име: Милорад
презиме: Обрадовић
име оца: Спасоје
место: Неменикуће
општина: Сопот
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
НАСУКАЛА СЕ ЛАЂА
Милорад Обрадовић, рођен сам 1897. године у Неменикућама, отац ми се звао Спасоје а мајка Миленија. У основној школи ђак сам био обичан. После радио сам сељачке послове, имали смо, са забраном, десетину ектара земље. Гајили смо крупну стоку и једног коња држали смо увек. Имо сам два старија брата и млађу сестру; браћа су учествовали у рату: средњи брат Живко рањен је и заробљен у борби на Церу, 1914, а најстарији брат Радисав рањен је петнајсте године кад је било оступање – шрапнел му однео палац и прст до њега. Ми смо били чули да је он погинуо, и ја сам у рат отишо а нисам био разумео да л’ је жив, да л’ је заробљен или…
СА ЛОЗОМ ОКО ПОЈАСА
Кад је у јесен четрнајсте године дошо фронт до Космаја и кад је Шваба надиро, нас неколико дечака из села седнемо у воз и одвеземо се до Ниша. Нисмо знали ни де ћемо ни шта ћемо, дању лутамо а ноћу спавамо у теретним вагонима са неким варошким избеглицама. И кад се после неколико дана чуло да је Шваба заустављен, ми се вратимо овамо – баш кад је била борба на Космају. Али ја нисам дошо кући, него одем у Међулужје код стричева. Па кад је престало да грми на Космају и Шваба потеран, ја дођем у Неменикуће.
И тек што сам дошо, а општински преседник одреди ме да са колима и воловима идем на Космај и да довезем једна кола мртви војника овамо у село, код цркве.
И ја одем сам на Космај, браћа у рату, оца нисмо имали. Каже – иди код Записа, ту доносу изгинуле Тимочане.
Кад тамо, код Записа, стигло пуно кола из околине, товару и одвозу мртве војнике. А имало је људи који су само доносили на то место: исплету ко уже од дивље лозе па завежу војнику преко среде, продену облицу и донесу га код Записа. Натоварим на кола тринајс војника те довезем овамо у село, код цркве. Људи се већ били окупили, и поп је ту да опева, а преседник пита мене јесу л’ то наши:
“Швабе”, реко, “нико и не купи. Њима је већ поскидано одело, а неки су сасвим голи.”
Онда сви тринајс војника саранимо у заједничку раку, код цркве. (Ми и сад сваке године окупимо се у недељу по Петровдану – тај дан смо одредили – одајемо помен тимочанима. Село им је добровољним прилогом подигло леп споменик).
ГЛАС ТОПА
Моје годиште последње позвато девесто петнајсте године, кад је већ било оступање. Позвали да нас измакну и спасу од окупатора. Ја обучем ново сукнено одело, обујем нове опанке, упртим торбицу и једну поњавицу преко ње, па одем у Младеновац. Ту се пуно нас окупило, али нема регрутовања него одма ајде у Тополу. Пешке. У Тополи ништа не добисмо ни за јело, ни од оружја, него иди у оступање – правац Трстеник.
Дођемо у Трстеник. Пуно војске, и са други страна стигла војска. Ма немаш де да се окренеш, а камоли негде под кров да ноћиш. Ми смо напољу спавали, ја сам се наслонио на дувар под једну стреју и тако спаво. А било је већ ладно време, октобар месец.
У Трстенику дадоше нам неке старе пушчетине, привезана канапом уместо ремника. И дадоше нам по двајес меткова, и то мораш да чуваш, не смеш да опалиш ни један.
Из Трстеника продужимо за Краљево. Идемо онако џумле, нико те више и не тера да идеш у строју. Али нису дали каплари да се издвајамо у страну. Ми не знамо ко нас води, официри су на коњима испред те наше колоне што се отегла за цео километар. А било је и бежања из колоне: кад смо кренули од Младеновца за Тополу, у Међулужју побегоше неки дечаци из моје класе – за Пружатовац. Али официр посла патролу на коњима те стигну њи и врате натраг. Тукли су свакога – и тамо кад су стигнути, и овамо кад су доведени.
Од Краљева идемо за Косовску Митровицу па у Приштину. Нико нам ништа не прича куд идемо, само каже – оступање.
У Приштини смо преноћили у једној кафанчини. Напољу је падо мокар снег и било је блато и вода, а ми смо се ту скували: ниси мого да легнеш, него потоварило се то све једно на друго.
Па из Приштине натраг – за Митровицу, откуд знам што смо се враћали. Ми знамо да је Шваба упо у Србију, чујемо борбу за нама кад се повланимо. Чује се глас топа.
И сад из Митровице идемо за Суву Реку и ватамо правац за Призрен.
Док оступамо ништа не добијамо за јело, једино ако нам ко пружи комад проје кад пролазимо кроз село. У Митровици, исто и у Приштини, стара војска пролази и тамо и овамо, ми тражимо од њи, и они нам дају. Те поделимо: помало сви.
Ко је тео мого је да се врати, већ од Приштипе нису презивали него само пребројавали, а после нису ни то чинили. Нисам ја тео да се вратим, нисам тео у ропство никако, нек се иде док се може. Говорило се да ће савезници да ни изиђу у сусрет.
Био је водоплав на Косову, река Ситница излила. Прешли смо тако што смо се једно за друго ватали, држали смо се за руке, до груди дубока и брза вода. Неколико војника који су сами прелазили одвукла вода и подавили се. Све било поплављено докле оком видиш. Ја сам онако мокар ноћио на једним глогу. Увати ноћ, а ми нигде село не видимо, него заноћимо у неким грњацима ди нема воде. Ја се попнем, вода дол’, опанци се поцепали – остали само каиши и чарапе. И ја на глог. Ветар дува и љуља, зима, не може да се заспи. Увио сам се у ону поњавицу што сам понео од куће.
У Сувој Реци рекоше нам – тражите конак де можете, а сутра де видимо цркву да се сакупимо опет, ту је зборно место. Ја сам тражио конака, и није могло нигде да се уђе под кров, те сам опет ноћио под једном стрејом.
У-У, ОВАЈ ГОТОВ
Из Суве Реке у Призрен отишо сам на коленима, четвороношке.
Пораспадала се обућа, а на ногама отвориле се ране. Мене су водили под пазу’, носили ме и вукли Славко Обрадовић из Међулужја и један из Умчара, неки Илија Јанићијевић.
Стигнемо ми у Призрен па нас збише у једну џамију, а напољу киша и снег. Стрпамо се ту један на другога онако мокри и мучни и јадни – да се умре! А чује се војска наша тамо напољу, пун Призрен војске, и види се: гори ватра. Коњица ту и артилерија наша. И ја устанем и изиђем из џамије са тим Илијом из Умчара, реко:
“Ајдемо код војске. Овде ћемо, у џамији, да помремо.” И пођемо онако у мрак, у ноћ. Па кроз варош. А трупуће један војник у чизмама, иде некуд, па стаде пред нас: “Ко је то?, Одакле си?”, пита оног Илију. Он се каже: ја сам тај и тај из Умчара, имам брата у коњици, зове се тако и тако.
“Твој брат је”, каже, “са мном. Имам посла, али кад се вратим, ја ћу да вас поведем.”
Ми сачекамо тога војника, он се врати – па на једну капију, па на другу – на четвртој капији нађе једнога мојега сељака. Он обуко шињел, лего на један пласт сена, звао се Драгољуб Аћимовић из Неменикућа, једва дочека мене, каже:
“Ајдемо код ватре.” Ја пођо па падо. А тек он само што рече:
“У-у, овај готов!” И увати ме и однесе под један шатор велики. У шатору има сламе и направљено ко креветићи. И мангало распаљен насред шатора. Онај Илија оде код брата, а мене изнесоше пред шатор, скидоше ме свога голог па једни трљају ме оним снегом, једни шишају ме… Очистише ме ту и дадоше друго одело, али велико – оне моје дроњке бацише.
Тај шатор није болнички, него војнички, и они оду тамо за команданта те дође мајор Миленко, презиво се Вукосављевић, а родом из Крагујевца. И он прими мене. Кад су ме очистили, метну мене у тај шатор. Коњички шатор. Ондак узму па из моји ногу ножевима ваде оне каменчиће и оно месо скидају што отрулило. Али ја ништа не осећам, ноге су ми биле премрзле. И кад су то очистили, они зовну једнога Турчина травара, па донесе мелем неки и превије те ране.
И ту ја, срећом мојом, будем дванајс дана испод тога шатора. Топло, лепо, имало и да се једе. Лежо сам стално. Свако јутро долази мајор и пита ме:
“Како је, Пикула?”, мали сам био, дечак. Ја кажем да сам добро. И останем да се повлачим са коњаницима, они су моји отишли одавно.
И кад треба ко сутрадан да пођемо, ноге ми већ зарасле, они донесу крпа лојавих, намочили у лој од јарца, и дају ми цокуле са брњицима, неке велике, па увијем по две-три крпе око стопала, никако вода до ноге није могла да стигне и то ме спасило.
ДАЉЕ НЕМА ПУТА
Изиђем предвече у варош, добро је, могу да идем. И видим у вароши, као под један вењак стоји групица војника из те коњичке јединице де сам и ја сад. Приђем њима. А они нешто говорили па ућуташе кад ја дођо. Па тек један ће мени:
“Ако си што чуо па зуцнеш негде, убићемо те.”
“Не знам”, реко, “о чему причате.”
“Договарамо се да убијемо мајора и да се вратимо, да побегнемо. Што лаже: де су савезници?”
“Он има и сина поручника са њим”, други ће.
“Тај поручник није из наше јединице, он је везиста. Распала му се јединица па дошо код оца”, вели трећи.
“Ма ко њему јебе матер, убићемо и њега”, опет ће онај први.
“Немојте, људи, ако бога знате! Има да паднете у ропство”, реко, “и Бугари ће да вас покољу”.
И ту наиђе један наредник и види да ја молим и прекли- њем те војнике, па стаде и пита:
“Што мучите овога војника?”
“Ма ништа”, реко, “онако се расправљамо.”
Вратимо се у шаторе. И мајор то сазна да су му спремали убиство. Позове мене и ја испричам шта сам чуо. И ништа он оним војницима није тео: разговаро са сваким и ником ништа, ко да ништа није ни било.
Из Призрена идемо за Љум-кулу. Мени су дали коња те сам јашао, смрзо сам се, али још сам ноге поштеђивао.
Ту иде река Дрим, и ту све попалили: и топове и комору, и гурнули у Дрим оно што није изгорело.
Даље нема пута, ја сам коња оставио, везо за једно дрво, положио му неке папрати и осушеног корова и отишо.
Видим ја: један чича иде отуд, у шињелу војничком, са белим штапом сељачким. А ја реко гласно:
“Што онај чича иде, луд и шашав човек, што он ако ми морамо?” А један војник ме увати за уста:
“Ћути”, каже, “оно краљ Петар!” У Љум-кули било. Прости штап сељачки у рукама. Иде за њим један војник – ала, крупан, официр, и носи пиштољ на рукама, прати краља. И после прича ми онај војник:
“Ово је”, каже, “краљ Петар, а они мало даље што седу поред ватре, оно је принц Ђорђе и регент Александар – његови синови.”
После они иду у Елбасан, а ми овамо на Везиров мост па у Скадар.
На Везиров мост кад смо наишли, оно поледило, а дугачак. До средине узбрдо некако сам се искапуљо, па када сам био насред моста, ја седнем па онда дупећки низбрдо. А једна кобила, силази и она, одупре предњим ногама мене у леђа, па возамо се ја и она, ја напред, она за мном. И кад силазимо доле, војници мене измакоше у страну, а кобила оде право.
Ушли смо у Албанију. Пут – само коза да прође, путањице, амбиси. Немамо шта да једемо. Има старија војска помало, сваки сачуво, докле имало делимо, после нема ником.
Кроз Албанију могло је мало да се врдне из колоне, али опасно, пуцају из камењара. Ди је камен ту је зло, нема ништа, на камену спавај. Наложимо мало ватре и грејемо се ноћу, заспи се некако.
У Скадар стигли смо на Светог Николу.
Кренемо одма за Драч. И стигнемо у Драч баш на Божић. Ту је само војска, нема цивила, ми смо знали да се испред нас повлачи и војвода Путник, носили га војници болесног.
БОН, СРПСКИ, БОН
У Драчу добили смо лепчиће неке, мало већи од песнице. Остали смо ту неколико дана, па кренемо за Валону. Идем са мајором, он имо коње те носу један сандук, а де нису могли коњи, носили војници. Време – ветрови јаки, песак се диже, шаторе не можеш да поставиш, обори он све и затрпа те. Тешко се иде по оном песку. Газили смо Шкумбу и Војушу. Ја сам јашао на коњу мајоровом, полегнем по седлу и нисам се оквасио нигде.
У Валони сачекали нас Талијани. Нису они ништа, Французи су људи. Били смо ту дан-два, па у лађу. Поподне било. Нисам ја мого да се попнем у лађу, лотра везана, допео сам се до пола па не могу даље. Она лотра вија. А један капетан нагне се озгор из лађе, држали га за ноге, и увати мен. За шињел код врата увати и извуче ме гор.
Нешто мало путовасмо. Добро сам поднео лађу. Прво сам гледо са палубе: како ди – негде море плаво, а негде зелено.
На Крфу сачекали нас Французи. Ту је рај: шта оћеш да поједеш, и топло, и добар ваздух и све.
Месец дана и више смо остали на Крфу. Разапели шаторе. Све ново дали ни Французи. Само се одмарамо. Угледасмо се мало, личимо на војнике, на људе.
Са Крфа у Солун лађом смо пребацивани. Плашили смо се сумарена, али лађа осигурана била, иду торпиљери са стране.
Дођемо у солунско поље. Распоређен сам у Вардарску дивизију. Учење, јурење. Дуго смо ту остали. Кад смо пошли на фронт, знам да је било зрело грожђе, мора да је август месец, јели смо грожђе у једном винограду де смо ноћили.
Кад је Дунавска први пут ударила на Бугаре и оступила, онда Вардарска пође њима у помоћ. Све пешице смо ишли под пуном ратном спремом.
Задржасмо се код Острова, ту је артилерија француска била, и ми смо са њима, а коњица је ниже доле, код пруге до Језера. Чекали смо неко време на распоред, ми као пешаци. Спавамо под шаторима. Дође још нека војска предвече. Док ти један аероплан врррр – зврји, пређе преко нас и преко брда. Ау, каже, сад ће да изгинемо! Онда брже мењај положај, пређемо са оне стране брда. А они гранатама отуд. Само двајес метара даље да је ударило, запалило би муницију – имало вагонима, и Французе би побило. И артилерију, и све. То је немачки авион извиђо, и почело одма да бије.
Онда одоше два Француза на коњима уз брег, крупни коњи, високи они. Одоше у извиђање. Нема их два-три сата. А ови код топова певају. Врућина, они пију пиво и певају. Па почеше да пуцају, јавили им извиђачи де су бугарски топови. Кад је испаљена прва граната, оно лишће и трава диже се у небеса. Ми смо близу, диже се лишће као вијор кад га довати. Пуцаше, пуцаше, а онај телефон отуд јавља, и они одједном почеше да пљескају:
“А-а, бон, српски, бон.” А они погодили бугарски топ, јавили им извиђачи да су потревили у бугарску артилерију. Тад сам први пут гледо како пуца топ. И Бугари бију отуд, али у брег удара, оно пршти земља и камен.
НАСУКАЛА СЕ ЛАЂА
Отишли смо у наше ровове и уватили положај према Бугарима.
Али ту још није ништа утврђено, него само ископано ко заклони да те не потреви отуд кад бије пушком.
И паде једна граната код нашег рова, прсну она земља, камен и шрапнели, и мене ранише у леву руку од рамена до шаке. Моментално ме однесоше у превијалиште, у селу Брњица било. Одатле у Лерин, па ме Французи убаце у воз и одвезу у Солун. Одмах нисам осетио велики бол, али крв је липтала. Ранило ме на седам места. И мени бронтира се рука па ме отерају у болницу у Микри. Иза Солуна. Ту сам био до двајестог септембра.
У болници у Микри наши лекари, и енглески лекари, и француски лекари. Оће Енглези да ми одсечу руку до рамена, а питају мене преко толмача:
“Кога имаш?”
“Зашто ме питаш?”
“Да ти одсечу руку.”
“Нек сечу и руку и ногу, не могу више болове да издржим.”
Али Француз што узе да ме аперише, он каже преко толмача:
“Ако остане жив, нек има руку, ако умре – нек умре с руком. Млад је дечко.”
И кад сам ујутру после аперације освануо жив, оно сви пљескају и честитају том лекару мајору што ме аперисао.
Повадили су ми шрапнеле из руке и осто сам у тој болници месец дана. Али много сам ослабио, не могу да једем, а ватра ме само ујутру мало попусти. Тражим ја да идем у Африку да се лечим.
Одлежим у тој болници колико је требало па ме метну на носила и однесу до лађе. Унесоше ме унутра. Дају ми да једем, а ја не могу да окусим ништа. Превише ме опет. Од лежања ране ми се на крчини отвориле, ја се све увијам. А Француз се сети па подметне вату. Док је лађа путовала стално лежим.
И тако стигнем у Алжир. На пристаништу кола има ни броја се не зна, чекају лађу са рањеницима: мали и велики аути, фијакери, двоколице… Једна стара жена, Енглескиња, узе ме у њена кола са све носилима, само мене једнога. И провезе ме кроз варош свуд редом, да видим где сам то стиго.
Кад дођосмо пред болницу, две сестре болничарке унесоше ме тамо са оним носилима. Болница сва у стаклу. И кров и све.
Провео сам скоро пет месеци у тој болници. Кад су ме унели, имо сам само четрес пет кила.Дође једна докторка:
“Добар дан, браћо Срби. Има л’ који од Београда?” А један се јави. “Ти си Пироћанац”, каже му она, познаде га по говору. А ја ономе до мене:
“Кажи, ја не могу да говорим”. Ослабио сам био. “Кажи да сам ја”. Кад она дође до мене, саже се, а ја шапућем: “Ја сам из Неменикућа.” А она каже даје била у Неменикућама.
Пет месеци у тој болници лечили ме. И излечили. Водили ме на гимнастику, вешали ми руку, она сува била, те ми прорадили живци и ојачала – нисам осто сакат у руку. Писо сам кући, и отпише ми брат Радисав. А мени министар Жујовић већ био дојавио да је Радисав погинуо. Није ни он знао, човек.
И сад ме шаљу на опоравак у Тунис. Тамо сам се лечио даље, опоравио се добро. Дође једна Енглескиња, стара, удала се за Француза, па да узме мене ко под своје. И каже:
“Што год оћеш имаћеш. Ја ћу да те женим, да те кућим.” И даде неку суму новаца оном пуковнику нашем што је у команди у тој болници, да имам трошка кад ми треба.
Видим ја, креће се наша војска за Солун, оде Енглескиња да испраћа војску на воз. И ја побегнем из болнице, идем и ја на тај воз. И видим: она с једне стране вагона, ја с друге, али нејављам се – ту сам грешан – него ускочим у вагон. На воз па за Бизерт. То је девесто седамнајста година, лето.
У Бизерту будем неко време, чека се лађа. И упнемо се у лађу, не знам колико смо пловили па стигнемо до Малте. Ту умало да потоне лађа, ударила у стену и поче да урла. А ми нисмо знали шта је па се погомиљамо: једни спуштају чамце, једни кукају, неки скачу у море, оно таласи велики. Дан је био кад се лађа насукала. Ту је ука, ту је гурњава.
Сви имамо оне појасе и кад скочиш у море, не потонеш него вијаш на води. Ја се решим па скочим у таласе. Нисам умео да пливам, али таласи ме бацише на песак. Не знам колико је ту војске страдало. Дошла друга лађа, нисмо дуго чекали.
МОМ БРАТУ ЖИВКУ
И стигнемо у Солун. Наша комесија ме прегледа и да ме за неборца. Останем у Солуну, међу интендантима. На телефону будем стално, све до пробоја фронта.
Кад је био пробој не чује се пуцњава, далеко смо ми, а мени вели командант, потпуковник Маленић:
“Милораде, фронт је кренуо, ослобођење.” А ја питам да пођем и ја. “Сачекај мало, нема саобраћаја, тамо је сад мука и невоља.”
Дођем кући пре Светог Николе зимског, средином децембра осамнајсте године. Затекнем брата Радисава код куће, сестра се још није удала, а Живко, брат што је преда мном, дошао из ропства и одма упућен у јединицу у Београд, у којој је и био кад је рањен и заробљен на Церу. Ја пожурим у Београд и нађем се са братом Живком. И само што сам се вратио кући, они јавише да је он умро! Ладник га пресеко, пио ладно пиво! А гладово у ропству и смрзаво се четири године, и преживео све што је најцрње… По војном правилу отпраћен на војничко гробље у Београду.
И увек, кад одајемо пошту тимочанима, ја упалим једну свећу више – мом брату Живку.
