име: Божидар
презиме: Николић
име оца: Јован
место: Маскар
општина: Топола
година рођења: 1883.
година смрти: 1928.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Николић Ј. Божидар, официр – артиљеријски пуковник (Маскар, Топола, 20. II 1883 – Београд, 23. XI 1928).
Отац Јован и мајка Петрија, пољопривредници.
Основну школу завршио је у родном месту, први и други разред у Београду, а остале у Крагујевцу. Нижу школу ВА уписао је са ХLVI класом 1. септембра 1903. године.
За пешадијског потпоручника произведен је 27. августа 1907, а потом по личној жељи преведен у артиљерију и распоређен у VII батерију Дринског артиљеријског пука у Ваљеву. Као поручник са том батеријом учествује у више борби I балканског рата. Био је нарочито запажен у борбама код Куманова и Битоља, где је његова батерија била засута артиљеријским гранатама. У Српско-бугарском рату учествовао је као капетан II класе и водник у Зајечарском пољском брзометном дивизиону. Ратовао је на Видинском војишту и у операцијама на правцу Књажевац – Кула, Белоградчик – Видин. Свуда је показивао велику храброст, сналажљивост и изузетно умеће.
Од јула 1914. до 1. априла 1915. године поново је у Дринском артиљеријском пуку I позива и са њима учествује у борбама на Дрини и Колубари. У већини тих борби се нарочито истицао па је унапређен у чин капетана I класе. Потом је био командир II батерије Моравског артиљеријског пука II позива, па је под непрекидном ватром противника одступа преко Младеновца, Прокушља, Приштине, Пећи и Албаније до Крфа. После реорганизације наше војске примио је VI батерију Дунавске дивизије са којом се значајно истакао 14. августа 1916. када је остао на осматрачници и са ње управљао ватром те батерије на шумовитој Совичкој коси чиме је одлучујуће спречио пристизање бугарске резерве. Имао је значајну улогу у још неким борбама, а посебно у пробоју Солунског фронта и гоњењу разбијеног непријатеља.
После ослобођења обављао је више значајних војних дужности у Бачалмашу, Алибунару, Осијеку, Петроварадину, Косовској Митровици, Прилепу и Књажевцу. Чин артиљеријског пуковника добио је 17. децембра 1927. године и постављен за команданта Дринског артиљеријског пука у Ваљеву, па га је на тој дужности и смрт затекла. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, парцела бр. 23.
У браку са Богданом (1894-1962) имао је кћи Ружу, зв. Цица.
За заслуге и херојско држање у ратовима је одликован: Сребрном медаљом за храброст (два пута), Златном медаљом за храброст , Орденом белог орла са мачевима V и IV реда, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Албанском споменицом, Орденом Светог Саве V реда и енглеским војничким крстом.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Пуковник Божидар Николић је рођен 7. фебруара (стари календар) 1883. године у Маскару, код Опленца, у Шумадији. Основну школу је завршио у родном селу, први и други разред гимназије у Београду, а остале разреде, закључно са шестим, у Крагујевцу. У нижу школу војне академије је уписан 1903. године са XXXVI класом питомаца. За потпоручника је произведен 1907. године. После тога је преведен, по својој жељи, у артиљерију и распоређен у VII батерију Дринског артиљеријског пука као водник. У чин артиљеријског поручника унапређен је 1911. године.
Са својом седмом батеријом, као поручник 1912. године учествује у рату против Турака од Куманова до Битоља. Код Битоља је ова батерија била засута артиљеријским гранатама, па су му многи војници погинули или рањени.
У рату против Бугара 1913. године Божидар ратује као капетан друге класе, као водник у Зајечарском пољском брзометном дивизиону на видинском војишту у операцијама вођеним у правцу Књажевац – Кула – Белограџик – Видин.
У првом светском рату Николић учествује као водник у Дринском артиљеријском дивизиону другог позива у борбама код Лознице и на Дрини. Са истом јединицом учествује и у колубарској бици.
Године 1915. Божидар је командир друге батерије Моравског пољског артиљеријског пука другог позива и под непрекидном борбом одступао је са дринског фронта преко Пецке, Завлаке, Уба, Младеновца, Јастрепца, Прокупља, Лебана, Медвеђе, Приштине, преко Пећи, све до Љеша, Драча и Валоне одакле је приспео на Крф.
По реорганизацији српске војске, Николић је као капетан прве класе примио VI батерију Дунавске дивизије. Посебно се истакао 14. августа 1916. године, када су Бугари пробили фронт Дунавске дивизије. Он је остао на својој осматрачници и са ње управљао ватром своје батерије на шумовитој Совичкој коси. Тиме је одлучујуће допринео да се Бугари задрже до пристизања резерве, када је положај стабилизован. Божидар Николић је све време рововске војне на солунском фронту 1917. и 1918. године, на рејону Дунавске дивизије најревносније вршио дужност, на разним положајима: доњој Даниловој Коси, Рашиној коси, Малој реци, Белом гротлу и другим положајима.
У пробоју солунског фронта Николић је гонио разбијеног непријатеља преко Прешева, Врања, Грделице, Ниша, Ђуниса и Београда, све до Новог Сада. У гоњење је кренуо са усијаним цевима својих топова, после даноноћне непрекидне канонаде, док су пешаци кренули на јуриш.
После ослобођења, Божидар Николић је као и у рату ревносно и дисциплиновано обављао поверене војне дужности. Најпре као мајор у Бачалмашу, Алибунару, Осијеку, Петроварадину и Косовској Митровици, а потом као потпуковник у Прилепу и Књажевцу и најзад као артиљеријски пуковник и командант Артиљеријског пука у Ваљеву, на којој га је дужности и смрт затекла.
За ратне заслуге Божидар је добио многа одличја: Сребрна медаља за храброст 1912, Сребрна медаља за храброст „Милош Обилић“ 1913. године, Златна медаља за храброст „Милош Обилић“ 1914. године, Бели орао са мачевима 1915. (пети ред), исте године Бели орао с мачевима IV реда и најзад за заслуге у рату 1917-1918. одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда. Поред ових одличја за храброст и пожртвовање на бојном пољу, Божидар је добио и низ других одличја за ревносну службу за војне заслуге и четири споменице: Освећено Косово 1912, Споменицу за рат са Бугарима 1913. године, Албанску споменицу за верност отаџбини 1915. године и Споменицу ослобођења и уједињења 1914—1918. године.
Нису наведени подаци које године је умро артиљеријски пуковник Божидар Николић, али се из података види да је десетогодишњи помен одржан пре другог светског рата, па се поуздано може закључити да је умро у најбољим својим годинама и да није имао више од 44 године. Такође нема података где је овај млади пуковник сахрањен: у Ваљеву, у Београду или у родној Шумадији, у његовом Маскару поред Тополе.
