Павловић Сава

име: Сава
презиме: Павловић
име оца: Стеван
место: Јеловик
општина: Аранђеловац
година рођења: 1888
година смрти: 1971
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938. и праунук Дејан Павловић

“ЈУНАЦИ НЕ УБИЈАЈУ ОНЕ КОЈИ НЕ МОГУ ДА СЕ БРАНЕ“…

То жарко летње после подне од силне јаре ваздух је треперио, а земља је дахтала под врелим сунцем. Ниоткуд поветарца, а небо чисто и бледо-плаво није улевало много наде да ће усијану земљу ускоро оросити киша. То је био један од оних врелих летњих дана када ни птице не лете, него се скривају по џбуњу. Сенке лиснатих дрвета прикривају тешку оморину, али ни тамо не може да се нађе починка.
Само су људи морали да раде у пољу. Падао је сноп. На Павловића њиви жетва је обављана мобом. Низ препланула лица заморених сељака зној је цурио, а кошуље им се прилепиле уз леђа. Стари Стеван Павловић и његов син Сава, који се недавно био вратио из турског и бугарског рата, предњачили су у послу. Били су неуморни. Сви остали као да су само њима помагали. Тако и јесте, јер жњело се на њиховој њиви.
– Доста смо, сине, ратовали, а сада мало да погледамо и своју кућу. Дуга је зима, а наши су амбари празни, – говорио је стари Стеван, обраћајући се свом сину, хотећи пред њим као да се оправда због великог посла који је навалио на њега.
– Лакше је носити снопове него пушку, – помало гордо и више за себе, одговори Сава.
– После жетве, ако Бог да, и весеља да буде у кући, – готово бојажљивим гласом јави се Станислава, Савина мајка.
– Ти, мајко, увек једно те једно. На силу Бога хоћеш да ме жениш. Право каже отац: прво кућу да подигнемо, а за те беспослице има времена.
У овај разговор хтедоше да се умешају и неки суседи који су били дошли на мобу, али их у том прекиде општински биров, који, сав усплахирен, дотрча на њиву и збуњено промрмља:
– Спремајте се, људи! Мобилизација!
– Зар опет, по Богу брате? — са неверицом ће Стеван.
– Аустрија нам објавила рат.
Сава се, међутим, није ни збунио ни узнемирио. Поред још недовезаних снопова стао је само часак два, погледао око себе и око му се заустави на старачком лицу његове мајке.
– Е, па кад се мора, ту нема одлагања. Хајде, мајко, спреми ме. Ја морам одмах да се јавим у команду. Таква ти је војска.
На њиви наста пометња. Жетеоци заборавише на посао и сви су некако немо и зачуђено гледали у Саву, који је пуне две године носио пушку и у село се вратио тек пре месец и по дана. Станислава није умела да проговори ни речи. У њеном оку заблистале су сузе. Њих троје, као нека тужна и нема пратња, кренули су с њиве кући.
– Мајко, ја не волим сузе да ме испрате, – готово љутито обрати се Сава старој. Ја ћу се опет вратити из победе као што сам се вратио и са Куманова. Тамо ће и остали наши другови. Није то тако тешко као што се мисли…
– Идите, идите, децо, кад се мора. Али ја сам мајка и тешко ми је да останем без вас. И Живомир и Милутин морају с тобом?
– Морају, мајко. Они су сигурно стигли из забрана и већ се спремили.
Тако у разговору стигли су до куће, која се налази усред села Јеловика. Живомир и Милутин, који су у забрану секли дрва, Савина старија браћа, заиста су већ били чули за мобилизацију и дотрчали кући. Најпотребније ствари жене су им већ спремиле, а Станислава је још додала свакоме по двоје чарапе, које је чувала у ишараном ораховом ковчегу.
– Ево, децо, свакоме по двоје чарапе… Тамо, у рату, може вас и зима затећи, па нек вам се нађу…
Звона са сеоске цркве звонила су и објављивала народу да је објављена мобилизација. Сеоски биров опалио је и три прангије. У селу комешање. Група за групом младића већ је напуштала Јеловик и кривудавим друмом одлазила пут Крагујевца.
Сунце је било већ на заранцима када су три брата Павловића, Живомир, Милутин и Сава напустили очинско огњиште, опраштајући се са мајком и оцем, који ће сутра, када устреба и последња одбрана, кренути истим путем за њима. Живомира и Милутина испратиле су жене, а за најмлађим Савом лагано је корачала Станислава и тихо, тихо плакала, скривајући сузе од синова, који су пошли на бојно поље да погину за слободу родне земље.
Кад су дошли на крај села жене су зајецале, јер то је место где ће се растати са својим најмилијим, оно исто место на коме су оне тако плакале и првога рата. Оне нису умеле на други начин да изразе своја осећања: у сузама и јецајима био је сав њихов бол, њихова љубав, њихове жеље и слутње. А снажни људи и синови сваки бол пригушили су у себи и, као за утеху онима које остављају, када су поодмакли неколико корака, запевали су из свег гласа. Три брата, три Павловића певали су:
“Ој Мораво, моје село равно,
Кад си равно што си водоплавно…”
Браћа Павловићи сутрадан стигли су у Крагујевац где је било њихово мобилизационо место. Ту су се поздравили и сваки је отишао у своју команду.
Сава је био додељен другој чети првог батаљона Деветнаестог пешадиског пука. Јединице нису чекале ни једног часа. Он је већ сутрадан кренуо за Аранђеловац, а одатле у Барошевац, идући ка Лазаревцу. Ту су остали четрдесет и осам часова и правили утврђења. А када су Аустријанци прешли Саву и код Шапца ударили на Седамнаести пук, они су се одмах пребацили усиљеним маршем тамо, сменили Седамнаести пук и прихватили борбу, која је била дуга и крвава. Многи наши људи ту су изгинули. А када је борба јењала, било је потребно да се оде до аустријских ровова и испита има ли кога тамо.
Та дужност поверена је нареднику Фишековићу, поднареднику Сави Павловићу и још дванаесторици редова. Сава је био први међу првима. Довео је своју десетину до Шапца и тамо приметио неке аустриске војнике, који су били заостали ради пљачке. Заробио је двадесет и једнога и од њих сазнао да су непријатељске трупе отступиле. Тада је у Шабац стигао Четврти пук, а Сава се са својом десетином вратио својој јединици и команданту пука Војиславу Милинковићу предао заробљенике. Донео му је још из Шапца једне опанке, као доказ да је са својом десетином заиста био у Шапцу.
После овога Савин пук добио је наређење да пређе Саву код Забрежја. Тамо су стигли ноћу. Нечујно и неприметно, Савина чета одмах се чамцима пребацила на другу страну реке, а Сава, са својом десетином, опет кренуо у патролу. Уопште, у свим овим борбама поднаредник Павловић истицао се својом одлучношћу и храброшћу. Он је увек водио патроле, увек се пријављивао да извиђа непријатељске ровове и сам полазио у најтеже опасности.
Једне ноћи стиже наређење да се Деветнаести пук одмах повлачи, јер се Тимочка дивизија налазила у врло тешком положају у Мачви. Пук се пребацио тамо, и око села Глушаца и Богатића остао два месеца, док се најзад није повукао до Јунковца и Вреоца, тамо иза Лазаревца.
Ту је требало да се изврши напад. Јутро је било необично магловито, тако да се није могло ништа видети ни на неколико корака. Прохладно и влажно јутро. Из једне врзине непријатељ је сипао ђаволску ватру из митраљеза, парао куршумима кроз маглу, тако да је било онемогућено свако кретање. На том ватреном пољу изгинуо је велики број наших војника. Тешко је рањен и командир друге чете поручник Михајло Голубовић, а одмах за њим метак је погодио и команданта батаљона Војислава Томашевића. Пред силном ватром војници траже глави места, па се склонили у један шумарак где су били колико толико заклоњени. А непријатељ не престаје да сипа. Ако му се не стане на пут, нико од наших одавде неће изнети главе. Два пута покушавали су пешаци узалудно да нападну непријатеља, али оба пута били су одбијени са великим губицима. Најзад, у ону шумицу дође и командант пука Војислав Милинковић, забринут због тешког положаја у који је запао с војском.
– Јунаци, питао је он, има ли међу вама ко да с драга срца пристаје да се привуче оној врзини и баци неку бомбу међу Аустријанце?
– Има, господине пуковниче, јавио се један глас иза брезовог дрвета.
– Који је то јунак?
– Ја сам, поднаредник Сава Павловић из друге чете првог батаљона. Ја ћу бацити бомбе, јер нам је свима досадио и дозлогрдио онај митраљез.
– И ми ћемо с тобом, поднаредниче, јави се неколико војника.
Сава Павловић са шест другова одмах је кренуо напред. Сваки је понео по четири бомбе. Кад су пришли оној врзини, иза које је беспрекидно грактао митраљез, са непријатељских ровова магла се лагано почела да диже. Они су пузали уз брдо и пришли под сам ров на пет до шест корака. Сава се успузао још ближе. А када је главом био на самом рову, из кога су вирила челична грла непријатељских пушака, вешто и снажно креснуо је бомбу о бомбу, и убацио у ров. Међу непријатељима је настала страшна паника. Урликали су и бежали на све стране, а када су бомбе праснуле, комади челика засули су их нештедимице. Сава Павловић, у часу када је бацио бомбе у ровове, забацио је снажним покретом главу уназад и скотрљао се низ брег у један јендек. Његових шест војника навалили су и повикали:
– Ура! Ура!
И почели су да засипају непријатељски ров. Брзо је умукнуо онај митраљез иза врзине, који је сатро толико наших људи. А на ножевима од пушака, изнад аустриског рова појавиле су се беле марамице. Ту се предала цела једна непријатељска чета од двеста педесет људи. Склопљених руку они су молили Саву Павловића да их не поубија.
– Јунаци не убијају оне који не могу да се бране, – добацио је Сава и повео их команданту пука.
О подвигу поднаредника Павловића тих дана много се причало на фронту. Командант пука Војислав Милинковић честитао му је и захвалио. А када је војнике запитао ко је најхрабрији и најбољи међу њима, сви у један глас изгласали су Саву Павловића. Тако је он стекао Карађорђеву звезду, коју му је доцније, код Коцељева, командант пука предао на дирљив и свечан начин и окачио је на његове мушке груди.
Ратовање Саве Павловића није овим завршено. Доцније га сретамо на бугарској граници, код Пирота и Зајечара, па га онда опет видимо код Пожаревца и Смедерева. Под најтежим условима он је прешао Албанију, пребацио се на Крф, одатле на Солунски фронт где је учествовао у борбама на Катунцу, Јежу, Ветернику, а хиљаду деветсто седамнаесте он се опет истиче у јуришном одреду под Козјаком.
Ту, под Козјаком, једне ноћи одред је добио наређење да у саму зору крене у напад. Пужући се и сагибајући, војници су с тешком муком морали да пређу простор од три стотине метара, који је био врло непроходан. Ишао је како је ко знао и умео, ту се нико ни на кога није ослањао. Неколико добрих Савиних другова оставили су овде своје животе. Први погибе Милан Вукићевић из Буковика. Зрно га погоди у трбух. До њега паде један младић. Претури се и само узвикну: “Јао, мајко!” – и издахну намах. Ту остадоше и Чедомир Живановић из Вукосаваца, и Живомир Маричевић из Орашца. Рањен је и наредник Фишековић. Од целог вода вратили су се само Фишековић и Сава Павловић.
– Најтеже ми је било, прича Сава са сузама у очима, кад погибе Милан Вукићевић. Био ми је то друг и пријатељ. Волео сам га као рођеног брата. Кад га погоди метак, он се само претури и узвикну:
– Брате Саво, погибох!
– Немам кад да те износим, – одговорио му ја у оној хитњи. Зар ја дошао непријатељу под грло, па сад да се враћам. Опрости, брате Милане, али морам напред.
И Сава Павловић, неустрашив и несаломљив, једним скоком бацио се на бугарске ровове. По свом старом искуству, бацио је унутра три бомбе и претурио се испред ровова како би непријатељ помислио да је погинуо. Тада су притекли и остали наши војници и потиснули Бугаре. Ту је Сава Павловић добио ново одликовање, Златну Обилићеву медаљу за храброст.
Од рова до рова, из борбе у борбу ишао је за све време рата. Увек први међу најхрабријима.

Тешке године рата оставиле су трага на њему. Он није ни приметио како се младићка радост гасила на његовом ведром лицу и како се чело избраздало. Ровови и дуги напори, опекотине од барута и вечити сусрет са смрћу, угасили су онај елан који је он понео из свог села Јеловика, тамо око широког Орашца.
Пожелео је Сава Павловић своје село. Хтео је да види своје старе родитеље и да под очинским кровом нађе мира и покоја. Често је оживљавао у себи слику оне последње жетве када је сеоски биров објавио мобилизацију. Носталгије су почеле да муче душу овог неустрашивог ратника, и када је пробијен Солунски фронт он је желео да добије крила и да што пре прелети до Јеловика.
Хвала Богу, дочекао је и тај дан. Када су се трупе враћале у ослобођену отаџбину, Сава Павловић, по одобрењу свог команданта, одвојио се у Чачку од јединице. Није могао да чека неко превозно средство, него је пешке кренуо у Милановац, а одатле, са још двојицом другова, ка Руднику. Његови сапутници одвојили су се и отишли у Војковац, а он је са Драгољубом Николићем, кога је мало доцније срео под Рудником, кренуо своме селу.
Пешачили су целе ноћи. Сунце још није било обасјало када су стигли до Гавриловића кућа. Стари Гавриловић истрча пред њих, па човек својим очима не верује да су то они, српски вој- ници, његови сељаци, суседи који се враћају и, после толиког времена и мука, носе слободу. Он им даде по ракију, а онда ратници кренуше даље. Улазећи у село Сава Павловић опали два метка из пушке. Пред њих истрча Богдана, жена Ђорђа Николића. Изгрли се и изљуби с њима, а онда бојажљиво погледа у Саву и очи јој овлажише у сузама.
Предосећајући неку непријатност, Сава припита:
– Како су ми на дому?
– Добро, али нису сви на броју…
– Кога сам изгубио?
– Брат Живомир погинуо ти је тамо негде на бугарским косама, а Милутина су заробили и мучили, па је, кажу, на мукама умро у ропству.
Поднаредник Сава Павловић сада је први пут заплакао од како је кренуо у војску. Хтеде да се врати опет у своју јединицу, али осети какав би бол нанео старим родитељима таквим својим поступком. Стегао је срце и кренуо напред.

Када је ушао у кућу, која је била почађала, остарила и некако се као смањила, Сава је затекао само снају. Отац и мајка, несрећни старци, били су у пољу, на раду. Сава назва Бога, али не умеде више ни једне речи да проговори. Дође и друга снаја Даринка, жена његовог покојног брата Милутина, који је умро у ропству. Она хтеде да му приђе руци да се поздрави са њим, али обрваше је сузе, па само горко зајеца, покри очи руком и побеже. Сава остаде сам у кући. Све му је изгледало јадно, пусто и тужно. Нешто га је стезало у грудима. Кућа у којој је било некада тако много радости, сада је личила на хладну и напуштену земуницу.
Убрзо су дошли и родитељи.
Мајка му је приступила плачући и само кроз сузе прошапутала:
– Живомира и Милутина немамо више. Остали су тамо у туђини. И осиротили смо. Али буди ми ти жив и здрав, па ће свега Бог дати.
Сутрадан Сава је већ почео да обнавља кућу. Као црв Божији радио је од јутра до мрака: у забрану секао шуму, подизао шталу, подзиђивао прагове, тесао нове проштаце око куће, орао њиву, копао, мучио се… Тако и данас. Сада има четири хектара земље, две краве и осам оваца. И у кући жену и троје деце, и стару мајку и оца, који једнако спомињу несрећне године рата, у којима су изгубили два сина, два ратника, два човека.

А своја сећања је кроз причу пренео на потомке (забележио и доставио праунук Дејан Павловић септембра 2017):
Приликом повлачења пред Бугарима било је потребно штитити одступницу јединице. Сава се добровољно јавио за тај задатак, понео је са собом доста бомби и одмах кренуо ка непријатељу. Када му се приближио, почео је да га бомбама засипа при чему је направио пометњу међу Бугарима. Тако је његова јединица добила на времену да се успешно повуче,након тога их је он брзо сустигао.
Ишао је у извиђање чак до Софије и у повратку је заробио велико стадо оваца и предао у јединицу за храну. Када су вршени преговори са албанским вођама за прелаз преко Албаније, он је са својим војницима био у пратњи као обезбеђење наше делегације. Албанска голгота је била страшна. Не видиш непријатеља, само се чује пуцањ из гудура и видиш како наш војник из колоне пада. Нису имали хране па су морали да се сналазе. Једном су по мрклој ноћи он и неколико војника отишли до албанских катуна да отму храну. У том их Арнаут приметио и по мраку почео да витла са неким сечивом и да дозива остале, наши га савладају и однесу му све што је имао. Другом приликом он пошаље патролу у албанско село, а они се не врате. Оде друга патрола нема ни њих. Онда оде он са целом четом и нађу наше војнике на тавану побијене. Онда се гадно освете Арнаутима.
Говорио је да су Немци господа, кад је лоше време а они испред нас, слободно одмарај они не нападају тад. А ако су Бугари, они ће тада сигурно напасти. Наши и бугарски ровови су били близу, па је у предаху борби разговарао са неким бугарским официром и тај га позове да дође до њих он му гарантује безбедност. И Сава оде, али пре тога каже својима ако буде нешто са њим да отворе жестоку ватру на непријатеља. Дуго је седео са Бугарима испред рова, причали о рату и на крају се безбедно вратио својима.
Уопште у рату је имао пуно среће, никада није био рањен, није га хтео метак. После борби сав шињел буде исцепан, метак прође кроз ногавицу и не закачи га. Дешавало се да сви изгину око њега. Неком војнику из његове чете наредио командант да иде у акцију, а он се уплашио па каже Сави да се плаши, да има децу и пита га хоће ли он да иде уместо њега. Овај пристане и одмах крене, само што је измакао пар метара онај његов војник погибе у рову где су мало пре тога заједно стајали. У његовој чети је био неки младић из околине Крагујевца, млад и неискусан у борби. Сава га је заклањао и увек ишао на задатке уместо њега. Тај је преживео рат и кад га је Сава посетио после рата мајка тог младића га је благосиљала што јој је сачувао сина у рату.
После рата на једном вашару у околини дође до неке гужве и умало да избије општа туча. Сава је увек носио нож са собом (неки ратни трофеј) и када је почео да витла са њим сви су се разбежали.

Током другог светског рата је био председник свог села, морао је да се склања од комуниста да га не би убили. Једног младића из села који је био симпатизер комуниста ухвате четници и ту у селу га били и мучили и хтели да га убију. Сава га спасао, јер је гарантовао за њега да није то што они мисле. Иначе тај човек је још жив и сада има 96 година.
Данко Поповић,писац романа “Књига о Милутину” је долазио у посету код Саве са којим је дуго причао и вероватно је нешто из тих разговора употребио за свој роман.