име: Миливоје
презиме: Момчиловић
име оца: Антоније
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1876.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић и “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Момчиловић А. Миливоје, официр – бригадни генерал (Београд, 14. I 1876 – ?,?).
Родитељи Антоније и Јелена. По завршетку VI разреда гимназије са XXVI класом ступио у НШ ВА. У први официрски чин унапређен 2. августа 1896. године. Мајор је постао 29. јуна 1910, пуковник 1. октобра 1915. године. У Чин бригадног генерала произведен је 21. октобра 1923, а пензионисан 7. децембра 1927. године.
Почео је радити као водни официр у IV пешадијском пуку, где је неко време био и наставник. Потом је командир чете у VIII и XVIII пешадијском пуку, ађутант Пиротске окружне пуковске команде, командир чете у III пешадијском пуку, ађутант Команде места у Београду и командир Железничке чете у нашем главном граду.
Од 1910. до 1913. године био је командант батаљона у XVII пешадијском пуку и учествовао у борбама код Куманова, Прилепа, Битоља и Скадра. У Српско- бугарском рату био је заступник команданта XVII пешадијског пука и учествовао је у борбама на Брегалници и око Осогова. Затим је помоћник команданта Битољског пешадијског пука.
У јуну 1914. постављен је за команданта V пешадијског пука II позива и на тој дужности остао до краја августа 1914. године. Након тога је командант Лозничког одреда и борио се око Лознице, Крупња, Бастава, Лешнице и Београда. Током 1915. постао је командант X (Таковског) пешадијског пука до 1916. године када је преузео IX пешадијски пук. Рањен је 31. августа 1914. године на Дрини и 3. новембра 1916. на коти 1212.
По завршетку ратних дејстава постао је командант Петроварадинског (XXXIV) пешадијског пука, а током 1920. командант IV пешадијске подофицирске школе. Две године касније био је командант Моравске пешадијске бригаде, а 1924. године помоћник команданта Битољске дивизијске области и шеф Наставног одељења Пешадијске инспекције. Бивао је и члан Комисије за полагање мајорског испита и краће време командант места у Сарајеву.
Био је ожењен Ангелином, кћерком Саве Нешића, потпуковника. Изродили су кћи Даницу и синове: Момчила, Саву, Михаила и Драгољуба.
Одликован је: Медаљом за војничке врлине, Сребрном медаљом за храброст; Орденом белог орла са мачевима IV степена, Орденом Светог Саве III степена, Медаљом Краља Петра I и све три учесничке споменице. Имао је и три ордена Карађорђеве звезде. Прва два – Карађорђеву звезду са мачевима IV и III степена добио је као командант у XVII и V пешадијском пуку, а трећу такође са мачевима али III степена 1918. године. Од страних одликовања имао је француске ордене Легије части и Ратног крста али и Орден Св Лазара и Мауриција IV степена.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Миливоје је постао генерал, али он је у историју ушао и у њој остао као потпуковинк 1915. године када је командовао Десетим кадровским пуком у одбрани Београда. Његовим Другим батаљоном командовао је мајор Драгутин Гавриловић. На Солунском фронту Момчиловић је био пуковник и командовао је Деветим пуком Дунавске дивизије.
После великих губитака у ратовима од 1912-1916. године и преко Албаније, на Крфу и Виду, српска војска је спала на око 150.000 војника. То је нужно морало довести до реорганизације. Од 12 пешадијских дивизија формирано је 6 нових, тако што су се дивизије првог и другог позива истог назива спојиле у једну, а од Вардарске и Брегалничке дивизије формирана је нова Вардарска дивизија. Коњичка дивизија је остала а Комбинована је расформирана и људство распоређено по осталим дивизијама. Ова Комбинована дивизија формирана је од прекобројних пукова првога позива, а сада се расформира јер по две дивизије истога назива једва саставе једну нормалну. Остале су, дакле, три армије са по две дивизије и Коњичка дивизија. Првом армијом је командовао Мишић, Другом Степа, а Трећом Штурм. Оболели Путник је послат на лечење у Француску, а место начелника штаба Врховне команде преузео је генерал Петар Бојовић. Потребно је напоменути још и то да су ван састава српских дивизија постојала још два одреда: Добровољачки одред са 3.500 људи и Батаљон Срба добровољаца са око 1.500 људи.
Општа ситуација другом половином 1916. године се почела поправљати. Немци на Вердену нису успели, а Брусиловљева офанзива је катастрофално завршила по Централне силе. Руси су тако страшно потукли њихову војску да су имали губитака преко 1.500.000 људи. Заробљено је 9.000 официра и преко 400.000 војника. Фронт је померен неколико стотина километара на запад. Све је ово утицало на Румуне да приступе Антанти, а Србима подгрејало наду да ће се ускоро вратити у отаџбину.
Док су се савезници на Солуну тек развијали за напад, да би ублажили неуспех на Вердену и катастрофу на руском фронту и утицали на Румунију да не приђе Антанти, Бугари су 11. августа прешли у напад. Дакле, три дана раније него што су савезници планирали своју офанзиву. Савезници су своју офанзиву планирали долином Вардара, а Бугари су своју отпочели према Солуну, са тежиштем на Битољ – Лерин – Островско језеро. Најжешће су нападани Добровољачки одред и Дунавска дивизија чије се јединице још нису биле развиле за борбу, а нису још биле ни примиле артиљерију. Ицак је бугарска офанзива уз велике губитке код Островског језера заустављена. Наш народ каже – не да се сиромаху ситно самлети – па је тежиште савезничке офанзиве с вардарског правца померено ка Островском језеру, Горњичеву, совичким положајима, Кајмакчалану, Црној реци, Селичкој планини и Битољу – дакле, према српској војсци.
О крвавим бојевима на напред поменутим положајима биће још миого речи. На њима су проглашени многи српски витезови, на њима су многи оставили своје кости, на њима је српска војска показала свету да још постоји. Напредовање од четрдесетак километара и заузимање Битоља Срби су скупо платили. Једина утеха им је била што су сада крв поново лили на својој земљи.
Као што је напред истакнуто, у почетку бугарске офанзиве највеће губитке су имали Добровољачки одред и Дунавска дивизија у којој је Миливоје Момчиловић био командант пука. После ових бојева и тешких губитака уследила је нова реорганизација српске војске , у којој је укинута Трећа армија, сви четврти пукови у дивизијама и Добровољачки одред, који је на Груништу остао без свог славног команданта легендарног војводе Вука. Сада је Мишићева Прва армија имала три дивизије: Моравску, Дринску и Дунавску, а Друга, Степина армија такође три: Шумадијску, Тимочку и Вардарску, док је Коњичка дивизија поново остала у стратегијској резерви Врховне команде.
Миливоје Момчиловић је на Солунском фронту и у пробоју 1918. са својим деветим пуком постигао многе успехе. Заслуге тога пука могу се видети и на његовој застави, а заслуге његовог команданта по одличјима које је добио – генералском чину и положајима које је заузимао.
Владислав Петковић Дис
ЦВЕТОВИ СЛАВЕ
Они спавају сви до једног, редом,
У плитком гробу, нескрштених руку,
Без свог покрова и под тешком бедом
И труну мирно као у сандуку,
Они спавају, несебични, благи,
С ранама живим и мртвим очима,
Велике душе као камен драги,
Вечита песма коју им отима.
Они спавају, ти наши синови,
У својој крви, безбрижни к’о тићи,
Заборављени к’о мртви кринови,
И поносити к’о стари племићи.
Они спавају по Балкану целом
За добро туђе, за спас свог племена:
Никад не беху са заставом белом
Ти млади момци великог времена.
Они спавају прости, без украса,
И њине груди, густи црви плаве:
И док се губе из свог лепог стаса,
Хумке им расту у цветове славе.
