име: Јосиф
презиме: Павловић
име оца:
место: Баничина
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1897.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЂАЦИ У ФРАНЦУСКОЈ
Ја сам Јосиф Павловић, рођен 1897. године у Баничини. Кад је рат избио 1914. вратио сам се кући из Јагодине, био сам већ матурант у учитељској школи. Замењивао сам оца у домаћинству, он је био мобилисан, налазио се негде код Ваљева као коморџија; старији човек био.
СВИ НА ДРИНУ! ДОЛЕ АУСТРИЈА!
Ми ђаци били смо одушевљени патриоти, у оној кризи уочи рата ухватили смо заставе, изишли на улице и викали: “Доле Аустрија! Живела Србија! Сви на Дрину!” Читали смо “Босанску вилу” и певали “Јадна Босно, шта си дочекала.”
Септембра месеца деветсто петнаесте стиже наређење да се сви матуранти окупе у Јагодини. Тако у Јагодину дођу и они са фронта, неки су већ били у официрским униформама. Дошли и матуранти из других учитељских школа: из Шапца, Неготина, Алексинца… Немци су били ударили, али ми смо сакупљени да бисмо завршили четврту годину: Нама требају учитељи, кажу, а рат може да траје још дуго. Али убрзо потом управитељ Јосиф Стефановић целу школу распусти: “Децо, непријатељ надире, идите свако на своју страну.”
Ја дођем у Баничину. Наши се већ повлаче, али још борбе бесне. И мене позове Јоца Јовановић, деловођа у Баничини: “Наређење је, каже, да се евакуише седма и осма класа. Ниједан од ових наших кметова не сме да иде, мораш ти да спроведеш те твоје другаре до окружне команде у Крагујевцу.”
Добро. Окупише се дечаци из Баничине и Стојачка, по седмнаест и осамнаест година имало нам; све свега – око тридесет регрута.
Одемо у Крагујевац, ту примимо од војне спреме само берданке – старинске пушке са једним метком, а од одела ништа нисмо добили.
У Крагујевцу пуно рањеника, сачувај боже! Један мој друг се успут разболео и ја тог регрута одведем у болницу. Пошаљу ме у хотел “Премовић.” И тај хотел пун рањеника. Један доктор ме поведе тамо са оним регрутом и вели да сачекамо док оперишу неког рањеника. Те сам гледао како ваде метак рањенику, без наркозе, немају кад да га опијају. Он кука из свег гласа, онако увезан…
Из Крагујевца, нас регруте поведе пешадијски поручник. Јесењи дан, киша лије из неба и из земље. Заноћимо у Рековцу, у општинској згради, по собама и по ходницима.
Идемо коритом Љубостињске реке. Она поче да надолази, ми бежи на обалу. Поручник виче на нас. Ноћ, где ћемо? Сместисмо се у дворишту код неког сељака, под тремове; ту војнички казани и нека комора. Пет-шест дана ту проведемо. Једно јутро – збор! Каже, Бугарин ударио, да идемо на фронт према Бугарима. Дадоше ми десетину ђака. Стигнемо у Трстеник. Ту донесоше мртвог комитског војводу Танкосића и сахранише га код цркве. Свет се окупио, бију звона, црни барјаци – жалост велика. Доведоше и једног заробљеног Немца. Колико сам могао да разумем, тај Немац исприча да је учествовао у борби на Караули код Баничине и да је борба била очајна. Сав сам претрнуо; шта ли је са мојом мајком, са мојим сестрама? (Код куће имао сам мајку, две сестре, деду и бабу, а отац је већ био на положају.)
ОДСТУПА ЉУБИЧЕВСКА И ЕРГЕЛА
Одступамо даље, дођемо до Крушевца. Падоше пред нашу групу две-три гранате. Неки од мојих дечака побегоше, да се врате кући: деца као деца. Тако, у целој групи што одступа остаде мање од пола – око педесет регрута. У Крушевцу магацини поотварани, снабдем се цокулама и добијем кратак коњички карабин.
Ја се распитам где је пут према Косову, те идемо тамо, повлачимо се. И одмах некако сустигнемо деда-Вићу Радовановића из Водица, са два сина, – гоне ергелу љубичевску, имало је око тридесет расних коња. Деда Вића је био економ округа београдскога и чувени радикал. Старији син му звао се Драгиша, био ковач у Водицама, а млађи син Радован био је учитељ. И они: “Ево га, каже, Јоца” за мене, познавали смо се. Дадоше ми једну чистокрвну, расну кобилу; “Ево ти, јаши. Зове се Мерима. Ту кобилу добио је краљ Петар од турскога цара приликом крунисања.”“ Појахаше и они други дечаци коње из ергеле. Пођосмо, ја идем иза колоне. Кад заостанем, кобила просто полети док не стигне групу. Кобила била арапска, бела, омања.
Дођемо до испред Приштине, не знам како се то место зове. Ту заклали државне овце, деле нам брашно, спремамо се за пут. Отидем у команду дивизије да питам где ћемо. “Одмах одступајте, само што нису дошли” – каже дивизијар.
Сутрадан појашемо коње и пођемо. Снег пада, па све тера у очи. Стигнемо у Приштину. И, ту деда Вића остаде са својим синовима; стар човек, имао близу седамдесет година. Остадоше и неки сеизи из Љубичева, остаде још младића. То је већ октобар месец. Снег једнако пада. Стигнемо тако до Призрена. Ту сам видео краља Петра, огрнуо шињел, и са њим неколико официра иду.
У Призрену одреде мене да спроведем групу до Љум-куле. Успут наиђемо на попаљене аутомобиле, све један до другог; само каросерија стоји. Наши палили лимузине да не падну непријатељу у руке.
Издадоше ми наређење да се вратим у Призрен, да предамо двадесетак најлепших грла Богословији у Призрену.
Предадосмо коње и опет одступамо, ја и даље јашем ону белу кобилу.
ГДЕ ЋЕШ? ИДЕМ НАПРЕД!
Сасвим случајно сусретнемо јединицу у којој је био мој отац Видоје. Вио у борби на Шар-планини, они задржавали фронт док смо ми одступали. Сав црн, зарастао у браду. На оделу му се скорело блато.
Као старац изнурен, а он је тада имао 55 година. Даде ми једну сребрну банку:
“Где ћеш?” пита.
“Идем напред!”
(Отац се вратио и пао негде код Гуче. Јавили кући, те дошли двоколицом и одвезли га.)
Свратимо у једно село према Љум-кули да видимо има ли наших војника, да им се придружимо. Изиђоше Арнаути пред нас. Питам за војнике. Они кажу – нема војника. Уђем у једну арнаутску кућу, тражим хлеба да ми продају. Изнесоше пола проје, танке. И не хтедоше да ми наплате. Људи обични, средовечни, ти Арнаути. Захвалим и продужим даље.
КОЊИ ПАДАЈУ У ДРИМ
Долазимо пред Везиров мост.
Он је дуг преко двадесет метара; до половине косина, узбрдо; тамо, опет, низбрдица, исто косина, а ограде са стране нема. А сав полеђен, не могу ни коњи ни људи преко њега… Стигли смо увече, ту видим једну ватру и капетана пешадијског поред ватре.
“Могу ли мало да се огрејем, господине капетане?” Он пита одакле сам. “Од Паланке сам, из Баничине. Учио сам нижу гимназију у Крагујевцу, а учитељску у Јагодини.”
“А ја сам, каже, управник поште у Крагујевцу. Војници, пустите овог ђака нек се огреје.”
Кобилу вежем за дрво. Имао сам војничко ћебе, прострем га поред ватре и легнем. Одмах заспим. Ујутру видим – ћебе нагорело, хватала га ватра. Страшан мраз, снег се пресијава у јутарњем сунцу, а лед на мосту модар и некако зелен. Наилазимо са коњима на мост. Коњи док иду узбрдо, добро иду. Али кад иду низбрдо, чим коњу предње ноге излете, задње под трбух и – коњ пада доле, у Дрим. И ми – дај поткивај коње. Кад смо их потковали, још горе се клизају. Шта ћемо сад? Завијај коњима копита старим крпама од ћебади и џакова. А ми скинемо цокуле, па онако у чарапама преводимо их преко моста.
У ТУЂОЈ ДРЖАВИ
Идемо неколико дана и наиђемо на неки мањи мост. У једној ливади пуно мртвих војника, напали их качаци. Место се звало Спас. Ту наши били залогорили. Мене чуди како то да нису поставили стражу? Један, још жив, кука: “Јао, брате Србине…” Кука да га спасимо. Ми видимо да је готов! Ко ће коме да помогне, сви смо гладни и изнемогли, нико не гледа никога. Идемо напред. Водим кобилу, јер нема даље пута, само козја стаза.
На једном мосту наиђемо на Есад-пашиног војника, плав мундир, црвене панталоне. “Ово је, каже, Есад-пашина држава, нико неће да вас пипне” – били смо добри тада са њима.
Ишли смо тамо, ишли. Настаде топло време. Снег се топи, од мора дува југ. Ми смо измешани у некој бежанији, има и цивила са нама.
Кад смо дошли близу Барабуше (тако се звало једно место), ја сам одмакао напред, па зашао у неку клисуру коритом реке. У тој клисури само се небо види горе. Седнем у сред реке на један камен да се одморим. Кобила ми привезана уздом за опасач. Вода бистра, ниска, јури и хучи преко камења. Кад, наиђоше однекуд пет Арнаута! И, један каже:
“Предаш пушка!” – подиже камен на мене. Ја скочим на њега. И док сам се рвао, одсекоше ми узду од појаса и одведоше кобилу, У том стигоше и други војници, али беше доцкан, Арнаути су били већ далеко са мојом кобилом.
Онда изиђемо из те клисуре. И тамо, мало даље, видимо – отимају пушку од једног коморције. Он се измакну и уби једног Арнаутина. Кад ми стигосмо, они побегли горе у планину. Куће им високо на стенама, као ластавичја гнезда. Осуше они озго из пушака на нас. Ми припуцамо према њима, горе у брдо. Али ко ће да погоди кога – прође то без жртава, продужимо напред.
Блато, киша. А мене научио деда Вића, каже: “Кад ћеш да легнеш да се одмориш, метни своје чарапе и обојке кобили под седло да се осуше.“ Тако сам чинио све док ми не отеше кобилу. Сад су ми ноге биле мокре и дању и ноћу, нисам се више ни изувао, а ишли смо одатле можда три дана до Скадра. Све саме баруштине, мочвара, пуно блата. Једва смо прошли.
У Скадру смо били око два месеца, новембар и децембар. Била ту и наша команда, дали су нам непгго пара, некакве хране смо помало добијали. Ту смо доче- кали и нову 1916. годину.
И у том граду, у главној улици, једног јутра, пре сунца, чујем – из неке кућерине хор пева: “… Срби, што ја куће немам” и “… ја сам долазио, долазио.” Никад вшпе нисам чуо такву песму. Гласови удвојени, школовани. Ваљда је нека београдска певачка дружина одступала, па ту законачила.
НА КРФ И СА КРФА
Дођемо до Санђована, до пристаништа, ту чекамо неколико дана да стигне лађа да се укрцамо. Бомбардује нас аустријска авијација. Са мном био један Васић, одавде. Ја му кажем: “Бежи!” А он: “Неће гром у коприве.” Оно паде бомба тамо даље, закачи га и рани експлозија. Он: “Ијаој!” Однесемо га у превијалиште талијанско, превију га ту мало. (Прешао на Крф и после у Алжир на лечење, тамо је и умро.)
Нема лађе у Санђовану, идемо за Драч.
До Драча путујемо шест дана и шест ноћи, пешице.
У Драчу постависмо шаторе, ставимо мало сламе на земљу, наложисмо ватре. Будемо неки дан, стиже лађа. Укрцамо се у француску лађу и кренемо за Крф. Путовали смо скоро дан и ноћ од Драча до Крфа.
На Крфу нису се посебно бринули за нас, ми смо били мала јединица, па смо се распоредили приватно по кућама, по зградама оних Грка. Остали смо на Крфу месец дана, ту су нас очистили од гада и обукли. Французи су нам били као мајке, ми никада већих пријатеља од Француза нисмо имали нити ћемо икад имати. Они су у Француској оснивали добротворна друштва, организовали сакупљање помоћи, и на сваком месту се говорило о Србији.
Дође наређење да сви ђаци иду у Француску, да се тамо окупе и да се школују. Покупе на Крфу у једну лађу нас око 750, које гимназијалаца, које учитељаца. То је било почетком фебруара 1916. године. Лађа се звала “Савоја”, шест дана путовала од Крфа до Марсеља.
Искрцасмо се у Марсељу, али ту немају где да нас приме, те се упутимо на Корзику. У граду Ајачију били смо око три месеца. Ту смо добили друга одела и ново све, све. Лепо смо живели та три месеца.
Из Ајачија одводе нас негде иза Бордоа, у мало место Понс. По педесет нас занима у једном месту. Тако до септембра месеца: обука.
ЂАЦИ У ФРАНЦУСКОЈ
Кад је био септембар месец, ја допаднем у болницу, био сам се разболео. У тој болници лекар једна Енглескиња, звали смо је Леди Бој. То је била болница само за Србе. Леди Бој је долазила и у Ајачи ради лечења наших војника. У истој болници лежао и Драгиша Стојановић из Стојачка. Остали смо у болници десет-петнаест дана, па треба да се вратимо на Корзику. Лађа између копна и острва Корзика саобраћа само уторком и петком. Баш је био уторак и ја пођем на лађу, али закасним, а Драгиша оде. Тхи… мени криво што сам закаснио и остао чак за петак. Кад, те ноћи сумарени потопе лађу за коју сам ја закаснио, утопио се и тај Драгиша из Стојачка.
Из Понса покупе нас све и одвезу у Пицу. Ту смо учили школу, наставили где је ко стао. Матуру смо полагали 1917. године. Учили смо годину дана, професори су били наши, српски, а школа француска.
Лепо смо живели у Француској, мешала се француска омладина са нама. Францускиње су биле лепе, много лепе. Биоскоп је радио као да је било нормално стање. Писао сам кући преко Црвеног крста, и слике сам праћао.
По нашем закону учитељи нису имали право на даље школовање, а по француском – могли смо да се упишемо и на факултет. Ја преведем диплому на француски и упишем се у Паризу на факултет. Али тада добијем позив да учим српску децу – избеглице, у неком малом месту према швајцарској граници. Годину дана сам предавао српски и историју у том малом месту према Алпима.
После смо били још неко време у Тулону, то је било француско, а и српско ратно пристаниште. Ту смо чекали да нас позову на фронт. Нису нас брзо позвали.
За Солун пошли смо кад је кренуо пробој.
Из Тулона превезу нас на Крф, па са Крфа возом преко Италије до Торонта. Одатле лађом за Солун.
У Солуну припаднем другом пуку Моравске дивизије. Командант дивизије био је Ћира Даскаловић. Ми смо пешадија, ту добијемо оружје. Али фронт је већ био пробијен. Сустигнемо наше тек код Ниша. Ту будемо у борби. Немци образовали фронт, па два дана само кркља борба.
Од Ниша кренемо за Сарајево. У Сарајеву сам, у чину наредника, обучавао регруте. Затим, исто, у Београду обучавам регруте, па ме демобилишу тек у лето 1919. године.
Одмах будем распоређен у село Видово код Параћина, као учитељ.
И у том се позиву пензионишем.
