име: Павле
презиме: Павловић
име оца:
место: Књажевац
општина: Књажевац
година рођења: 1892.
година смрти: 1966.
извор података: „Портрети учесника Великог рата (из збирки и сећања потомака)“. Народна библиотека “Његош” Књажевац
Родио се и живео у Књажевцу. Завршио трговачку школу. После Великог рата, са браћом Илијом (председником књажевачке општине тридесетих) и Велимиром, бавио се трговином. По оцу, браћа су у вароши била позната под надимком Џуна. Трговали су дрвном грађом, извозили вино у Француску, били власници кафане „Мала касина“, коју су давали у закуп.
После Другог светског рата, од 1956. до пензионисања радио као благајник у Трговинском предузећу за откуп коже, вуне и стоке „Кожа“.
У Великом рату био подофицир 14. пешадијског пука Тимочке дивизије. Прешао Албанију, био на Крфу.
Ратовао на Солунском фронту. Носилац Албанске споменице.
„У јесен 1958, затекавши га како обилази међе на своме имању, неки официр ЈНА уперио је пиштољ у Павла и оптужио га да шпијунира војну вежбу која се изводила у близини. Павле је вешто секиром разоружао официра, ставио му оштрицу под грло и рекао: ՚Знаш ли ти да сам ја солунац? Хоћеш ли да прођеш као онај Арнаутин што је хтео да ме убије на спавању док сам прелазио Албанију?“
„Прелазећи албанске планине по великом снегу у зиму 1915, Павле је са војском једне ноћи заноћио у некој колиби. При светлости месечине, угледао је једног Арнаутина, очију закрвављених као у звери и са ножем у руци, како се спрема да скочи међу војнике. Павле га је савладао, опалио му метак испод браде и видео како му пламен из цеви избија на уста.“
Из збирке и казивања праунуке и унуке Данијеле Видојковић.
*Захваљујући Оливери Лазаревић, од потомака смо добили следеће податке:
Павловић Павле се родио 12. фебруара 1892, а умро 31. августа 1966. у Књажевцу.
У јесен 1958. год. са својом дванаестогодишњом ћерком Јеленом, обилазио је своју имовину. Носио је мању секирицу којом је обнављао обележене међе у шуми на дрвећу. На повратку, док су ишли преко ливаде изађе испред њих група војника са неком официрем, који је хтео да их ухапси јер шпијунирају војну вежбу која се изводи ту негде у близини. Узалуд је Павле објашњавао да је обилазио имовину и да није знао за вежбу, официр је остао при своме и био јако дрзак, након чега је извукао пиштољ. У том тренутку Павле је повукао Јелену иза себе и рекао јој да се не помера. У делићу секунде је држаљицом од секире на коју се наслањао официру избио пиштољ из руке а сечиво му ставио испод грла. Рекао му је:“ Знаш ли ти да сам ја солунац, или ме пусти или ћеш да прођеш као онај Арнаутин који је хтео да ме убије на спавању док сам прелазио Албанију“. Овај је почео да се извињава како то није знао и пустио их да иду слободно. На путу до куће испричао јој је како је прешао преко Албаније.
По великом снегу, једне ноћи наишли су на неку колибу и ушли у њу да се одморе и загреју. Плашећи се од Арнаута који су често нападали заспале српске војнике, проверили су таван али у мраку ништа нису могли да виде. С обзиром да је био одговоран за своје војнике и другове Павле није заспао већ је лежао и ослушкивао. Након дуго времена чуо је неки звук који је долазио са тавана. При светлости месечине која је улазила кроз неко мали прозор, видео је Арнаута са ножем у руци, спремног да скочи међу војнике. Очи су му биле закрвављене као у звери. Пошто је очекивао напад и био припремљен, Павле је скочио, опалио му метак испод браде и видео како му пламен из цеви избија на уста. Поново су претражили таван и пошто никог више није било, могли су на миру да одморе до јутра.
Оженио се 1945. године Петровом млађом ћерком Перком. Унука Данијела и праунука Наталија живе у Књажевцу.
