име: Ђорђе
презиме: Павловић
име оца: А.
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1882.
година смрти: 1950.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Витез и пуковник Ђорђе Павловић рођен је у Београду 7. августа 1882. године. У Београду је завршио основну школу и реалку, а затим нижу школу Војне академије у XXXIII класи од 1900-1903. године.
У балканском рату против Турака Ђорђе је био у VII пешадијском пуку краља Петра Првог командир треће чете првог батаљона као капетан II класе. Рат против Бугара водио је с истим пуком као капетан I класе. У првом светском рату од 1914-1918. године био је у трећем прекобројном пуку до 1915. године у чину капетана I класе командир прве чете трећег батаљона. Са овим истим пуком одступа преко Албаније и на Крфу 1916. године заступа команданта батаљона као пешадијски мајор најпре у IV, а затим у II батаљону тог пука. Од 1916. године налази се у XXIII пешадијском пуку Вардарске дивизије као командир друге чете првог батаљона у чину мајора, а од тада у истом пуку и истом чину заступа команданта првог батаљона све до 1916. године када је рањен на положају југозападно од села Тепавци близу Битоља. Као рањеник био је у болницама у Солуну и Бизерти од новембра 1916. до јуна 1917. године на лечењу од задобијених рана. У команди резервних трупа 1917. у истом чину мајора био је ађутант команде. У допунској команди у Микри код Солуна од 1917. до 1918. године чекао је на распоред као мајор. 14. фебруара 1918. године распоређен је у V пешадијски пук за командира четврте чете другог батаљона још увек као мајор. У том чину остао је и у VIII пешадијском пуку књаза Александра у Дунавској дивизији и на концу постао у Земуну командант првог батљона 1920. године.
По завршетку првог светског рата наставио је активну војну службу у VII пешадијском пуку као командант батаљона, у нижој школи Војне академије био је старешина ХПХ класе и те 1921. године унапређен у чин потпуковника. Затим је био у XXVII пешадијском пуку у Великом Бечкереку (Зрењанин) до 1927. године као командант пука. Тада је унапређен у чин пешадијског пуковника и постављен за команданта XXII пешадијског пука у Куманову. Касније је радио такође у Куманову у Команди војног округа, као командант тога округа. Од 1930. до априлског рата 1941. године био је командант Војног округа у Крагујевцу где је заробљен и одведен у ратно заробљеништво.
У ратним оценама за 1914-1916. године команданта Трећег прекобројног пука пуковника Јосифа Костића бр. А.Ђ. 162 од 10. марта 1916. године и пешадијског мајора Љубомира Ђорђевића из истог пука наводе се многи ратни окршаји у којима је учествовао пешадијски мајор Ђорђе Павловић и износе се многе похвале:
„У свим борбама за време целог овог рата показао је пуно енергије и иницијативе, одлучан, хладнокрван, хладан до самопрегоревања, командовао је умешно и смишљено, при том увек присебан, што му може служити за сваку похвалу. Све задатке које сам му ставио у дужност извршио је тачно“.
Сличне похвале садржане су и у заповестима пешадијског потпуковника Михаила Недића, команданта VIII пешадијског пука Дунавске дивизије за 5. септембар 1918. године, за 22. септембар 1918. као и 28. септембар те исте године:
„Командант првог батаљона VIII пешадијског пука књаза Александра, пешадијски мајор Ђорђе А. Павловић одликовао се је у борби код села Фочана 27. тек. месеца, кад су Немци свежим јединицама предузели напад лево од овог пука. Мајор г. Павловић, иако је био у резерви, са својим батаљоном хладно прима непријатељско напредовање на боку, развија батаљон степенасто у напад и својом убиственом ватром коси редове германске и овог задржава од даљег напредовања. Износећи ову заслугу и јуначко дело мајора г. Павловића, коју је личним пожртвовањем у овој борби претходио примером, ја похваљујем мајора г. Павловића, као иначе ваљаног команданта батаљона, који је у свакој прилици показао способност и умешност при командовању батаљоном, истичући га за пример осталим официрима.“
У наредби О. Бр. 4049 за 25. септембар 1918. године потпуковника Д. Т. Симовића, команданта VII пешадијског пука краљ Петар I стоји:
„Командант првог батаљона VIII пешадијског пука књаза Александра, пешадијски мајор г. Ђорђе А. Павловић био је са својим батаљоном у саставу овога пука 22. 23. и 24. овога месеца и имао је следеће заслуге:
22. септембра био је с батаљоном претходница десне бригадне колоне и успео је да својим енергичним радом сломи отпор непријатељских делова на положају северно од села Стубла, да исте растера и пороби. Развијајући са највећом брзином и енергијом даље гоњење успео је да још исте вечери заузме Владичин Хан и овлада улазом у грделички теснац северно од тога места. Резултат тога рада био је заробљавање преко 400 непријатељских војника и око 10 митраљеза, што је овај пук тога дана и идуће ноћи имао. Заслуга за овај исход углавном припада батаљону мајора Павловића и његовоме храбром команданту, који је крећући се у првим редовима свога батаљона давао импулсе за овај рад. Мајор Павловић одликовао се тачним познавањем ситуације, енергијом у раду, личним залагањем и храброшћу и дао је доказ о својој способности и умешности у командовању батаљоном. Износећи ове заслуге, ја похваљујем команданта првог батаљона VIII пешадијског пука пешадијског мајора Ђорђа Павловића истичући га за пример осталим официрима“.
Павловић је похваљен и наредбом команданта Прве армије војводе Петра Бојовића, тако је он добио све похвале од пуковског до армијског ранга. Поред првог ордена за храброст, Павловић је добио и многа домаћа и страна одличја.
Средином априла 1941. године Ђорђе је заробљен од стране Немаца код Рогатице, одведен у логор, где је остао готово до краја рата. Из заробљеништва је враћен као тежак болесник преко Црвеног крста с групом болесних заробљеника средином августа 1944. године пред само ослобођење Београда. После лекарске контроле у Београду, придружио се својој породици у Крагујевцу и тамо је провео остатак живота.
Заробљеништво је Павловић веома тешко поднео и највећи део времена је провео у болесничкој постељи као инвалид са 80 одсто неспособности због задобијених рана на фронту 1916. године, као и због тешких животних услова у заробљеничком логору. Када је стигао из заробљеништва био је скоро на самрти, обневидео и потпуно малаксао због великог губитка телесне тежине. Његово здравствено стање се и даље постепено погоршавало с новим компликацијама, које су убрзале и његову смрт 12. јуна 1950. године у Крагујевцу.
Витез Карађорђеве звезде са мачевима Ђорђе Павловић, као и већина његових другова, сахрањен је уз присуство чланова своје породице и рођака – скромно као што је и живео, тихо и нечујно за остали свет – без лафета и уобичајених опроштајних говора, почасних плотуна и других војничких почасти, како се иначе испраћају велики ратници – хероји. Као што рекосмо, Ђорђе је умро у Крагујевцу, али је сахрањен у породичној гробници у Београду.
