име: Радиша
презиме: Николић
име оца: Јеврем
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1879.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Николић Ј. Радиша, официр – пешадијски бригадни генерал (Ваљево, 12. VIII 1879 – ?, ?).
Отац Јеврем, секретар Окружног начелства, а мајка Јелена, домаћица.
После основне школе и шест разреда гимназије у Београду завршио је НШ ВА у XXXII класи. У чин потпоручника произведен је 1901. и до избијања балканских ратова био водник у Краљевој гарди.
Током балканских ратова ангажовао се као командир чете XVIII пешадијског пука. У I светском рату био командир чете у III прекобројном пешадијском пуку, па командант III батаљона у V пешадијском пуку Дринске дивизије I позива (9. IX 1914- 14. III 1916), Приликом стабилизација прилика на Гучеву крајем октобра 1914, мајор Николић вршио је поноћни напад са две чете III батаљона V пешадијског пука и једним водом IV батаљона XVII пука. На њих је непријатељ избацио око 1.500 зрна. Био је веома запажен и у Колубарској бици, па је и одликован. Слично је било и у борбама на Ђеновцу код Ваљева 9. децембра 1914. године.
Касније је био ађутант команданта III армије, командант жандармеријског батаљона у Солуну и командант батаљона Гарде. Био је и члан Одбора десеторице за ликвидацију Аписа (1916-1917). За допринос у рату добио је више домаћих и страних одликовања, па и три Ордена Карађорђеве звезде са мачевима IV степена
После рата, поред осталог, био је командант батаљона и заменик команданта пука Гарде, заменик привременог судије Великог суда за официре, ађутант краља, деловођа Сталне испитне комисије за чин мајора, командант XIII пешадијског пука, командант Главне аутокоманде, помоћник команданта Дунавске дивизијске области и члан Војно-дисциплинског суда. Важио је истакнутог белорукца.
У чин пешадијског бригадног генерала унапређен је 28. октобра 1928. године. По молби је пензионисан 22. априла 1931. године. Заробљен у Априлском рату 1941. године и остао у немачком заробљеништву до краја рата, када се вратио у земљу.
Од 1907. ожењен Љубицом, кћерком Драгомира Рајевића, државног саветника у пензији. Имали су сина Јеврема и кћи Јелену.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Пешадијски бригадни ђенерал у пензији и резерви
Рођен 2. августа 1879. године у Ваљеву, од оца Јеврема и матере Јелене.
Основну школу, 6 разреда гимназије и Нижу школу Војне академије свршио у Београду.
По свршеној Војној академији унапређен у чин пешадијског потпоручника и одређен за водника у VI пешад. пуку до септембра 1903. год. потом као поручник водник у чети Краљеве Гарде па 19. априла 1912. год. Као капетан II кл. командир чете у XVIII пешад. пуку од 10. априла до 12. јула 1914. год.
У српско-турском рату 1912. год. командир чете у XVIII пешад. пука учествовао у саставу Дунавске дивизије I позива у битци на Куманову и у Битољској бици.
У Српско-бугарском рату 1913. године као капетан I класе командир чете и XVIII пешад. пуку Дунавске дивизије I позива I армије учествовао у борбама ове дивизије на Осогов. планини.
1914-1918. године. Као мајор командир у III прекобројном пуку од јуна до 9. септембра 1914. год. потом као мајор и потпуковник командант батаљона у V пешад. пуку I позива до 14. марта 1916. год. потом ађутант III армије од 14. марта 1916. год. до 2. фебруара 1917. године, од 2. фебруара 1917. до 2. априла 1918. год. командант жандармеријског батаљона; потом од 29. априла 1918. год. до 2. августа 1919. год. командант батаљона Краљеве Гарде; помоћник команданта пука Краљеве Гарде до 20. октобра 1920. год. као пуковник ађутант Њ. В. Краља до 17. марта 1923. год; од 17. септембра 1923. до 12. септембра 1927. год. деловођа сталне испитне комисије за чин мајора, од 12. фебруара 1927. год. вршиоц дужности команданта Главне ауто команде; привремени судија Дунавског дивизијског војног суда, од 26. октобра 1929, као бригадни ђенерал, помоћник команданта Дунавске дивизијске области и члан Војно-дисциплинског суда.
1930. год. стављен у пензију по својој молби.
За заслуге стечене у ратовима одликован: Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, и без мачева истог реда; Карађорђевом звездом III степена; Белим орлом III и IV реда, Југословенском Круном III реда, Орденом Светог Саве III реда, Златном медаљом за храброст и свим ратним споменицама.
Ожењен Љубицом Рајевић, деца: Јеврем и Јелена.
(Споменица XXXII класе)
