име: Јован
презиме: Наумовић
име оца: Михаило
место: Лесковац
општина: Лесковац
година рођења: 1879.
година смрти: 1945.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен 27. октобра 1879. у Лесковцу. Основну школу и гимназију учио је у Лесковцу, Врању и Нишу. У ХХХ класу ниже школе Војне академије ступио је 1. септембра 1897, а 30. септембра 1899, унапређен у чин пешадијског потпоручника. Постао је водник 6. пешадијског пука.
Као најбољег стрелца одликовао га је краљ Златним сатом. Од 1902. био је ађутант 6. пешадијског пука. Као активни учесник у преврату и члан организације “Ослобођење или смрт” одликован је 1904. Карађорђевом звездом IV реда.
Под именом – војвода Иван Осоговски – учествује у четничкој акцији против турског окупатора 1904. и 1905. године на територији данашње Македоније.
По завршеној вишој школи (1905 -1907) постаје командир чете 8. пешадијског пука у Београду, где остаје до 1909, када је постављен за командира митраљеске чете (до краја 1911).
Златном медаљом за ревносну службу одликован је 1908. године.
Од мобилизације, командује 11 батаљоном 2. Пешадијског пука књаза Михаила, названог “Гвоздени пук”.
Као мајор учествовао је у балканским ратовима (Трнавац, Куманово, Плетвар, Бакарно гумно, Битољ, Брегалница и Грленски висови).
На Злетовској реци, заузимајући непријатељски положај у јуришу, заробио је команданта 13. бугарског пука, једну батерију, музику и превијалиште. На Лепом вису заробио је четири митраљеза. Контузован је на Бакарном гумну, а рањен бајонетима на Грленским висовима.
За заслуге у турском и бугарском рату одликован је Златном медаљом за храброст и Карађорђевом звездом са мачевима IV реда.
Од марта 1914. до краја септембра 1915. године био је командант Вардарског батаљона. У боју код Смедерева, 27. октобра 1914, разбија непријатељску бригаду и заробљава два аустријска команданта пука. Тада је одликован Карађорђевом звездом са мачевима III реда и француском Легијом части.
У септембру 1915. при непријатељском прелазу Дунава код Костолца, узастопним испадима, спречава заузимање положаја. Тешко контузован пао је, а за њим и оба његова заменика.
На Ђунису прима команду 18. пешадијског пука са којим учествује у борбама на Мачјој стени, северно од Приштине и на Ситници. Повлачио се преко Пећи, Плава и Гусиња до Скадра, где је превео цук.
Као тежак рањеник (11 рана од којих две од бугарских бајонета), евакуисан је преко Италије за Француску. Одликован је Белим орлом са мачевима III реда и унапређен у чин потпуковника.
Крајем марта 1916, као помоћник команданта 12. Пешадијског пука, врши обуку на Крфу и касније с пуком прелази у Солун. Од 4. августа 1916. до 13. септембра 1916. води борбе на Ветернику. Затим је упућен на Кајмакчалан, где учествује у гоњењу непријатеља до Соколца, Рововске и Браздавске косе. У јануару 1917. је инструктор за обуку пушкомитраљезаца. Прима 12. пешадијски пук и враћа се у састав Шумадијске дивизије 2. армије. Одликован је Белим орлом са мачевима IV реда.
Као члан “Црне руке” суђен у Солуну и пензионисаи 20. јуна 1917, али је реактивираи 23. септембра 1918.
Од децембра 1918. је члан Мисије за организацију војске у Словенији. Од маја 1919. је командант Језерског одреда. На дан 6. јуна улази у Целовац, где постаје командант места, а касније се враћа у Љубљану где формира Дравски пешадијски пук из кога се развијају 37, 39, 40. и 45. пук. Одликован је ,,Белим орлом са мачевима IV реда“.
Постаје командант 39. пука у Цељу и њиме командује од 1920. до краја 1927. године. Унапређен је у чин пуковника. Одликован је пољским орденом ,,Виртуте милитаре”, Св. Саве III реда и Бедим орлом V реда.
Од јануара 1928. до децембра 1929. је на дужности великог жупана Скопске области. У том периоду је унапређен у чин бригадног генерала и одликован Карађорђевом звездом III реда, Св. Саве II реда и Сребрном медаљом “Црвеног крста“.
Од 6. децембра 1929. до 16. септембра 1930. је командант Јадранске дивизијске области. Одликован је Југословенском круном III реда.
Од 16. септембра 1930. до 24. августа 1935. је командант Потијске дивизијеке области са седиштем у Суботици. Одликован је Југословенском круном II реда и унапређен у чин дивизијског генерала (09.01.1933).
Од 24. 8. 1935. до 17. 9. 1938. вршио је дужност команданта жандармерије са седиштем у Београду. Од 18. септембра 1938. је командант V армијске области у Нишу, када је унапређен у чин армијског генерала; одликован лентом ,,Св. Саве” I реда.
Пензиониеан је крајем 1940. године.
На дан 27. марта 1941. је реактивиран и постављен за команданта трупа 3. армијске области на фронту према Албанији. Одбијајући понуду енглеских официра да напусти земљу код Охрида, бива заробљен и одлази у немачко ратно заробљеништво.
Негде пред крај рата (јул 1944), већ сасвим скрханог и физички уништеног, генерала Наумовића враћају у земљу. То је било дело генерала из заробљеништва који су сарађивали са Недићем и Немцима и који су веровали да ће у Београду Наумовића сигурно стићи рука џелата. Међутим, Недић се није усудио на крајњи злочин будући да је знао шта генерал Наумовић значи за старе борце (у заробљеништву су генерали-издајице назвали генерала Наумовића “црвеним генералом”.
Умро је 13. фебруара 1945. и сахрањен на београдском Новом гробљу.
