Павловић Драгиша

име: Драгиша
презиме: Павловић
име оца: Јоксим
место: Марковац
општина: Велика Плана
година рођења: 1887.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

ОСАМ ГОДИНА ВОЈЕВАЊА

По имену Драгиша Павловић, од оца Јоксима и мајке Катарине, рођен 1887, а крштен 1888. године. Отац ми се доселио у Марковац код Велике Плане из Петровца на Млави. Имам завршену основну, и грађанску школу мало сам учио. То је било као неко продужење, у Свилајнцу, ко иде у грађанску школу може да се упише у гимназију. Међутим, нисам се уписо у гимназију, слабо сам се учио – да кажем како јесте. Имали смо велико имање, петнајс ектара плодне марковачке, моравске земље. И ја останем на имању, земљорадник. А отац је волео да ме школује.

СВИ СУ МОБИЛИСАНИ

Девесто једанајсте био сам кадровац, а дванајсте године уватили ме балкански ратови. Кадар сам служио прво у Нишу па после пребацише ме у краљеву гарду у Београд. Требало је да служим две године рок, али ја сам одвео свога коња, и прибор мој, те ми скратили за пет месеци.
Дванајсте године сви су мобилисани, објављен рат Турцима. Ја сам био коњаник, и нас, Трећи пук Коњичке дивизије, нас потоваре у Београду у теретни воз, и војску и коње, па за Ниш.
Из Ниша кренемо за Врање. На коњима. Путовали смо два дана, преноћиште било у Лесковцу, и стигнемо у Врањску Бању. Сутрадан, то је почетак октобра месеца, ту смо опевани, попови нас опевали. Постројили смо се, стојимо поред коња, цео наш Трећи коњички пук. Каже:
“Војници, ви идете у рат на Турке. У рату може и да се погине.”
И одатле кренемо: идемо да се боримо, да ослободимо нашу браћу. Али кад смо наступили у Прешево, Турци су оступили за Куманово. Код Куманова велика битка се одиграла. Моја јединица није улазила у отворену борбу, само чаркање било. А пешадија и артиљерија су се борили страшно, изгинули сачувај боже колико.
Кад је непријатељ почео да оступа, онда добијемо наређење ми коњаници да га гонимо. А кад буду јаче борбе, не можемо ми коњица да одговоримо, иде пешадија напред… Нигде нисмо стигли Турке, нису смели да нас сачекају нигде. Гонили смо их до Скопља. Од Скопља ми смо после отишли десно, за Тетово, а Турци на југ према Грчкој и Албанији.
Имали смо чарке с Албанцима. Они уз Турке били, од Турака пушке добили. Увек су они имали неке комите, на сваком брду и у свакој шуми. Све свега ако смо Арнаута за један вод поватали и заробили по брдима до Охрида, јер ми смо на ту страну после отишли. Није погинуо ниједан војник из мог ескадрона. Видели смо многа попаљена села и побијеног народа, светио се непријатељ у оступању.
Вратимо се ка Скопљу у село Кукушиње. Ту смо се одмарали. То је већ уватила тринајста година, али никако да се пустимо кући зато што Бугари бушкају. Није нама то причала команда него ми начули, сентамо што се не пуштамо него се држи толика војска.
Једне ноћи по Видовдану, тринајсте исто, Бугарин удари. Нападне. Није објављен рат и наши, богами, много изгину. И сад покрену и нас, не знам у коме месту смо били, брже тамо на границу – јаши и дан и ноћ. Све у голу воду и коњи и ми. Само колико уставимо се да назобимо и напојимо коње. Кад седло скидаш коњу с леђа, оно бела пена се уватила куд је седло и по препонама.
Трчи, трчи и – стигнемо на фронт. Тамо наши се средили и нападну Бугаре. Заузму планину Плачковицу и Царево Село. И ми уђемо у борбу, и ми смо нападали. Узмемо став за борбу пешке, идемо у напад. Кад су они оступали од Радовиша, ту смо ми коњаници вршили јуриш… И на планини Плачковици били смо у борби. Ми смо дошли у помоћ пешадији, на том положају био наш дванајсти и тринајсти пук шумадински. Бугари су тако ударали: кад је помрчина, кад су кише. Они кидишу. Ко пијани. Они гину и напред само. Иако половина изгине – иду.

НЕ ВАЉА РАТ

Ја се нисам плашио у првој борби, ни после. Шта има да се плашим, мораш напред само. Какво наређење добијеш, тако идеш, наређење мора да се изврши. Назад не смеш, да се напушти положај не сме. Ако неки сам се рани, ко што је то бивало, нађе доктор барут у рани, што доктор каже командир не квари; осуди га командир на стрељање и стрељају га. А они други после се плашу… Ископали смо ровчиће, осигурали се стражом. Ноћ. Али неће душа да спава, иако ниси спаво ни прошле ноћи. Не може од стра да се заспи. Човек се сав тренира. Не може ни да једе, а црно ти да спава. Кад знаш да данас јеси, сутра ниси. И кад стално гледаш око тебе како пада војник рањен ил’ погинуо. Разнесе граната, покида војника, тек нешто мало остане од човека у оном гротлу од гранате или у гомили избачене земље – само се види нога или шајкача, или пушка и порција са крпама од шињела. Болничари су ту са нама. Он узме војника и износи, био мртав или рањен – нема кад он да гледа.
Кад су Бугари почели да оступају преко Кочана и Штипа за Радовиште, тад паде команда: “Јаши и спреми се за јуриш!” Али остаде коња којима су коњаници изгинули, нема ко да јаше. Опет, у оном другом ескадрону гранате падале де су коњи били у заклону, тамо коњи изгинули па војници немају коње. Некако то упарисмо па полетесмо – јуриш. Али стижемо само мање групе Бугара, главнина је измакла. Нисмо убијали, заробљавали смо. Али су они наше убијали. Био неки Грк, добровољац код нас, он није бреновао никога: “Како су радили”, каже, “Бугари са нама, и ја ћу с њима.” Све је редом убијо Бугарина којег стигне.
Много тешко било с Бугарима, десет дана трајао рат, али то је била ватра! Ту се гинуло незапамћено. Код Бугара је био обичај овакав: оне саке њине нису пунили водом, него ракијом. Војници се лепо напију, и ондак он иде, напада, изгубио памет. Кидише овамо на нас. Заробљени Бугари ништа се не плаше, нису покорни, ако је заробљеник. Баш сам слушао једнога: “Ви да ме тепате? Па тепајте ме!” Били су осиони.
Ми коњаници, кад је борба у ставу пешке, један остаје, држи три коња а остали иду међу пешадију. Коњ осети кад ће борба, зна пре него човек. Узнемиру се пред борбу. Кад смо у борби, коњи добро подносу пуцњаву, научили ка и ми. Било боље да се држу коњи, е, али пронађе артиљерија па се изгине, није ваљало ни то. Не ваља рат. Артиљерија пронађе, јер они имају извиђаче као и ми. Они њега пошаљу пред нашу војску близу, и он извиди и јави. Ако га не потреву па га убију.
Официри су у рату као борци одлични, а у дисциплини према војнику – ту је много затегнуто било. Официр у борби сва наређења предаје воднику, а водник нама. Наши официри су били претерано храбри: Мошић, Швабић, Крстић, Живковић… Официри су давали нама пример. Увек с војницима, нису се одвајали. Они кажу: “Ако ви гледате у нас, и нас слушате – не бојте се борбе. Наша је победа.” И било је добро, нећу да грешим душу.

НЕМЦИ ПОДГОВОРЕ АУСТРИЈАНЦЕ

Кад се то с Бугарима завршило, нисмо пуштени још кући. Нас држали, сумњало се сад на Аустрију. Тринајсте године, кад је октобар месец био, ми се затекли у Македонији. У планини. Нема коњи шта да једу. Неки дан крешемо лисник, једу коњи суво шумарово лишће и зимзелен. Има одређени људи који купују сено и сламу, нису наши нигде узимали онако, да одузму од сељака.
Вратимо се из Македоније и Јужне Србије па смо ишли по целој Шумадији, до у лето четрнајсте године.
Ондак Немци подговору Аустријанце, кажу: Срби су сад изгубили снагу и капитал, сад је час да им се објави рат, да се нападну.
Кад је избио рат са Аустријом, били смо око Наталинаца. Пешадија већ примила борбу на Дрини и Сави. Мој старији брат Данило исто био у рату, пешадија, они су били у Трећој армији, и ја идем за Гучево и Лозницу, а они су ишли отуд од Каменице и Завлаке. И ми стигнемо у церску битку, Степа Степановић командује. На Гучеву артилерија бије и дању и ноћу. Наши топови бију њине топове, а они бију и топове и нас овамо што смо у првој линији фронта.
Ступили смо одма у дејство. Првог дана погибе неколико коњаника одавде из Марковца: погибе Тома Нешић, погибе Димитрије Димчић… Димитрије био у дивизиској коњици, а Тома је био наш кадровац. Било међу нама и резервиста, први позив Шумадинске дивизије, они и трећепозивци у сељачком оделу. Само добили оружје. Боримо се два-три сата са једног места па се премештамо, идемо напред–назад или у страну кад непријатељ омножи по нама. Стално мењамо положај. (Тома Нешић је поред мене погинуо, баш кад смо мењали положај: ударио га куршум у груди. Није ни донет у Марковац, ту негде је сарањен де је пао).
Лежимо тако у рову нас неколико, и командир одма до нас. Са мном баш био Радосав Ђорђевић, Александров, мој Марковчанин. Лежимо, води се борба, пуцамо. Тек – наиђе однекуд кроз ров, погнуо се, један висок човек у простом војничком оделу, али са официрским чиновима, па узвикну: “Де сте, браћо Шумадинци! Вас тражим. Ура! Наша је победа! Напред за мном!”, и искорачује он тамо из рова. А командир нама каза мало тише, да онај тамо не чује, али оштро: “Не дижи се! То је принц Ђорђе.”
Али Радосав то није чуо. Радосав скочи за Ђорђем. А Ђорђе већ пао тамо на пет метара, скоматао се, пишти метак до црне земље, а Радосав кренуо да излази из рова. И тек што је избацио десну ногу из рова, погоди га зрно у десно колено. Он паде овамо у ров. А командир ће том Радосаву:
“Је л’ ти кажем, слепче један, да не излазимо јер ће сви да изгинемо. Овде се моја команда слуша.”
Летњи дан одужио се, ми само борба, борба. Нема следовање. Е, кад је сунце било превалило подне и тако на два копља па да зађе, добисмо неку замену, а ми се извукосмо изван топомета, у јаругу, да једемо леба, да се попунимо муницијом и коме шта треба. И док чекамо да се издели ручак па наш ред да буде, нађоше од коморџија чутурицу љуте ракије. И сад ми, редом, отпијемо понеки гутљај, прекрстимо се. А с нама био и један, звали смо га Ђак, отпи он мало, па каже:
“Ајде да певамо, ја ћу напред, а ви за мном.” Поче он, ми за њим:
Аустријо, нека, нека,
тебе горка судба чека…
Отпевасмо ми то на гладно, оћет чутурица дође тим Ђаку. Он сркну, па вели:
“Ово сад пијем мени за душу.”
Ми се погледасмо. Он извади пенкало из џепа и даде ми: “Узми, Гиша, за успомену. Ја ћу ноћас да погинем, идем горе на небо. Добио сам позив.” И прича он, тупило му се нешто, сањао сан. Узмем ја то пенкало и велим – даћу му сутра. Оћеш, ђавола! Чим смо пошли тамо, још нисмо ни стигли на положај, погоди га један залутали метак право у чело.
На Гучеву, то је церска битка, челно се сударимо са Аустријанцима. Ми смо њих изгонили… Ми смо Швабе лепо видли кад су наступали, чим су прешли Дрину. Али видели смо Швабе и кад оступају. Предавали се многи, имало са њима Босанаца, пречана, Далматинаца… Наша вера, наша крв, Они говоре да су под морање дотерани. Били су обучени и наоружани добро, униформе им плаве биле. Ми смо изгледали мало шарено: ко је шта имо то и обуко. Кадровци имали одело, а резерва у сукну – гуњеви и чакшире. Резервисте су Швабе одма убијале кад заробе, то су, каже, комити, не важи ратни закон о заробљеницима.
Један Грк, добровољац, био официр, он погинуо исто на Гучеву. Каже, живели му мајка и отац у Солуну, отуд родом, Амар га звали.
Борба један дан, па опет сутра, па опет ноћу и дању, тако десет дана. Кад је било десети дан, целу ноћ борба (ми смо у саставу пешадије, коњи остављени у позадини), нападамо, били смо у јуришу. И ја само знам да сам пао. Ујутру рано рањен сам, у десну ногу испод колена. Рањен од пушке, на планини Церу, док смо чистили њине швапске групе. Однели су ме, нисам знао за себе ништа, тек у превијалишту разаберем се… То је било последњи дан битке, пред крај августа четрнајсте године… Пробило и поломило ми кост, осто сам сакат.
Изнели ме из борбе до превијалишта, а одатле пребачен сам код Ваљева, ту постављена болница. Неки доктор Тома, мајор, он ме погледо и очистио рану.
У тој болници осто сам десет дана, све док није почела борба на Мачковим камену. Кад почеше отуд да стижу рањеници! Стижу и дан и ноћ, то се гинуло, то се крвавило. Баш исприча један рањеник како је погинуо чак и један доктор наш, из Баничине родом, Милија Николић име му било. Превијао, каже, аустријске рањенике, заробљенике. И баш тад падне аустријска граната и разнесе га. И рањенике и њега. Погинуо на Мачковим камену. А говорили му, кажу:
“Докторе, батал се Шваба.”
“Нису дошли”, каже, “добровољно да ратују него су дотерани да гину.”

У НИШКОЈ БОЛНИЦИ

И сад нас унесу у воз па за Ниш, у болницу. Нишка болница пуна рањеника, имало је око двеста ту де су мене спустили. А сви који су тешки рањеници пребацивани су одатле за Врање. Плашили се наши да не би непријатељ наишо. То је касарна била па претворена у болницу.
Ми лежимо по поду, али спремљено: сламњаче, ћебићи… Имало и тежи рањеника па ноћу стењу, јаочу; дешавало се и да умиру. Сећам се неког Миде из Лаола, он рањен у плећку па му однето месо и види се џигерица. И осто жив! Има који кука стално, има болове. Ко је мало лакше рањен, он ћути. Има који не могу да једу ништа. То су све са Цера рањеници.
Па у болницу код нас дошо принц Ђорђе у посету. Даде нам по једну златицу. Иде између нас и понеког испитује: “Де си ти рањен? Де си ти?”, и даје као успомену по десет динара у злату.
Доктори код нас и дању и ноћу. Мени су завијале рану сестре, била и једна учитељка из Марковца, болничарка добровољац, звала се Наталија Петровић. Из добре куће била. Обукла униформу, а косу у пунђу везала.
А био међу нама рањеницима и један наредник из Крагујевца, Божа се звао. Рањен на пешес места. Па уместо да кука, он окренуо па пева! Тежи рањеник, придигне се на јастуке и пева. Леп глас имао. Кад он пева, ућути се цела болница, слушају његову песму:
Лепенице, тија водо, ти остајеш, а ја одо…
Једног јутра дође и регент Александар. Разговара редом са рањеницима, и кад стиже до тог Боже наредника, он се пожали што му дају сутлијаш да једе. Каже:
“Ваше краљевско височанство! Они ми дају сутлијаш и чај. Ја сам здрав. Ја сам рањен, нисам болестан. Наредите да ми дају меса и вина!”
Они му после препишу месо и вино, наредио престолонаследник Александар.
Кад сам навршио две недеље у тој болници, пребацише ме возом у Свилајнац.

ПОНОВО У РАТ

У Свилајнцу болница смештена у гимназију. Кратко сам био у тој болници. Пусте ме кући мало, као на боловање. Ногу ми само залечили, нисам преболео.
Код куће будем само пешес дана па ме упуте у команду у Шабац. Ту су били Шумадинска и Тимочка дивизија, и Трећи пук, и мој Други ескадрон.
Још око месец дана проведемо у Шапцу па смо враћени овамо до Смедерева и будемо по разним местима. Зиму и пролеће провели смо углавном по селима око Смедерева. Не пушта се војска кући, зна се шта је – поново ће рат.
Сад девесто петнајста година, сад Немац са Швабом удара.
И тако пред јесен опет избио рат, нас шаљу према бугарској граници код Пирота, да не дамо Бугарину код нас да увиђе. Будемо тамо неко време па ајде натраг. Дођемо овамо до Смедерева, према Дунаву, да спречимо Швабу преко Дунава да не увиђе. Али отуд, од Саве и Дрине, освојио Шваба и Немац. И не знам куд смо све ишли те пресретали непријатеља, али борбе се водиле и дању и ноћу. Грувају топови, оступање целог фронта. Ваља се отуд сила швапска и немачка. А Бугарин опет гази нашу границу.
И некако се поново нађемо у Лозовику. И сад пошто смо ту око Мораве и близу Марковцу, ја улучим прилику и свратим кући. Да видим мајку и оца, да видим сестру, и да се распитам шта је са нашим Данилом – то ми је старији брат, исто у рату и он.

ШТА ЋЕ БИТИ СА НАМА

То је почетак октобра месеца, петнајста година, дабоме. Узбунили се они у кући па не знају ни де ће ни шта ће. О Данилу ништа не знају. Марковац се узбунио. Избеглице стижу у село, комора по сокацима, војници по кућама. Борбе све ближе, чују се топови, налети и понеки швапски аероплан. А у Марковцу био муницијски магацин. Ако откачи бомбу, оде село у ваздух.
Отац се забринуо: два сина у рату, девојка у кући – моја млађа сестра Драга – непријатељ све ближе…
И утом дође у нашу кућу марковачки поп Влада Пешић. Он четири сина послао у рат: Душана, Михаила, Топлицу и Љубу. Ваљан човек у сваком виду. И вели мом оцу:
“Чуо сам, Јоксиме, да ти дошао војник. Шта ли ће ово да буде с нама, људи божји?”
Ја причам шта су нама казали официри – да ће савезници да дођу од Крушевца или Крагујевца и да треба да се војска одупре само још неколико дана. Мој отац и поп Влада то не верују, а мајка стално прича како је страшпо зло непријатељ починио, чула она на сокаку од избеглица, и вајка се де да склонимо Драгу.
И ту се договоримо: Драга да избегне за Чачак код старије сестре, звала се Десанка (зет мобилисан и отишао у рат, а имају девојчицу од пешес година). Па ако непријатељ и до Чачка дође, нека сестре иду са српском војском у бежанију на југ, у сусрет савезницима. Поп Влада написа писмо на Драгино име: ако се деси, каже, да на путу заноћи, нек јој се од цркве помогне и да се нађе конак. Написа Влада писмо и удари црквени печат. И ја кажем да ћу, кад пођемо на ту страну, да свратим код сестара у Чачак. На томе се и растанемо, вратим се у ескадрон.
Моја јединица одређена да штити оступницу и да се повлачимо према Крушевцу.
Прођемо Свилајнац и Деспотовац, па у Ћуприју, и ту смо негде прелазили сједне стране реке на другу па се опет враћали. Дођемо у Крушевац. Ту добисмо наређење да идемо преко Јастрепца према Прокупљу, да задржавамо Бугаре док се извлачи наша војска.
Код Прокупља и једне клисуре водимо борбу, па онда код Пусте Реке борбе очајне. То је новембар месец, кише удариле велике, мокар си цео дан, вода у рововима. Командир нас презортио, каже обећао краљу Петру лично да ће да одржи положај пред Бугарима. Ми гинемо, остају гробови и крстаче за нама, попуна не стиже, следовање – ако се ко снађе то и једе. Кад мало уграбимо да се одморимо, ја и Чедомир Павловић из Лапова разапнемо шатор под неко дрво, нађемо мало сувоте… И сутра оступање.
Повлачимо се преко Косова. И дођемо у Митровицу. Ту ја понадам се да сазнам о сестри, те одем у црквену кућу. Они ми рекоше да су ту ноћиле обе сестре и да су јутрос кренуле према Рожају, а са њима иде и једна девојчица.
Ја убодем коња па брже, па брже према Рожају. Оно већ отишо дан, дубока јесен, чим превали подне одма мрак. Време зло, пада нека бљузгавица из неба, ни киша ни снег; друм излокан и каљав; бежанија, комора, војска без команде, стока – све се скркљало на друму. Те код Рибарића, у једној гомили бежаније угледам њи три: Драга носи девојчицу Радмилу увијену у ћилим, а старија сестра Десанка једва корача за њима, убледела, промрзла. Кад ме видеше, њи ко да сунце огреја! Ја узмем девојчицу на коња па скренемо са друма у једно село пре Рибарића. Уђемо у једну турску кућу. Огрејемо се, дадоше нам нешто да једемо. Ја дајем динаре, они неће да узму. Куд ћемо сад? Драга и девојчица су здраве, али Десанка кашље страшно и тера је на грозницу. А Драга ће њој:
“Ти се врати, Десо, са Батом, иди у Чачак. А ја ћу да идем за војском. Не брини, вратићемо се брзо, доћи ће отуд савезници.”
И ту Драга са девојчицом остане, ујутру да иду даље. А ја старију сестру Десанку попнем на коња, иза себе, и вратим се у Митровицу. Одемо поново у црквену кућу. Договоримо се да она ту остане док не прездрави и док ово чудо не прође. А ја одем у јединицу.
(Ево шта је даље било са њима: Драга је пренела девојчицу преко Албаније. У Санђованију укрцана у франџуску лађу и отишла са малом у Француску. А старија сестра Десанка вратила се болесна у Чачак. И умрла. Кад се раг завршио, вратила се и Драга кући са девојчицом).

УМЕШ ЛИ ДА ПЛИВАШ?

Од Митровице моја јединица иде за Приштину. У Приштини поче да пада снег. Нисмо се задржали, идемо за Призрен. Ту преноћимо па наставимо за Дебар. Снег велики, војници и коњи ислабели, остају редом. Пређемо Везиров мост и одемо са оне стране реке Црни Дрим. Тај Дрим опасна вода, надошао, пуне обале, само љуља.
Идемо према Струги. Са нама се повлачи и бежанија. И још водимо заробљенике! Чим застанемо, прозивка.
Ја и тај Чеда Павловић ишли смо заједно. Остављају се коњи, кола, волови, али ми видимо да ниједан официр не остави свога коња него замењује за бољег. Нећемо ни ми наше коње да оставимо. И већ почело умирање: умиру изгладнели, боси и болесни заробљеници, умиру и наши војници. Ја имам болесну ногу, јашем док има пута, кад буде козја стаза водимо коње.
Прве ноћи заноћисмо у некој ували, у планини. Туд је прошла већ војска, познаје се куд су прошли – има стаза и трагови, има и гробови са крстачама.
И ту дођоше Сава и Гила, моји Марковчани, позваше ме из шатора у мрак. Изиђем ја, а они:
“Драгиша, умеш ли да пливаш?”
“Што ме”, реко, “то ноћас питате?”
“Кад наиђемо на воду”, каже, “да ти не останеш… Решили смо”, каже, “да се вратимо. Оћеш и ти с нама?”
“То је”, реко, “немогуће. Командир шаље патролу те убију бегунца на лицу места. Арнаути убију војника чим се издвоји. У овим планинама има и медведа. Бугари су, за нама. Погибија сигурна.”
“Ми смо”, каже, “већ погинули. Направили смо две крстаче и написали наша имена. Направили смо и теби крстачу, само да напишемо твоје име. Скројили смо план,” каже, “да ударимо наше крстаче у три свежа гроба и да бежимо.”
“Ви сте”, реко, “полудели. Ја сам пошо на ову страну, ако погинем – погинем, да се враћам нећу. Ја остајем у јединици.”
Кад сутрадан, врши се прозивка, њи двојице нема! Јави се један војник са зачеља:
“Они су”, каже, “сарањени. Видео сам јутрос”, каже, “и њине крстаче међу оним новим гробовима.”
И тако прецрта командир још два имена у јединичном списку војника. (Међутим, они су преживели рат, дошли кући из бугарског ропства).
Кроз Албанију…
Нисмо имали леба. Јели смо дивље крушке и јабуке, накупимо па умељамо са шумаровим листом и то једемо. А заробљеници – Швабе, они јели коњско месо и магареће. Наш Србин цркаво, а није тео од мртвог коња месо да једе. Ишла комора, липсавало редом, Швабе деру, сечу, једу пресно месо или опрждару мало на ватри и једу. Ми не чувамо те заробљенике, иду сами. Они не смеју да изостану или да се врате, њини ће да их побију зато што су се предали. Они јадни иду за њин грош, а ми за наш. Неки има ципеле, неки нема, бос, само чарапе или неке крпе на ногама. То га служи док се не разболи па умре. Много је успут умирало, ми смо на стази врдали да не згазимо мртвог човека. Гладни и болесни остају у снегу. Не може ни да кука, само мрда малко док не умре.
Ишли смо тако данима, недељама. Ја сам носио канту, чим негде застанемо, наложимо ватру и потопимо дроњке да се ослободимо вашију. То се не чека да се осуши, него облачи и терај даље. Боље мокро него вашке да ме једу.
А да пијеш изворску воду имало колко оћеш. Негде мораш и воде да пијеш, иако не иде за крушкама.
Кад смо изишли из велики планина, није било баш опасно време: мали снежурак, два-три дана па нестане. Наломимо грања кад треба да се спава, па простремо. Имао сам шињел, али он се већ распао.
Било наређење од наше војне власти да не смеш ниједну ствар да узмеш нигде, само можеш да купиш. Ко има паре он се бори још мало: купи једно лепче, а оно пола песак, пола брашно пројино – да има више. Ти видиш да не ваља, али једеш. Банке у артијама нису примали, само сребро. Ја сам са шес динара прешао Албанију. Нисмо смели никуд да се издвајамо, убију Арнаути кад се издвојиш. Пуцају на нас, кога потреви – потреви. Из планине пуцају они Арнаути што су без команде, увати се њи пешес те иду и пљачкају. Оружје највише тражили за леба. Неки наши су бацали оружје не може да носи. Не знаш ни да мислиш онда, претуриш се само кад си гладан. И свуд око тебе мртви људи.
Стигнемо у Тирање. Ту иду њина кола, има пут, може да се лепо иде до Драча.
(Издржала моја рањена нога те сам прешо Албанију. И педесет година ме није болела. Од неко време осетим да ме тишти. И све горе, и све горе, и једног дана ме некако превари те паднем и укварим и кук и од онда идем на два штапа).

МОРСКА ВОДА ТОПЛА

У Драчу – стигла војска и бежанија. Две лађе чекају, француска и енглеска. Донели леба и давали. А наиђе и немачка лађа и почне да бије овамо народ. А ту се нашао наш брдски топ и нишанџија потреви ту немачку лађу у магацин де им је барут, и лађа есплодира и потону. Спасио се само један Шваба, уватио се за неке даске. Избацила га вода. Неки ишли да га виде, ови наши.
Нисмо се ту укрцали него из Драча идемо за Валону. Ја сам водио моју кобилу Зорку даље. Била балдисала онако. А здрава. На обали виђали смо пуно мртви коња. Били гладни, јели слан песак и поцркали. Обичан песак поред мора, негде утањају ноге. Стално дува ветар и носи у очи. Песак може да затрпа ко снег. Пуне уши песка, пуно одело.
Увати нас ноћ и ми заноћимо у једном католичком манастиру. Добијемо леба и ту спавало нас око двеста.
У Валону пре нас стигла хаубица Шумадинске дивизије. А за команданта места постављен капетан, неки Ђукнић. Он одговарао за снабдевање.
Нису нас укрцали у лађу, него другу војску. И узеше наше коње. Коња скопчају, има неки колани, и дигне га онај чекрк увис, лети коњ по ваздуху. Не зна коњ ништа, не отима се, ћути. У лађи има јасла, штала, све за коње. Све има.
А нису сваког коња примали у лађу. Одредили Французи комисију те маленисала коње, којег премети комисија да је заражен, одма су убивали. Да се не пренесе зараза, била овладала сакагија.
Из Валоне пребацимо се на острвце, близу – на двеста метара, направљен прелаз. Једни се извозили одма, а ми чекали. Снабдевање добро, али спавамо под ведрим небом. Топло било, морска вода топла. На том острву имало за два пука војске. Острво заузима око два ектара. Има и цивила, свима давали леба. Ми смо ту провели јануар месец, а стигли на острво по Божићу шеснајсте године.
Одатле упнемо се у лађу и правац Крф.
Ми смо од Валоне до Крфа један дан путовали. И стигнемо у пристаниште. Ту видимо: баш краља Петра лађа, стоји уз обалу. И наш Јова Ивковић из Марковца био на тој лађи. Он цивил, мангупирао доле. Кад се ми скидосмо из наше лађе, он ме виде:
“Гиша!” са краљеве лађе ми се јавља. Био старији мало од нас. И додаде ми један леба. А моји другови гладни, отеше ми, најмање мени оста. На лађи пише да је краљева лађа, има круна. Измешани на њој цивили и официри. Испао Јова као неки политичар.
На Крфу прво нас доктори прегледају: ко је мало здравији, ко се опоравио – одлази на Солун. А ко је слаб мора у Бизерт да иде. Здрав си – добијаш одело, идеш у логор. Ја моју ногу не показујем да је болесна, куд сва браћа идем и ја.
Месец дана останемо на Крфу. Па одатле пребацујемо се редом за Солун.
Прво идемо на зборно место, на комисију, пред мајоре и докторе.
Прегледа мене доктор свуд, па кад виде моју гутлаву ногу, вели:
“Ограничена способност.” А мајор ће:
“Позадинска служба, пиши.”
Исто остајем у коњици, али позадина. Због ноге. А значило је и што имам брата на фронту.
И сад ајде опет у лађу – за Солун, де се извеземо. Ступимо ми горе у лађу, а Француз нам показа степенице за доле, те сиђемо у најдоњи спрат, што је под водом и ништа отуд се не види. Француска лађа уређена, сваки има своје место, сваки добио пампуре. Пошли смо од Крфа ујутру, а сутра ујутру стигли у Солун. Ја сам лепо поднео лађу.
Из Солуна кренемо се одма за Скочивир, то је иза Кајмакчалана, има до фронта цео дан и сутра до подне да се иде.

У СКОЧИВИРУ

У Скочивиру одвојише коњанике што су за фронт. Мало остаде, нема нас ни тријес, нема за ескадрон. Ја сам добио другу кобилу; куд се из лађе денула она моја кобила Зорка никад нисам сазнао.
Потпадамо под Дунавску дивизију.
Наш командир зове се Сава Крстић, капетан прве класе.
Имамо хране на предовољство, за коње и за нас. Има зграде за нас де спавамо, има штале за коње.
У том позадинском центру Енглези и Енглескиње, младићи и девојке, возе камионе и аутомобиле. Повезу и нас у Солун кад нешто идемо да купимо или онако. Имало и девојке болничарке, Енглескиње, оне као и младићи – возе аута. Праве нам услуге кад нешто поручимо да донесу.
Опслуживали смо разне јединице на фронту, давали коњичке патроле.
Борба се непрекидно чула, Кајмакчалан близу.
Скочивир није био велики: као Марковац данас, седам – осам стотина кућа. Пуно дућана, што год оћеш имало. Богато место – воће, поврће, све роди и стиже раније него код нас, и жито исто. Крупније њине лубенице, и грожђе, и трешње… Неки су, те прве године – шеснајсте, остављали семенију од лубеница, диња, краставаца, од паприке… Надали се да ћемо брзо у Србију, пуне им војничке торбе биле кесица и семеније. Али рат се продужно, идуће године они бацај старо и остављај ново семе. Донели су неки у Србију разног семена, чак и семе од дувана.
Скоро да смо били заборавили на фамилију, нема, изгубили ми наду. И ја добијем писмо, то је било у јесен шеснајсте. У писму пише да су живи и здрави, шта имају од стоке, какво је жито… Сад крава кошта толико, свиње толико. Нису смели да пишу ништа од политике.
Грци су морски људи и трговци, куповали смо рибе од њи и вино. Многи су пили грчко црно вино. Грци су куповали од наши војника муницију, кожне торбе, прибор за коње. Прода неки пропасник – пије, коцка се, иде у Солун због женски – треба му паре. Живи човек док је жив. Искрадали смо се ноћом, ишли по селу код Гркиња. Ми млађи лакше смо подносили туђину и даљину, али били са нама другопозивци, озбиљни и замишљени људи, имали по три-четири детета.
Кад је то са трговањем и коцком антерисало бога, дође један мајор фронтовац и каже:
“Ви, коморџије, коњовоци и трећепозивци, ви сте”, каже, “као нека засебна држава. Ви свашта радите и свашта знате, само не знате да ратујете. Чујем ли”, каже, “још једном, сунце ли вам жарено не јебем, све ћу да вас потерам у ровове! И на Бугарина да јуришате!…”
Ћутимо и каменимо се. Знало се то шта ми чинимо. Они са фронта су говорили: Ми држимо фронт напред, а коморџије и коњовоци отпозади…

ОСАМ ГОДИНА ВОЈЕВАЊА

Пред пробој фронта поче код нас да свира дудук и свироче. То је средина септембра, осамнајсте године.
Прво тукла артилерија да разбије фронт. Па кад је разбијен фронт, онда крену сви, крене и наша коњица. Бугари се одма предали, остали Немци, али су и они брзо капитулирали. Ми нисмо нигде ступили у борбу.
Кад смо ушли у Врање, ми упарадисмо коње. Напред јаше капетан, за њим најбољи певачи. На улицама слего се свет, вичу: “Живела слобода!” Коњи газе парадни корак, ми певамо:
Благо, цуро, и теби и мени,
узећу те још ове јесени…
Пред општинском кућом за дочек удешено. Капетан узвиси сабљу, ми стадосмо. Засвираше трубе и зурле, ударише бубњеви. Једна девојка долете са цвећем и метну капетановом коњу венац око врата. Капетан сиђе с коња и парадним кораком упути се према степеништу где су градски одборници и међу њима мајор инвалид у парадној униформи, командант града. Он даде знак да музика стане. Капетан приђе и поздрави по војнички. Мајор га загрли једном руком, он је изгубио ногу у рату, и другом руком ослања се на штаку. “Живела Србија!”, разлеже се са свију страна…
Стигнемо у Београд, пребацимо се преко Дунава па се расподелимо – једни за Нови Сад, а ја сам отишо са мојима у Суботицу.
Али нисмо одма могли да уђемо у Суботицу, није тео да нас пусти неки командант маџарски. А ми смо имали једнога мајора, Боди се завао, говорио десетину језика. Он отишо и завараво тога команданта те наша војска уђе у Суботицу. Било много Маџара који су противни, нису за Србију. Он стрпао њи у затвор, и пострељао неке.
Ја сам био месец дана у Суботици док се то није средило и било извршено разграничење. И ондак сам отишао кући на осуство. Па будем после у Београду, у јединици, а кад су стигли нови регрути и поднаредници, те приме ту војску од нас, ми се демобилишемо. Ко је најмађи тај остаје. Дали су ми ону кобилу што сам од Солуна потеро, зато што сам ја моју дао држави. Те сам у Марковац дошо јашећи од Београда, маја месеца деветнајсте године. (Та кобила је угинула од старости. Дуго живела).
Мој брат Данило већ се био вратио из рата.
А ја, после осам година војевања и ратовања, чим сам стиго кући, окачим опасач и шињел иза врата и одем право на орање – време је било да се посеје кукуруз.