бугарске 1913. године, као и прве 1914. и друге 1915. године првог светског рата. Српска војска је била принуђена, после сјајних победа на Церу, Мачковом камену, у борбама у Мачви и колубарске и сувоборске битке, да се под притиском далеко надмоћнијих трупа централних сила, повуче, без капитулације преко Албаније, да би, касније, на Солунском фронту, уз материјалну помоћ савезника, извојевала коначну победу за уједињење Јужних Словена.
Молеровић је рођен у селу Врачевићу, срез Колубарски 1. јуна (по старом календару) 1876. године. Завршио је гимназију у Ваљеву, ступио је у Војну академију 1. септембра 1896. године. Први указ за унапређење у чин потпоручника добио је 31. маја 1899. године, од кад почиње његова официрска каријера.
По завршеној вишој школи, 1905. године био је упућен на усавршавање у Француску (Ekol d’ger), где је остао преко годину дана, потом се враћа у земљу и распоређује на нову дужност. Рат против Турске 1912. године затиче га у 18. пешадијском пуку у Београду, у чину капетана I класе и цео рат проводи у истој јединици у борбама све до победе.
За храбро држање, личну храброст, као и умешност у командовању, одликован је Златном медаљом за ревносну службу, Обилићевом медаљом за храброст и још неким одликовањима.
По завршеним борбама у Куманову и Младом Нагоричану, Молеровић се премешта у 5. пешадијски пук (Колубарски) и одлази са Дринском дивизијом у II армију којом је командовао војвода Степа Степановић, за Бугарску, где учествује у свим борбама и освајању Једрена.
Приликом предаје Једрена, када се Шукри-паша предао војводи Степи, Молеровић је учесник и као успомену и за храбро држање добија од Шукри-паше златну табакеру.
По завршетку турског рата, Дринска дивизија се повлачи у Србију, а мучки бугарски напад, без објаве рата, затиче Дринску дивизију на Брегалници, која зауставља бугарски напад, и успева да потисне Бугаре и извојује победу. Молеровић учествује у свим операцијама и борбама као командант батаљона.
За храбро држање и командовање, а по предлогу команданта пука Аранђеловића, мајор Молеровић предложен је за Карађорђеву звезду са мачевима 4. реда, са следећим образложењем:
„Својим радом, хладнокрвношћу, присебношћу, личном храброшћу, одликовао се у свим биткама. Заслужује сваку пажњу претпостављених. До сада је одликован Златном медаљом за храброст“.
Први светски рат 1914. године затиче га на положају команданта батаљона Петог пешадијског пука. Учествује у саставу Дринске дивизије у борбама на Церу, Чокешини, Мачковом камену и све до окончања прве фазе рата, тј. до протеривања аустроугарске војске из Србије. У другој офанзиви на Србију 1914. године учествује у свим борбама, опет у Дринској дивизији. Истиче се храбрим држањем и умешним командовањем, почев од Сувобора, Колубаре до другог протеривања непријатеља из Србије.
После повлачења крајем 1915. године, са својом јединицом у заштитним одредима повлачи се преко Албаније до Крфа. По отварању солунског фронта, Молеровић све до погибије 17. септембра (по старом календару) 1916. године учествује у свим борбама на сектору Дринске дивизије, на Кајмакчалану.
По наређењу Врховне команде, Пети пешадијски пук Дринске дивизије, добио је задатак да освоји један од најистуренијих и најбоље утврђених положаја Бугара – врх Флока. У дугим и тешким борбама око овог положаја, погинула су и два команданта пука. Без обзира на тежину положаја, Молеровићев батаљон у зору 17. септембра, предузима одсудну борбу, и после припрема, креће на јуриш предвођен својим командантом. У моменту искакања из рова, са узвиком „ура“, Молеровић је погођен шрапнелом у чело и на месту остао мртав. Његов батаљон је извршио свој задатак, освојио је положај Флока, а његови војници, Дринци, осташе без свога омиљеног команданта. У зору са овог крваво освојеног виса угледали су, после толиког времена, поново своју отаџбину.
Молеровић је сахрањен са својим погинулим Колубарцима, Дринцима, на самом врху Кајмакчалана, али је касније, 1932. године, пренет у породичну гробницу у Чачку.
У манастиру Боговађи налази се спомен-плоча свим изгинулим ратницима од 1912-1918. године из села Врачевића и околине. На првом месту урезано је име потпуковника Богољуба Молеровића.
Он је одликован: знаком српске Војне академије 1880. године, Златном медаљом „Милош Обилић“, Златном медаљом за војничке заслуге, Орденом за успомену избора краља Петра I 1804-1903, споменицом „Освећено Косово“ 1912. године, Крстом краља Петра I 1913. године, Орденом Бели орао с мачевима, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима за заслуге у рату 1915. године, као и поново Орденом Карађорђеве звезде са мачевима за извапредну храброст и умешност у командовању у борби 17. септембра 1916. године.
Поред горе наведених, Молеровић је одликован и са више страних и српских одликовања, али су документа изгубљена у Другом светском рату. Потпуковник Молеровић није доживео победоносни завршетак првог светског рата, за отаџбину је погинуо у 40. години.
