име: Љубомир
презиме: Павловић
име оца:
место: Мала Плана
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
СВЕ ГОЛЕ, СУНЦЕ ЖАРКО
Љубомир Павловић, рођен сам 1896. године у Малој Плани.
Зидарски занат почео сам да радим од своје петнаесте године. И после, кад сам се вратио са Солуна, радио сам даље зидарски посао. Земљу нисам имао, хектар један имао мој отац, био сиромах ко сирће. И то жена радила, чапрљала. Само једна кућа стара била, само то сам имао. Зато сам и отишао у Београд и радио сам које-где, тако сам и пензију зарадио. Сад имам пет-шест хектара. А све ово стање што видите у мом дворипгту, ја сам све то зарадио, купио и саградио. Те сам као сељак ушао у ред домаћина.
КАД ЈЕ НЕМАЦ НАИШАО
Мобилисан сам у војску кад је наишао Немац, а наши одступали. Мобилисан сам у осми пешадијски пук, где спадају Београд и Смедерево. То је 1915. година. Био сам пешак у војсци, за све време. Ми смо мобилисани као последња одбрана, најмлађи регрути. Па се то после сакупило све тамо, крш и лом: војска, младићи, старци, бежанија. Одступали смо, одступао народ, официрске жене, то се скркљало све. Код Крушевца стиже коњица немачка и зароби сву нашу комору. Код Јанкове клисуре ја сам замало измакао, те и мене нису заробили.
Није имало хране, у повлачењу много је пропало босо и гладно. Видео сам много мртвих људи: лежи човек бос, го, на снегу, смрзао се.
Заноћимо у планини и збијемо се тако један уз другог да нам буде топлије. Кад се ја тргнем, на моје ноге легао човек и умро. Мени било топлије, он умро. То повлачење било је пропаст света. Ако врднеш негде сам, Арнаути те одмах убију. И војске, и цивила, то се било све измешало. Нас је било пет-шест Малоплањана, ишли заједно и у војску, и у одступање кроз арнаутска села, свуд редом. Комшије, сељаци.
Највише су страдали лењи људи. Ево како. Увече заноћимо и треба да се иде да се нађу и донесу дрва, да се грејемо целу ноћ. Али неки неће, него седи. Ноге мокре, надуле се, сутрадан не може да иде. Пропада, умире. А ја увек имам у торби резервне чарапе и резервне опанке. Ја сам дао једном војнику пола хлеба за нове опанке. Данас смо ишли и заноћили. Мокре ми ноге. Изујем мокре чарапе да осушим, а суве обујем. Не вреди ништа војнику ако се сам не чува. Ми пролазимо, запева човек, умире, не може да иде даље, ноге му рањаве, ма нема, крв капље.
УБИШЕ МИЛОЈКА
Ишли смо тако поред воде и наиђемо на воденицу поточару, арнаутска. Наш један војник, Милојко, сврати да тражи брашна. Они га убише! Стиже његов друг што га чекао код воденице, сустиже нас и каже:
“Убише Милојка!” – био и он из београдске општине. А наш командир цикну:
“Шта?!”
“Убише Милојка” каже.
“Ху-у!” – цичи командир, цичи. Ми најеђени.
“Опкољавај село!” нареди. Мало село било, час га опколисмо. И он запали село. Запевка жена, деце, истрчавају Арнаути у оним белим чакширама на нас, ми пуцамо, шта ћеш, војска је војска.
ЧЕКАЛИ СМО У СОЛУНУ
Наш капетан водио нас до Струге, од Струге преузео грчки официр.
У Солуну примише нас савезници.
Увече смо стигли, и одмах нам дали шаторе и сламу, и све нам дали те смо се ту увукли. Набога, нас пет-шест Малоплањана нисмо се ни растајали; саставили смо се и тамо, земљаци. У Солун био већ стигао неки Тика, Радивоја Ракића син, из Мале Плане, био у ђачком батаљону. Био наредник тај Тика. Он чуо да стигла нека војска па дошао да нађе нас и довео два војника, те нам помогну и наместе шатор. А он нам донесе вечеру: пуну мањерку сочива, и хлеба. Ми гладни, нисмо јели – заборавили смо кад. И ту смо само преноћили.
Сутрадан смо ишли те смо се ошишали, окупали и добили одело: у једном одељењу шишање, у другом купање, у трећем узимаш кошуље и два пара одела, савезничка, примили смо све ново.
Седели смо и чекали.
После месец дана војска се ту сакупила, народ, бежанија. Ту било и Црногораца, и Шиптара, и Шваба имало – питај бога, то се све скркљало тамо. Командири чета, официри стижу – све шапке им изгореле, пропале. Дадоше им чете, сваки да прими чету.
Мој командир Властимир Адамовић из Смедерева био. Он пита, кад је чету примио, има ли ко од Смедереваца.
“Ја сам, реко’, Смедеревац.”
“Како се зовеш?” – ја се кажем. “Ти да будеш мој посилни, каже. А да од других узмем – не знам шта ми ко мисли.”
У Солуну су већ били енглески и француски логор. А ми смо стигли баш пред Божић. Бежична телеграфија била постављена, сто метара високо. Па баш кад је наш Божић био, Немци и Бугари хоће авионима да бомбардују наш логор. Топови спремни на кругу стоје, а бежична телеграфија јавља. И тада, на Божић, два авиона оборише. А ми трчимо да видимо. Један авион изгорео, а други се оштећен спустио.
Ту у Солуну били смо месец дана.
Ту се саставила моја генерација – три пука: нишки, крушевачки, крагујевачки пук. Командант нам био неки Стева Нешић, Мачванин, пугховник.
БИЗЕРТА БОГАТО МЕСТО
Пребаце нас лађама у Бизерту.
Све нам дали Французи: касарне, одело, храну, у последње време су изградили и православну цркву. Из та три пука питали су ко хоће да иде у подофицирску школу. Неки писменији одоше. Из Паланке са нама био Милија Палић, он знао немачки да говори и да пише писма. (Из Мале Плане је, само живео у Паланци.)
У Бизерти смо чекали све док се офанзива није објавила. Онда је ишао транспорт редом, један по један, од оних десет пукова лађом су пребациваии. А од наше генерације узимало се помало.
Тамо је у Бизерти било добро. Официри више нису смели да псују војнику мајку, оца; бој закраћен. Исто, наређење је било: командир у борби да иде напред, а ми за њиме, војници.
Ја сам први добио писмо, пре свих које сам познавао – тамо у Бизерти. Отац ми пише да се оженио, и та жена довела једно женско дете. (Мајка ми умрла кад ми било дванаест година.) Добијем писмо и дам десет литара вина да се попије, частим. Вино је било добро, а јефтино, колико хоћеш. Све је било јефтино. Богато место.
Наш логор је био удаљен од Бизерте као Мала Плана од Паланке, пет-шест километара. На самом мору цела варош. Цео град заграђен, зид, па све одозго ломљено стакло, не може да се уђе. А нама не даду у варош. Шта ће, Срби направе мердевине, полупају стакла и прескачу преко зида. По граду иде патрола – француска и наша. А ми метнемо бомбу под блузу и, кад наиђе француска патрола, онај што га легитимишу само се откопча и покаже бомбу. Одмах нас пусте. Такви смо ми Срби били.
СВЕ ГОЛЕ, СУНЦЕ ЖАРКО
И женске су волеле Србе. Много. Ма какве паре! Него волеле су Србе тако. Франнцускиње. Ови старији људи што су били жењени, други позив, они тек – не могу да једу, не могу да занимају. Из санитета питају: шта му је? Не може, каже, треба да иде на женску. Упуте га на благајну. Паре, па ајд у куплерај. Тамо имао куплерај, Францускиње од 15 до 30 година. Уђеш, два франка метална убациш. Свака женска имала нумеру. Ти убациш пару, она иде отуд. Ако ти се свиди – иди, ако не, а ти поново убаци пару. Ја кад ми се не свиди, само кажем на француском, знао сам помало: натраг, иди тамо! Убацим друга два франка. Ма све удесили Французи!
А на једно друго место – ограђено као двор, а унутра мушкатле и руже, и ту све голе женске, сунце ти жарко!
А арапски куплерај, посебно. Посебно арапски куплерај. Ијаој! Арапке, мулаткиње. Ијаој! Унутра овако круг, оне около играју. Има један у кругу што свира у неке зурле, оне скоро голе играју. А ми седимо, бирамо, само дај франак.
Држава давала по три франка месечно трошка војницима. Све добијеш: и леба и с леба, и дувана, цигара колико хоћеш. Ја сам имао пуну торбу цигара. (Ја и сад пушим помало, кад луксузирам.) Давао сам цигаре за коњак и за поморанџе.
Храна била – падне ти у порцију двеста грама меса. Вина сваки дан било. Остајало пара и за друге ствари.
КРЕНУТО СВЕ
Код нас дошли добровољци из Америке, преко десет хиљада. Све Срби који су били тамо на раду – печалбари. Обучени, богати, све златни сатови, златно прстење на њима. Траже од команде: на бугарском фронту да буду. Они им кажу – хоће. Али нису дали Французи. Питам ја њих зашто и како су дошли. Тамо, каже, у Америци, гуслари их навели, певају како Срби страдају и ратују.
Прво су из Бизерте пребацивани они старији, искуснији ратници, тамо на Солун у борбу. После крену и нас, све кренуто: и војска, и оружје, и све.
Кад смо стигли на фронт, било евнглеско лево крило упустило. Али наша сила је била много јача. Кад заробимо непријатељског војника, ми питамо како је тамо. Причају да им храна слаба, да на њиној стражари пишу војници: каква менажа – таква стража. Ма било крша и лома, било и шпијуна.
Бугари су били опорити. Ми стално кидишимо. Ма какав страх! Капа се диже са главе само два дана, после не мариш. Не може да буде борба да неко не погине. Мој брат од стрица, Живота Срејин, погинуо ту поред мене. На десам места рањен. Мени све избушен шињел, али мене није погодило.
Ја познајем ко ће да погине: кад једемо, он неће да једе. И промени се. А ја једем, ако погинем – јебеш га, бар да будем сит. Кад једемо ја ценим, видим: неки неће да једе. А мени све равно.
УМАЛО ГА НИСАМ УБИО
Једном умало нисам убио командира. Зашто? Па да му јебем матер, кад он виче:
“Улази у ров!” – а вода у рову до груди. А ја нећу да уђем. А чека да њему посилни избаци воду из рова. То није био онај мој командир, он промењен – отишао у шесту чету, а отуд командир дошао овамо. Кад – он не познаје, не само мене, него не познаје никога.
“Улази!”
“Ма чекај, леба ти, да избацим воду па да уђем.”
“Улази!” – и он иде код мене.
“Ја сам дошао да погинем”, рекох и хтедох да га убијем. Био ту и неки Жика из Радовања. И он каже:
“Па чекај, госин капетане, да избацим воду.”
И не може ми ништа, нисам крив: он избацио воду па ушао, и ја сам избацио воду па ушао.
И почела борба после сат и по, два.
Прошло неко време, он зове мене тамо:
“Младићу, јеси ли ти на инат са мном ишао?”
На томе и прошло.
ДОШАО ЖИВ
У пробоју… Наша артиљерија кад је грунула, све попалила. Жудна војска хоће кући да иде, три године нису видели своје најмилије. Била је борба док их нисмо разбили. Ми после само подилазимо.
И тако сам дошао жив 1918. На Солуну било из Мале Плане четрес пет, није више од десет погинуло, вратили се.
Нису ме познали кад сам дошао. Моја сестра чувала свиње у шљивару, ја идем према њој и она ме не познаде. Ја се јавим:
“Зар ме не познајеш, секо?” – она заплака. И отац ме једва познао. Он је био трећи позив, ишао чак до Пећи, па се вратио. Једва остао жив.
