име: Михаило Мићо
презиме: Павловић
име оца: Јован
место: Бајкове Крушевице
општина: Херцег Нови
година рођења: 1893.
година смрти: 1944.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Мићо Ј. Павловић рођен је 1893. године у селу Бајкове Крушевице. Растао је и подизао се у беди и немаштини у многочланој породици Јована Шћепанова, која је једва састављала крај с крајем од прихода од посне земље. Основну школу завршио је у Крушевицама с одличним успехом. После тога помаже родитељима у свим сељачким пословима. Када је одрастао некако је успео да се пребаци у Северну Америку где су многи Крушевичани отишли раније да зараде, како они кажу, динар пара да би обезбедили сношљив живот себи и породицама.
Када је 1914. године букнуо први светски рат, Мићо је, иако далеко од свог родног краја и домовине, ношен истинским патриотизмом и љубављу према свом потлаченом народу, одлучио да се пријави за добровољца и да се бори за слободу своје домовине. Долази на фронт према Бугарској и ступа у крваве окршаје у којима је 1915. године рањен у обе ноге и руке. Као тешког рањеника Бугари су га заробили и одвели у ропство. Из тог ропства, када се опоравио, побегао је у Румунију, а затим у Русију. Тамо се пријављује да ступи у Прву српску добровољачку дивизију. Познато је које је све бојеве ова дивизија имала у Добруџи а затим је пребачена на солунски фронт. За храброст Мићо је одликован Карађорђевом звездом са мачевима, Златном и Сребрном медаљом „Милош Обилић“, Орденом „Белог орла с мачевима и Георгијевским крстом руског цара.
По свршетку рата Мићо се демобилише и одлази у Требиње разочаран, јер су идеје за које се борио изневерене. Због тога је на све неправде режима и појединаца бурно реаговао. Шаље протестна писма и самом двору Карађорђевића и многим другим установама.
После капитулације бивше југословенске војске Мићо се враћа у Требиње и тамо живи све до оног страшног покоља у Требињу. Тада успева да се пребани у своју родну Крушевицу. Ту осећа да се нешто спрема и разговара са људима стално истичући да ће куцнути час народне борбе. Активно помаже припреми за устанак и учествује у формирању герилских група и јединица које би на партизански начин водиле борбу на својој територији. Када је планула устаничка пушка на том подручју Мићо, као испробани ратник и официр, обилази положаје Орјенског батаљона, саветима помаже како организовати напад и одбрану, изабрати положај, бодри и подиже морал младима и неискуснима. Због нарушеног здравља на положајима се није дуже задржавао. Кад се одред повукао са тог подручја, Мићо се вратио кући у Требиње. Четнички војвода звани Бирчанин опомиње га да њему као носиоцу Карађорђеве звезде није место са „црвенима“. Сутрадан је Мића ухапшен и у затвору остаје неко време. На интервенцију грађана пуштен је из затвора. Он, међутим, и даље не мирује и напада издају па је у јулу 1943. године поново у затвору и тамо је остао све до капитулације Италије. И његова породица је трпела шиканирање јер му је кћер Мара 1943. године била члан Комунистичке партије Југославије.
По препоруци НОП-а, Мићо, после капитулације Италије, напушта Требиње и поново одлази у родно место. Тамо је 1944. године поново ухапшен и одведен у херцеговски затвор. Тамо га посећују четничке главешине и траже да се изјасни за четнике, а он им отворено каже да заставу срамоте неће узети у своје руке. Скоро пуних 6 месеци трајало је његово шиканирање. И у тамници је служио за пример како се презиру издајници. Видевши да су му дошли задњи часови храбро се обратио друговима у тамници речима: „Само храбро, другови, црвена је зора на помолу“.
Мићова смрт помно је одјекнула у читавој Боки и јужној Херцеговини, због тога је запамћен испраћај његових посмртних остатака из Херцег-Новог. Мићо је био прави изданак народног јунака, патриоте и родољуба. Иако у годинама, нарушеног здравља, с много ожиљака од рана из првог светског рата и 1941. године је потврдио своје ставове и идеје које су га у првом светском рату одвеле у добровољце. Његово име и дело ће трајно остати у успомени његових земљака. За његове велике заслуге које је ваљало трајно обележити, одлучено је да један трг у Херцег-Новом носи име витеза, патриоте и официра Михаила Павловића.
