Перуновић Милосава

име: Милосава
презиме: Перуновић
име оца: Бакар
место: рођена у Никшићу, живела у Жеднику
општина: Суботица, умрла у Пећи
година рођења: око 1900.
година смрти: 1945.
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

* Миладин Контић, из истог племена и исте комитске дружине који, за ову прилику, преузима причу о Милосави и мучним данима комитовања.

МИЛОСАВА ДОСТОЈНА ГУСАЛА

Тајанствени глас крену најпре планинским висовима, сјури се до расутих катуна и обрадова чобане који два-три дана раније бејаху пристигли из насеља у којима се снег спорије отапао. С висова се, мање чујан, спусти у долину и крену путељком покрај реке и воденице, кроз врбаке и преко ливада, завири у куће и у њима изазва и запрепашћење и страх и радост, па се некако одби о градске зидине и поново вину у брда:
– Е-хеј, отишла Милосава!
– Која, бре, Милосава?
– Бакарова шћер, ето која!
– А ђе оде, ђе?
– У шуму! А ђе би! Хоће и она да брани сиротињу рају.
– Е, јадна сиротиња шта је дочекала! Да је нејака ђеца бране. А чиме ће је, веселница, Бог јој здравље и срећу дао, бранити?
– Море, да је видиш, не би питао. Реденици преко прсију, бомбе за пасом, а у десници брзо- метка.
– А умије ли гађат из пушке?
– Још питаш! Не би јој, богами, стао на биљег!
Обигра глас и око Жупе никшићке, бану у град притиснут страхом од окупатора, сиромаштвом и другим невољама које доносе рат, допре и до онемоћалих стараца и старица, чији су синови изгинули неколико месеци раније на Мојковцу, али све би узалуд: нико не може да се сети храбре девојке.
– Милосава Перуновић, велиш? Из Пјешиваца?
– Она!
– А чија беше?
– Бакара Машановог шћер. Мајка јој Госпава. Зна је цео Никшић. Ту је школе учила.
– А шта јој је гуслар Перуновић?
– Род роћени. Уз његове гусле је стасала. И уз песме о бунама и јунацима.
– Е, Бог је сачувао од сваког зла!
Стигао, тако, глас и до аустроугарске команде у Никшићу, али му отуда, с пролећа 1916. године, нису придавали никакав значај. Додуше, било им је необично што се једна млада девојка, гимназијалка, одметнула у шуму, где ће, без хране и воде, ускоро наћи смрт.
Нико, па ни окупатор, није слутио да ће ускоро за овом младом девојком бити организоване јаке потере и да ће бити обећана велика награда ономе ко је ухвати живу или је убије…
Милосаве Перуновић одавно нема међу живима, али прича о њеном родољубљу и јунаштву траје и данас. Сачувано је понешто и од њених записа. Жив је њен саборац Миладин Контић, из истог племена и исте комитске дружине који, за ову прилику, преузима причу о Милосави и мучним данима комитовања:
Кад је црногорска војска кренула из Никшића, за њом сам кренуо и ја, надајући се новим борбама и новим победама. Нисам знао куда води тај пут. Имао сам у торби три кила хлеба. У го време хлеб није имао цену. Са три кила хлеба, мислио сам, може се дуго ратовати…
После неког времена приметише ме официри и запретише да ће ме везаног вратити кући ако сам не одем. Шта ћу ја с војском, вичу, кад не знам ни шта је пушка. Млад сам, зелен, ни нос, веле, не знам да обришем, а хоћу да ратујем. Немам куд: вратих се и испричах ђеду шта се догодило. А ђед Нико, барјактар из ранијих ратова, теши ме. Каже да ће бити прилике за пушку јер борбе тек предстоје, пошто ће се српска војска ускоро вратити и ослободити Србију и Црну Гору. Док трепнеш, вели ђед, ето ти српске војске која ће да пребије кичму Шваби. Ђед никако није могао да замисли да ће непријатељ овладати Србијом. Бог с тобом био, синко, вели ђед, никад то није било и никад то неће бити…
А мени се баш ишло у бој. Три године раније, кад ми је било тринаест, пео сам се на острошке косе и одозго пратио топовску битку за Скадар. Страшнију слику у животу нисам видео. Све у пламену. За који час, мислио сам, настаће крај света. Изгореће у том пламену и Ловћен и Острог и све око мене…
Оног дана, кад наша војска оде у Босну, према аустријској граници, Никшић је бомбардован. Пазарни дан. Пуно света. Пред подне, кад је на пијаци било највише народа, долете авион. А народ – ништа. Не боји се. Као да од тог авиона може да очекује нешто добро. А добро не дође, него у ту масу света паде бомба… Јој, мајко, моја. Настаде кукњава. Лелек. Народ удари у бежанију. На све стране довикивање. О оним несрећницима покиданих удова, који су лежали на пијаци, нико не води рачуна. Свак се својим јадом забавио…
Непријатељ је после надирао са свих страна.
Организованог отпора више није било. Црногорска војска у расулу. Краљ Никола и неки чланови владе отишли у Италију. Црногорска војска је престала да постоји 21. јануара 1916. Њено распуштање је објавио министар војни, генерал Радомир Вешовић.
Војска се питала: шта би с њом? Ко је издаде? Зар Црногорци да капитулпрају? Зашто не одоше са својом браћом према Албанији и Грчкој? Много питања, ниједног одговора. Све замукло.
Кад је српска војска пролазила кроз ове крајеве на путу према албанском приморју – могло се украј путева наћи понека пушка и нешто муниције. Богме, било је и бомби. Скупљао сам то оружје и носио у оближње пећине. Да не кисне. Хајде, Миладине, кажем себи, не траћи узалуд време, него крени дуж пута, завири у жбуње, па где нађеш пушку, нож, бомбу, метак – носи, склањај на сигурно, доћи ће час кад ће све то затребати…
Тих дана десило се нешто што нико није очекивао. Генерал Радомир Вешовић се одметнуо у шуму! То је онај исти генерал који је, неколико месеци раније, распустио црногорску војску. А сад, види, молим те, хоће и генерал у шуму! Неће мирно да гледа како окупатор господари Црном Гором – као да су сви њени синови мртви, као да је све живо умукло. А није било тако. Стварно, пуче глас да је генерал Вешовић постао вођа устаника против окупатора. Ништа није могло да разгали ојађену душу, притиснуту свакојаким невољама, као то сазнање: генерал позива на отпор!
Вешовић је, изгледа, сматрао да ће се ратна срећа окренути у корист савезника, да крај окупације није далеко и да непријатеља треба разбити из позадине. Додуше, неки су говорили да је Вешовић имао и друге разлоге: требало је спрати љагу са свог образа због распуштања црногорске војске…
Његова активност није измакла оку непријатеља. У то време, средином јула 1916. године, генерал је живео у свом селу Букова Пољана код Колашина. Окупатор смисли план да се генерал ухвати на легалу, у својој кући, изненада. Ако га ухвате и интернирају – пресећи ће јачи отпор, а оне групице, које су се већ одметнуле у шуму, неће моћи да опстану. И, збиља, тако и ураде: ухвате Вешовића у кући и поведу га у Колашин. Али, јадан би то био генерал кад би се тако лако предао! Како га приликом хапшења нису претресли, он изненада потегне пиштољ и убије аустријског официра… Војници који су тог официра пратили нису успели да се лате оружја… Тако генерал Вешовић побегне у шуму.
Гувернер Црне Горе, по злу чувени Вебер, био је расписао награду од педесет хиљада круна ко ухвати генерала. Истог часа гувернер довлачи војна појачања у Црну гору да би спречио побуну. Интернира црногорске официре, грађане и сељаке, све оне који би могли да се лате оружја. У страху од репресалија и одвођења у логоре, људи почеше да се склањају у шуме…
Из мог краја први се одметнуо професор Димитрије Премовић. Он је, до рата, службовао у Топлици. Повлачио се са српском војском. Пошто је у једној борби био тешко рањен, Шваба му пресече одступнпцу. Скривао се у кући свог рођака Живка. Ту је и ране зацелио. Помишљајући да је дошао час – одметну се Димитрије и Живко. Убрзо им се придружише Лука Николић из Никшића, Саво Јовановић, Милован Перовић и Радоје Боровикић са Брда. После су и други долазили, дружина нарастала. Спремала се за бој. Требало је наћи оружје…
Живко је од чобана сазнао да сам доста оружја сакрио по пећинама и шикарама.
Дођоше неки чобани па ми, некако тајанствено, тихо, у поверењу, као да чувају највећу тајну и као да од те тајне зависи судбина нашег племена, рекоше да ми је Живко Премовић поручио да би волео да ме види. Рекоше да би најбоље било да то буде вечерас, кад падне мрак, да дођем до колибе изнад села. Ту ће ме, веле, чекати.
А ја – као да сам само то чекао. Млад сам, здрав, истина тек ми је седамнаеста година, али не могу ни ја да седим код куће и слушам како Швабе воде једног по једног у логор и како пљачкају сиротињу. Хоћу и ја да се борим.
Зато сам тако радосно дочекао Живкову поруку. Био сам нестрпљив, а дан се, као за инат, одужио, никако да падне мрак. Погледам у небо и молим Бога да се што пре смркне.
Дочеках некако и тај час, па се запутих колиби.
Одмах иза колибе, на пропланку, ослоњеног на пушку, препознах Живка.
– Имаш ли џебане, Миладине? – пита ме уз осмех, пружајући му руку.
– Их, колико хоћеш! Шта је по вољи?
– Па, не знам шта имаш – смејуљи се Живко доброћудно.
– Свега: пушака, бомби, метака, бајонета – хвалим се дечачки наивно.
– Колико тога имаш? – испитује ме Живко даље.
– Нисам бројао. Остављао сам у три-четири пећине и по шикарама. Све је на сувом и сигурном. Нико тамо не залази …
– Па, хоћеш ли нам шта од тога дати? – пита Живко и гледа ме топло, пријатељски.
– Хоћу! Даћу вам све што имам. За родољубе сам то и чувао. Али, имам и ја једну молбу…
– Да чујем! – Живко не престаје да се осмехује.
– Да једну пушку задржим за себе и да ме примите у комитску дружину. Млад сам, здрав, брз, видиш и да сам сналажљив чим сам оволико оружја пронашао и оставио на сигурно место. Знам и да гађам из пушке, а ти ћеш ме научити како се бомба баца…
На то ми Живко рече да сам мали и нејак за пушку, али да им могу помагати тако што ћу преносити њихове поруке и даље сакупљати оружје.
Како је Шваба био наредио да се све оружје преда најближој жандармеријској станици, а ко то не учини да ћу бити стрељан, поједини сељаци су се бојали да ћу им навући жандармерију на врат, па су се договорили да ме ухвате и предају окупатору. Ја о томе нисам ништа знао све до оног дана кад ме позвао кмет Шоле да му помогнем у подупирању стога сена. Е, то је била клопка. Ту су ме ухватиле Швабе и одвеле у никшићки затвор.
Затвор је био у кући Танасија Вучића. Од познатих ту нађох Крсту Никчевића из Кличева и Ника Ћипранића из Жупе.
У том затвору провео сам шест мучних дана. Затим нас постројише у колону по два и поведоше према Подгорици. Пролазећи кроз моје племе надао сам се да ће комите напасти и ослободити робље. Имао сам право да се надам у Премовиће јер сам их добро наоружао. Али од тога не би ништа. Само јалова нада.
Стрпали су нас у Мурићане, у логор, где су нас исцрпљивали тешким радовима и слабом храном. Ту сам се разболео од тропске маларије. Пребачен сам у Скадар, у неку затворску болницу. Одатле сам, после месец дана, успео да побегнем.
Дуго сам се, недељама, уз помоћ добрих људи, пребацивао до своје куће. Кад би чули одакле сам утекао, људи су ми радо давали парче проје и лука и упућивали на кретање оним путевима којима Швабе нису пролазиле.
Чим сам стигао, одмах сам се распитао за комите и сазнао да су још у близини села и да су се прославили у неким сукобима с непријатељем који је био пошао да убија и пљачка. Још исте вечери, не губећи ни часа, испео сам се на Гребен изнад села и пронашао наоружане комите. Пошто су и они чули шта се са мном догодило, примили су ме. Постао сам комита…
А комита је пре мене постала Милосава Перуновић. Њено име у народу се изговарало с поштовањем. Шваба га је изговарао са страхом. Били смо у истој дружини, смењивали се на стражи, били заједно у заседи, делили у оскудици корен купуса, али ја дуго нисам знао да је – женско! Сазнао сам то захваљујући једном чудном неспоразуму.
Не знам зашто, али знам да је неколико дружина требало да се окупили у кући Дрекала Јанкова. Не знам ни да ли је то учињено у договору с домаћином, јер је било очевидно да њему није право што му се толике комите врзмају по кући. Нарочито је био киван на Милосава, младића из моје дружине, који је био само неколико месеци старији од мене. Младић је седео међу Дрекаловим кћерима, младим и лепим девојкама, причао и смејао се. Домаћину то, изгледа, није било по вољи.
Негде око поноћи домаћин узе да прави распоред ко ће где да спава: ко да остане у кући, а ко да коначи у штали, сену, оближњој колиби. Кад је то урадио, гласно рече:
Време је за починак. Сутра нам ваља ранити.
На то Милосав, осмехујући се, узврати:
– Идите ви, ја ћу да спавам с ђевојкама…
На то Дрекало скочи, узе са огњишта повећи угарак, па замахујући њиме пред младићевим очима, стаде избезумљено да виче:
– Нећеш ти, погански сине, спавати са мојим шћерима док сам ја жив! Даље руке од њих док није пала крв…
Беснео је и витлао оним угарком са кога су се откидале варнице.
Ја, за сваки случај, не знајући како ће се ово разрешити, подигох пушку, рачунајући да испалим метак увис, кад Милосав и Дрекалове кћери праснуше у смех.
У то неко рече:
– Смири се, море, Дрекало, шта ти је!? Што си надао дреку? Зар не познајеш Бакарушу!
– Коју Бакарушу? – забезекнуо се Дрекало, држећи онај угарак изнад главе.
– Како коју, човече?! Ваљда знаш Милосаву, Бакарову шћер! Пусти ђевојке да причају и спавају заједно…
Дрекало – као да га је гром погодио. Зурио је у онај угарак, па га напослстку баци на огњиште и излете из куће. И ја сам био ошамућен. Овакав обрт ме изненадио…
Убрзо сам сазнао да је тако наредио вођа дружине. Оног часа, кад се Милосава придружила борцима за слободу, одлучено је да за све буде – Милосав.
Тако је било у почетку, а тако је остало и до краја рата…
У својим записима, које брижљиво чувају њени рођаци, Милосава Перуновић не помиње овај догађај, али наводи поједине борбе и друге драматичне и узбудљиве догађаје:
„…Ноћу, по договору са осталим дружинама, кренусмо према херцеговачкој граници. У зору избисмо на један пропланак и осмотрисмо околину. Куће у засеоцима раштркане. Из понеких оџака вије се дим и то је једини знак да има живих… Миришу откоси. Идемо у колони по један, ћутећи. Тако налаже опрезност. Кад се приближисмо огради иза које су се низали пластови сена, неко повика да станемо и истог тренутка опали из пушке. Метак однесе капу вођи наше дружине. Не знамо да ли смо набасали на заседу или смо случајно пробудили Швабе који се сада, буновни и престрашени крију иза пластова сена. Полегосмо, спремни да прихватимо борбу. С њихове стране пушчана паљба се учетворостручи. И ми отворисмо жестоку ватру, па се, у скоковима, пребацисмо мало ближе огради с намером да их опколимо и похватамо живе.
Ја се приближих навиљку сена, али ме Шваба примети и испали четири метка. Један ми окрзну раме, али ме не повреди. Да је био мало прецизнији – не би ваљало. Зато се у три скока пребацих напред и залегох иза једног камена. Ту сам се прибрала. Чекала сам повољан тренутак. Не прође ни минут, а Шваба промоли главу иза сена. Узех га на нишан… Кад сам опалила, није ни јаукнуо… Видела сам кад је пао још један. Била сам сигурна да је од Живковог метка, јер је само он тако прецизно гађао. Двојица су, ипак, успела да побегну.
У близини ни живе душе. Немамо кога да питамо чија је ливада коју су Швабе косиле и ту заноћиле, не слутећи да ће им то бити последња косидба…
Они који утекоше, вероватно су се негде сакрили или су запуцали у Билећу. Помишљала сам да ће наићи на неку комитску дружину и да ће бити ликвидирани. Уто време у Херцеговини је било неколико јаких комитских чета које су безмало сваког дана задавале страх окупатору.
Настависмо пут према граници.
Вођа дружине даде знак да станемо, а мени махну руком да приђем. Рече ми да одем до куће на ћувику и проверим има ли Шваба у селу. Они ће, рече, чекати у шљивику…
Док сам се приближавала кући, учинило ми се да чујем јецаје. Застајкивала сам и ослушкивала. Није било сумње: до мене су заиста допирали јецаји. Врата на кући отворена. Затекох три девојке, све у црнини. Сестре. Кад ме угледаше, скочише и бризнуше у плач и нарицање… Забога, питам, шта се десило, зашто су тако ојађене и у црнини. Њима, чинило ми се, није требало ништа да се објашњава – виделе су да сам комита. Готово углас почеше да говоре. Имале су, рекоше, брата, који се неко време скривао код рођака у планини, да га Швабе не би узеле у своју војску. Али, недавно му запретила опасност, замало да га ухвате, а и да рођаци, који су га скривали, плате главом. Зато је одлучио да пређе у Црну Гору, где се скривао код једног пријатеља, надајући се да ће наићи на комите и да ће им се придружити.
А брат је, веле сестре, био ко јабука, ко ружа. Висок, леп, снажан, није му било такмаца у околини. Пре недељу дана дође да види сестре. Ужелео се.
Видела га, на несрећу, Петруша… Петруша је, сазнадох, удовица, кућа јој близу, која стотина метара одавде. И још сазнадох да код те Петруше долази аустријски жандармеријски наредник. Село, разуме се, с огорчењем гледа на ту њену везу, али се нико не усуђује да јој то каже у лице – сви се боје наредника. А Милош, тако се зове њихов брат, рекао Петруши да би требало да је буде срамота. То ће је, рекао јој Милош у лице, једног дана скупо стајати. Кад дођу наши…
Наши су тада били далеко. Они далеко, а аустријски жандармеријски наредник близу. И тако Петруша све испричала нареднику, а он организовао заседу, па кад је Милош изашао на врата, жандарми припуцају и убију га на кућном прагу.
Причају о томе сестре, а мени прст клизи према обарачу. Мислим: чим видим Петрушу – убићу је. Нећу је ништа питати, нећу дозволити да се брани, ни реч неће моћи да проговори, само ћу је прислонити уз дрво, уза зид, и убити…
Вратих се дружини и испричах шта сам сазнала. Била сам ужаснута оним што сам чула. Живко Премовић рече да би Петрушу требало да казнимо. Био би велики грех, вели, да се таквом издајнику опрости. Зар јој није доста што се спанђала са аустријским жандармеријским наредником, него још издаје своју браћу и убија их…
Дружина предложи да ја то преузмем на себе. Да нађем Петрушу, испитам је, проверим да ли је све то истина и учиним оно што је потребно. Па добро, мислим, ако је мени остављено да пресудим, онда морам прикупити доказе о њеној кривици. Не могу тек тако: уза зид и метак у главу… Распитах се код неких комшија, старијих људи, а они рекоше да виђају наредника како долази у Петрушину кућу, доноси јој и храну и друге поклоне. Све је то, кажу, опљачкано у српским кућама. О свему томе говоре комшије, али нико не може да потврди да је она, Петруша, издала Милоша, да је навела Швабе да опколе кућу и убију га…
Кућа Петрушина близу. А дружина чека. Чека да завршим с Петрушом. Да пресудим. Добро, кад је тако – не треба губити време. У Петрушиној кући, поред огњишта, деца. Четворо. Најстарије, девојчица, највише четрнаест година. Скочише кад ме угледаше. Мислила сам да ће да ударе у плач. Виде непознатог војника, наоружаног. Приђоше и почеше да ме загледају. Питам где им је отац, а девојчица каже да немају оца. Немамо оца, вели девојчица, погинуо је у рату. Мајка је ту негде, можда у штали, треба, вели, крава да им се отели…
На кућном прагу се сусретох с Петрушом. Стаде као укопана. Изненађена. Преплашена. И бледа, као неко коме се приближава смрт. Њој – све јасно. Зна да је крива. Али, мене спопала туга: како да је убијем? Како да убијем мајку четворо деце? Отац њихов, рекоше ми суседи, био је добар и поштен човек. И храбар. На грудима је носио Орден Милоша Обилића. Јуначки је и погинуо у бици за Скадар… И она, Петруша, веле комшије, била је добра и поштена жена, добра мајка, све док не изби овај рат. Како се спајташила с тим наредником – не зна нико, тек сви је осуђују. Живела је оскудно, али ко није? Није лако хранити четворо деце. А земља – за три длана, сав берићет у један џак да стане…
Стојимо Петруша и ја и гледамо се.
– Шта чекаш?! – прозбори она. – Убиј! Не губи време. Знам зашто си овде… Ја сам већ мртва. Одавно. Од како сам остала сама са децом… Оптужују ме да сам издала Милоша. Лажу! Пред Бога смем да изађем и кажем истину. А ово друго, да ми наредник долази у кућу, не кријем. Крива сам. То не кријем. Не лажем. А Милоша нисам издала. Бог ми је сведок… Знам, није требало са наредником… Али и то је због деце, да не крепају од глади. Село ме, знам, осуђује: пропалица, веле, даје се аустријском жандару… Добро, не бежим од тога, крива сам. Па, пресуди ти: убиј…
Стојим, збуњена, као да сам кривац. Шта да учиним? Да је привежем уз дрво, прислоним уза зид, одведем иза штале, да деца не гледају како им мајку убијам… А како убити мајку четворо деце? С којим правом? Ко сам ја да одлучујем о туђем животу, макар ова жена била и крива… Не спори и не крије везу са наредником, али се куне животом своје деце да младића није издала. Можда је до трагедије дошло случајно. А можда је то неко други учинио знајући да ће сумња пасти на њу…
Стојим и као да слушам нечији глас: чекај, Милосава, не брзај, куда си запела, Бог те уразумио! Смири се. Размисли полако, трезвено. Није мозак на обарачу пушке, мозак је у глави. Стани, имаш ли ти душу?
Душа, велиш? Је ли душа оно место где живи – милосрђе? Је ли то оно место одакле извиру – сузе? Можда је то место где се сабирају добра, где има места за љубав, доброту, правду, истину, храброст, лепоту? Добро, па да видимо шта каже душа? Душа каже: пусти ту веселницу, Милосава, ту посрнулу мученицу, коју је, можда, тешка мука натерала да се продаје Шваби … Можда због деце. Да их прехрани. Удовица је, самохрана, сиромашна, а деца хоће хлеба… Могли би, кад би хтели, кад би у њима било милосрђа, да јој помогну суседи. Али, неће. Хоће да је изложе порузи како би њихово поштење било веће…
После као да чујем неки други глас, као да ми сам ђаво кљуца у мозак: не дај се, Милосава, пази шта радиш! Пусти душу, она не постоји. Не губи време. Чекају те твоји. Они ослушкују: чекају да испалиш метак, само да повучеш обарач и цап – нема више Петруше, нема пропале женетине која се продала Шваби…
А душа опет дрхти, трепери њен глас: а деца? Шта ће бити с децом? Ко ће им дати парче хлеба? И ко си ти да пресуђујеш, да одузимаш живот?! Није ти ово Шваба, насилник, окупатор, с њим можеш како хоћеш, он је на туђој земљи, нико га овамо није звао, од њега се браниш, јер он коље, жари и пали, у робље одводи, узима ти последњи комад хлеба… Убиј, убиј Швабу, али не дирај ову жену, пусти је, нека јој Бог за све суди…
Не, не, Милосава, баш си поводљива – као да опет ђаво говори. Откуда теби право да прашташ? Јеси ли ти комита? Бориш ли се ти за правду, слободу, истину, бориш ли се против зла? Зар ова жена није починила зло! Види те ње! Пошла да се бори, да штити сиротињу рају од злотвора, а овамо – рони сузе над једном пропалом женетином која је крива за смрт младог Милоша. Море, јадан си ти комита! Требало је да седиш код своје куће, да предеш вуну, да музеш краве, а не пушку да носиш… Добро, хајде, треба мало и попустити. Не треба бити суров. Немој да је убијеш, немој да је прислониш уза зид, али – одсеци јој уво! Уво, уво јој одсеци, обележи је, нека свет говори за њом: то је она, издајник, пропалица, спанђала се са Швабом… Не, не, чекај… Уво?! Не, није добро, уво ће да покрије косом, нико неће видети да је обележена. Нос јој треба одсећи. Нос! То се види, то неће моћи да сакрије, нека јој се свет руга, деца нека трне за њом и вичу: гледајте наказу, гледајте наказу…
Петруша стоји преда мном, гледа ме право у очи. На кућном прагу стоје њена деца.
– Убиј! Шта чекаш? Ослободи ме мука! Поштеди само моју децу. Она нису крива…
Тога часа се нешто у мени преломило: нисам више била она Милосава Перуновић, спремна да ову жену веже уз дрво или прислони уза зид и стреља.
Нисам више имала снаге, ни жеље, да то учиним – сва она мржња која ме је у таквим приликама обузимала сасвим је ишчезла. Преда мном није била жена која се увијала као црв и преклињала да јој поштедим живот. Напротив, Петруша је молила да је убијем, да тиме прекратим њену срамоту, на коју је указивало село, али да се зна да она није крива за смрт оног младића. С том издајом она нема ништа заједничко.
Најбоље је, мислила сам, ако се окренем и одем, не казујући јој ни речи. Нека остане у оној бескрајној стрепњи да је казна за оно што је учинила само одложена, да ће доћи час кад ће морати да положи рачуне…
Тако сам и учинила. Ишла сам брзо. Као да ме је неки снажни талас подухватио и бацио неколико стотина метара даље од Петрушине куће, право међу дружину. Испричала сам у неколико речи оно што се догодило. Нико ништа не рече. Ћутке кренусмо даље…”
Сведочи Миладин Контић:
– Спуштајући се од манастира Острог кренусмо коритом Зете. Преноћисмо у селу Загорек. На ово напуштање родног краја у коме смо, ипак, били најсигурнији, натерала нас је неродна година: глад је увелико харала, многе породице нису могле ни себе да исхране а камоли да храну дају комитама. Дању смо, из страха од потера, мировали у шуми, пећини камењару, увек на опрезу; ноћу смо ишли даље. Тако стигосмо и до села Љуботиња. Даље нисмо могли. Морила нас је глад – четири дана раније појели смо последњи корен купуса који смо ископали из земље покривене снегом.
Живко Премовић први угледа једну кућу и рече да причекамо док он извиди чија је и да ли смемо да приђемо. Убрзо се врати и махну руком да кренемо за њим.
Распоредисмо се, за сваки случај, око куће, очекујући да Живко покуца на врата … Ћутање потраја. Најзад неко упита ко је, а Живко на то само рече да смо наши и да слободно отвори.
Домаћин, старији човек, отвори врата, али кад угледа наоружане људе – устукну. На то Живко рече да се не боји, јер смо Срби. Старац нас је неко време посматрао. Био је сигуран да смо Срби, али му то, у овом часу, није много значило. Понуди нас да седнемо.
Тек тада приметисмо домаћицу и њихово троје деце. Било нам је јасно да нисмо радо виђени, али то нису смели да кажу. Из сваког њиховог погледа – избијало је неповерење. И страх. Ипак, домаћица нас понуди бареним кромпиром, припремљеним за вечеру. Ничим другим, рекоше, не могу да нас послуже. Изгладнелим, јер данима нисмо ништа јели – кромпир нам је био као највећа посластица.
Домаћин се онако, изокола, распитује куда смо наумили и да ли познајемо ове крајеве. Ако хоћемо да преноћимо, рече, можемо у његовој појати, јер у кући нипошто не бисмо смели да останемо. Рече нам да је у појати топло, а може нам дати две – три поњаве да се покријемо. Замоли нас да пре сванућа кренемо, јер ако нас неко примети, његова ће чељад страдати.
Нисмо могли да бирамо. Прихватисмо понуђено. Домаћин је био неповерљив. То је и нас натерало на већу опрезност, мада смо били сигурни да нам не би ништа нажао учинио…
Три дана доцније били смо близу Бечића. Неко рече да прве куће припадају братству Рафаиловића. На њих, неко нам је раније рекао, можемо да се ослонимо.
Требало је да се договоримо шта нам ваља чинити – у ком правцу да кренемо да не бисмо набасали на патролу. Ко први да покуца на врата Рафаиловића. Ко да успостави контакт. Избор паде на Димитрија Премовића. Он ће, као професор, најбоље умети да се снађе. Важно је да се од прве ноћи успостави поверење. Пратићемо га Милосава и ја.
Кренусмо низбрдо неком поточином, обраслом шикаром. Стигосмо до једног пута на коме су, размакнута на стотинак метара, била два моста. Куда да се запутимо? На првом мосту приметисмо једну жену, која је ишла у истом смеру. Мислио сам да је питам за Рафаиловиће, али ми Димитрије шапну да ћутим и не скрећем пажњу. Тако жена измаче испред наших погледа, зађе у једну од оних узаних улица.
И ми се нађосмо у једној улици, у низу приземних кућа. Само да не оклевамо, да што пре упаднемо у нечију кућу, па ћемо потом питати за Рафаиловиће, ако којим случајем од прве не набасамо на њих. Упадосмо у прву кућу: уз фуруну се греју старац и старица и једно женско чељаде. Поздрависмо их уљудно, као што је обичај у овим крајевима – називајући им Бога. На то они узвратише: „Добра вам срећа и Бог вам помогао”. Понудише нам да седнемо. Толико присности никад нисам доживео – као да су им блиски рођаци банули у кућу. Тако су нас примили.
Старац најпре упита за наша имена, па се потом расприча како су Рафаиловићи досељени после срмске пропасти на Косову и да су у овом крају најстарији досељеници. Рачунајући да ће неке информације за нас имати посебан значај, рече да је Аустрија покупила младе људе на рад и у војску, али да у њих нема поверења, нарочито ако су Срби. Рече, уз то, да он има сина у Америци и да због тога живе прилично оскудно, јер нема ко да обрађује земљу. Но, било како било, живи се некако, и у нади да ће ускоро Аустрија бити на коленима, јер је ушла у рат против Русије, а то је сигуран знак да јој предстоји кратак живот…
Пошто старац исприча своје, Димитрије поче отворено о комитама у Црној Гори, о тешкоћама у народу, посебно о неродној години. Постепено је прелазио на главну ствар… Кад старчеви укућани изађоше да послују по дворишту, Димитрије рече да нам је дружина на брду изнад јаруге, да нас има подоста и да ћемо на пролеће, ако Бог да, свуда нападати Швабе јер ће се све комитске чете удружити…
Премовић рече да имамо нешто швапског новца и да бисмо платили храну ако би неко могао да је набави. Добри старац рече да је прилично оскудан у новцу, али да ће вечерас нешто спремити за нашу дружину. Ако намеравамо дуже да останемо, онда треба оставити новац па ће он набављати храну и доносити је на уговорено место…
Најсигурније је, рече наш домаћин, да боравимо у његовој колиби. Ту нас неће открити, а колиба је, иначе, на добром месту, нико нам не може прићи непримећено. Нас обрадова ово сазнање, пао нам је камен са срца. Најважније је било да негде презимимо, да имамо склониште над главом и да имамо онолико хране колико је потребно да преживимо. То су били разлози који су нас навели да напустимо родни крај и пребацимо ближе морској обали…
Пошто смо се поштено најели, старац нам даде да понесемо и дружини. Пржена риба, коју је тога дана уловио у мору, кукурузни хлеб, округао и повелики, лука и комад сланине – добар оброк за све оне који су стрепели и жељно очекивали наш повратак.
Како су нам се обрадовали! Још кад су сазнали да ћемо овде остати неко време, да смо обезбедили коначиште, да ће нас старац снабдевати храном за новац који смо му оставили – било је разлога да веселост потисне тмурно расположење које нас је данима пратило.
Старац нам је преко кћерке слао храну. Понекад је и сам долазио, а обоје су се враћали с нарамком дрва – да не би били упадљиви. Кад му последњег дана боравка рекосмо да ћемо да кренемо према Боки, старац нам предложи да обавезно нађемо породицу Вукшић, за коју рече да живи у Грбљу. Рече, уз то, да је то честита кућа, чија су врата одувек била отворена за борце против аустроугарске тираније…
Кренусмо те ноћи према Боки. Пред свитање смо увек бирали место где ћемо провести дан, подаље од пута, у неком маслињаку, јарузи, или пећини, увек на опрезу.
Идући тако и делећи по залогај-два хране коју нам је на растанку донео Рафаиловић, четвртог дана стигосмо надомак Грбља. Чекали смо да падне мрак, како бисмо неопажени могли да уђемо у насеље. Ишли смо онако како нам је рекао Рафаиловић. Ако ме будете пажљиво слушали, рекао је, требало би од прве, без муке да наиђете на Вукшиће. А вама је то најважније, како не бисте набасали на нечију кућу чији би вас укућани могли довести у неприлику…
Тако је и било. Старац који нам је одшкринуо врата брзо их затвори и упита ко смо и шта хоћемо.
У то време појављивали су се наоружани људи који су се пребацивали у све крајеве и пљачкали имућнија домаћинства, па није за чуђење што су многи људи живели у страху од њих.
Били смо пред кућом Саве Илијиног Вукшића.
Стога Живко Премовић одмах помену Рафаиловиће, што старца одобровољи и широм отвори врата као да му долазе најрођенији. Рекосмо да смо из Пјешиваца, да смо се дигли против аустроугарског зулума, али да су нас глад и зима натерали да се припремимо и потражимо уточиште, а чим гране пролеће нападаћемо Швабе на сваком кораку.
На то старац рече да су из Пјешиваца и његови преци, да су одавно, пре више од сто година, из неких разлога избегли у Грбаљ. Њихов предак Вукша, по коме су и прозвани Вукшићи, утекао је из Пјешиваца у Боку која је у то време била под Млечићима.
Ја рекох да ми је отац Буро Ников, који је у ратовима био барјактар, а да је био извозник стоке из Никшића у Боку и Италију. Старац рече да је познавао мога оца, изрече неколико похвала, те да му је веома мило што се његов син, мада још дечак, латио оружја да брани сиротињу и нејач…
Разговор је био отворен, Вукшићева размишљања нису се разликовала од наших, тако да смо се осећали на сигурном, међу истомишљеницима и добрим пријатељима.
У колиби овог одважног и племенитог човека остали смо неколико дана. Он нас је хранио. Било је и зечијег меса, и то почешће, јер је старац био веома спретан у постављању гвожћа у шуми у која су се хватали зечеви. Боравећи у његовој колиби, ноћу смо слушали урлање дивљих звери, а преко дана смо посматрали орлове с ловћенских висова који су шестарили небом и прелетали високо изнад нас…
У тој колиби смо и Божић дочекали. Изљубили смо се као рођена браћа и поседали око пања да поједемо оно што нам је старац за тај дан спремио. Још памтим тај ручак: погача, четири кришке тврдог козјег сира, комад сланине, неколико главица лука и половина печеног зеца. Било је и по неколико гутљаја вина. Старац је поделио с нама оно што је имао.
А претходне ноћи, за Бадње вече, ја сам, као најмлађи у дружини, у шуми одсекао бадњак и прислонио га уз колибу. У току вечери исекао сам га и бацио на ватру – пламен сукну, варнице полетеше и ја изговорих неколико речи које сам слушао да изговара мој отац. Изговарали смо и жеље: да нам Бог подари здравље, да се наша браћа врате из изгнанства, да пробију солунски фронт и да заједно нападнемо Швабе и протерамо их из земље, да слобода и берићет завладају у народу…
Договорисмо се да крајем јануара кренемо према Његушима. Вукшићима смо остали дужници. Они су учинили највише што су могли, излажући се смртној опасности.
Учинило ми се да смо брзо стигли до Његуша, а одатле још брже у Цуце. Близу села сретосмо једног чобанина, старијег човека, који је чувао козе и кресао гранчице дрвећа које оне нису могле да дохвате. Он нам рече да је комитска чета из Цуца, у којој су Рогановићи, Кривокапићи, Перовићи и други, напала швапску колону и убила неколико војника. Сада, рече чобанин, са страхом очекују долазак веће швапске јединице која ће, по обичају, извршити одмазду на лицу места или ће побити таоце по затворима…
Живко Премовић рече да би можда најбоље било ако бисмо сада нашли ту комитску чету па да се заједничким снагама одупремо швапским војницима и тако спасемо село. Распитасмо се код појединих сељака за Рогановиће и Кривокапиће, али нам они, на жалост, рекоше да је сасвим сигурно да су се, после борбе, пребацили у неки други крај, тако да не знају колико је мртвих Шваба остало на бојном пољу. Још нам рекоше да ће се све мушке главе у селу склонити у пећине и шикаре како би избегле одмазду…
Шта да радимо? Мало нас је да бисмо могли да се одупремо Швабама који у одмазду полазе у знатном броју и одлично наоружани. Не преостаје ништа друго него да избегнемо овај сусрет и пребацимо се на Чево… Успели смо да заобиђемо жандармеријску станицу на Чеву и да се спустимо до ивице насеља нашег племена, где смо, захваљујући јатацима, остали до краја зиме…
Из записа Милосаве Перуновић:
,,…Данима се прича о томе како су нам дошла браћа из Топлице – неколико комита и два- три официра. Једва сам чекала да их видим и чујем шта се говори у Србији, а посебно о устанку у Топлици за који смо чули да је у крви угушен. Усганици дођоше једне вечери, предвођени поручником Тодоровићем. Поседасмо у круг на једном пропланку и стадосмо их молити да нам причају о свему што се збива у Србији…
Поручник није оклевао. Као да је хтео да одмах задовољи нашу радозналост.
– Ја сам, браћо, поручник српске војске из устаничког одреда у Топлици. Моји преци су из ових крајева и одавно су се доселили у топлички округ. Дошао сам са осамнаест другова и по задатку наше команде да успоставим везу с вама. Нужно је да се договоримо о заједничким нападима на непријатеља. Циљ је да заједничким акцијама приморамо окупатора да са солунског фронта повлачи своје пукове и окрене их против нас. Тиме ћемо олакшати српској и савезничкој војсци у пробоју солунског фронта…
– Ми смо на све спремни! – зачуше се гласови. – Ми се одавно боримо. Нисмо се ни предали, ни клонули духом. Сигурни смо да ће победа бити наша…
– Тако је – прихвати поручник брзо. – Али, прво треба пребродити зиму. Окупатор свуда заводи окрутне мере. Наш положај није нимало лак. Комитске породице убијају или одводе у логоре, њихову имовину пљачкају, а куће пале… Многи су све ставили на коцку. Онима који су изгубили своје најмилије није лако. Треба имати јуначко срце па све то издржати. Зато би требало да се договоримо о новим, значајним и опасним подухватима. Чекају нас још тежи дани. Ко није спреман на жртву, најбоље је да се повуче и тихо врати својима…
Људи заграјаше и углас рекоше да никоме не пада на памет да се сада повлачи. Нема човека, рекоше, који није спреман на жртву. Зато смо се и латили оружја…
– Онда би – рече поручник – ваљало да се до пролећа одржимо у мањим групама, највише до петнаестак људи, јер ћемо се тако лакше кретати и прехранити. Већем броју људи нико не може да обезбеди храну. Не би било добро да групе буду мање, јер није сигурно да их нико неће одати. Нису сви људи храбри и нису сви одани устаницима. Важно је да се зна ко ће повезивати групе и ко ће их обавештавати о заједничким акцијама против непријатеља. Групе би требало да се крећу по свим селима, да што више маневришу и тако заварају непријатеља како не би сазнао где су главна склоништа, базе и бројност комитских група. Храну одузимати само од непријатеља и његових шпијуна, никако од поштених људи. Свака пљачка или насилно узимање било шта од народа – тежак је грех кога се морамо чувати…
Човек који је ово говорио био је млад, али је било очигледно да је имао искуства не само у ратовању већ и у понашању према народу.
– Ако вам неко каже за другог човека или жену да је, рецимо, аустријски шпијун, немојте одмах да поверујете, јер то може да буде речено због личне мржње. Таква обавештења морају бити проверена. Нужно је, у таквим ситуацијама, да још најмање два човека потврде наведени податак. Страшно је ако некога казните, а после се утврди да је био невин. Носити жртву на души – највећи је грех. Боље је и пропустити кривог, него казнити невиног…
Ја се, у том часу, сетих Петруше. Хвала ти, Боже, што си обуздао моју мржњу, хвала ти што ме не заслепи. Куда бих, несрећница, да сам Петрушу, мајку четворо деце, прислонила уза зид и убила? Зар бих могла мирно да живим? Ниједан доказ није постојао да је она издала оног младића, да му је наместила заседу, да је крива за његову смрт… А ја сам, у првом тренутку, поверовала да је то она учинила. Нико од њених комшија није потврдио ту сумњу. Говорили су само о жандармеријском нареднику који је долазио у Петрушину кућу, мада ни она није крила ту везу…
Немојте народ дизати на устанак све док не стигне радосна вест да је пробијен солунски фронт. Треба маневрисати што је могуће више, како би окупатор стекао утисак да сте веома бројни и спремни да нападнете његове гарнизоне. Он ће тако морати да држи велике снаге у Црној Гори, а то је највећа помоћ српској војсци на солунском фронту. Ако сваки комита задржи десетак аустроугарских војника овде, толико ће их бити мање на прилазима фронту…
Тако је говорио поручник. Потом су га наши салетели са свих страна да нам прича о топличком устанку, како је организован и како је непријатељ успео да га разбије.
– То је дуга прича – узвратио је поручник. – Српска врховна команда одлучила је да неколико официра и војника пребаци авионима у топлички срез, у позадину непријатеља, са задатком да се формирају герилски одреди. Колико је мени познато, циљ је био да се омета снабдевање непријатељског фронта и стварање нестабилне позадине. О општем народном устанку говорило се само као о могућности и то оног часа кад буде пробијен солунски фронт и наша браћа крену у отаџбину.
Све је у почетку текло како је и замишљено. Но, како је окупатор био све окрутнији, нарочито Бугари који су извршили масовне покоље, попалили села, опљачкали имовину и започели регрутовањее српске омладине како би је послали у борбу нротив својих очева, народ је почео масовно да прилази устаницима. За само неколико дана окупило се више хиљада устаника спремних да се боре. Било је и неколико стотина коњаника. Тако устаници, истина слабо наоружани, почну да освајају жандармеријске станице, да уништавају возове и руше мостове. Тако су дошли до оружја, што им је омогућило да нападну и веће градове и заузму их. Била је то сила која је могла да прихвати борбу са гарнизоиима. Месни гарнизони и жандармерија нису могли да се одупру.
Устанак је беснео свом жестином. И старо и младо било је у устанку: ко није могао да носи оружје, превијао је рањенике или је доносио храну на бојиште. Тако настаде борба на живот и смрт. Устаници су се одржали још петнаестак дана… Бугари се окомили на голоруки народ – настало је масовно убијање и злостављање какво се не бележи у дотадашњој историји. Од устаника мало се ко спасао. Ми који смо остали живи, распоређени смо у мање групе и упућени у разне крајеве Србије, углавном планинске, да видимо да ли се народ припрема за борбу. Ја сам са групом дошао у Црну Гору да успоставим везу са комитама… Ми ћемо се још неко време задржати у Васојевићима око Колашина, а потом се враћамо на Копаоник. У сваком случају одржаваћемо везу. Чим почне српска офанзива на солунском фронту, кренућемо и ми…
Сутрадан је ова група топличких устаника кренула према Колашину.
Правили смо планове куда да кренемо и како да се обујемо и обучемо, јер смо, идући по оштром камењару, остали без обуће и одеће. На списку смо имали неколико наших изрода које је требало казнити због сарадње са окупатором. На том списку је био и шумар Бабић. Он је, како смо били обавештени, пријавио жандармима да се у једној пећини, у коју непријатељева нога дотад није крочила крије један младић из породице Миловић, добровољац у црногорској војсци. Скривао се по пећинама да га не би отерали у логор. Родбина га је у одређеним данима снабдевала храном и водом. У то време још није било комитских чета. И тако, захваљујући тој пријави, жандарми су га ухватили, али га нису убили већ су га отерали у логор као и хиљаде других несрећника.
Многи људи, с којима смо о томе причали, били су сигурни да је то Бабићево дело, јер је било и других доказа да је шуровао са окупатором. Како је већ био на списку, требало је само да се одреди казна. Пошто Миловић није био убијен, то смо били блажи у кажњавању шумара. Одлучено је да му се, засад, одузму волови, а касније, кад наши пробију фронт и ослободе земљу, да се изведе пред суд. Старешина је послао групу комита која ће да узме волове… Захваљујући доброј кожи, истина пресној, дошли смо до опанака.
На списку је био и један од Копривица који је лажно оптужио Јована Симова да сарађује с комитама и да их снабдева храном. На основу те пријаве, дође мајор Ласло из војног логора са двадесетак војника, ухвате Јована и његова два малолетна сина и убију их, куће запале а стоку опљачкају. Уз име овог Копривице стајало је да се без милости има убити чим се ухвати. Све је било проверено, није било сумње да је издаја његово дело, јер је ликовао после трагичне судбине оца и два сина. Али, на жалост, патрола која је била упућена да га ликвидира вратила се необављена посла – Копривица је нашао уточиште код мајора Ласла, из чијег је склоништа излазио само уз пратњу војника…
Али, узбуђење је тек долазило, јер је наишао свештеник кога је познавао само Живко Премовић. Поп рече да је пошао да нас тражи и да је био сигуран да ће наићи на добар траг, јер га је на то упутио један аустроугарски официр, капетан по чипу…
Ово нас је све изненадило. Да није реч о свештенику ми бисмо свакако помислили да је овај човек у дослуху са окупаторском командом. Но, Живко Премовић рече да је поп частан човек и да је цео живо посветио добру свог народа.
– Јесте, дошао сам с поруком тог официра код вас рече свештеник благим гласом. – А офицр је Србин, родом из Срема, отац му је свештеник. Капетан је по чину, али резервни, јер је у грађанству професор. Био је недавно са војском у мојој кући и кад смо остали сами рекао ми је ко је и шта жели. Он зна за нашу комитску групу, зна и за друге групе, поименично је наводио њихове старешине, али је увек успевао да избегне оружани сукоб с вама. Рече да је у томе имао среће. Ових дана ће, рекао ми је тај капетан, кренути аустроугарски преговарачи с циљем да комите наведу на предају. Том приликом хоће да обећају не само слободу, него и надокнаду штете на кућама и имањима које су спалили или опљачкали. Капетан вам поручује: не предајте се! Избегавајте борбе са јаким непријатељским снагама, чувајте живот, јер је сасвим сигурно да ће Аустрија изгубити рат и то у најкраће време. Питање је, вели, дана, кад ће се царевина наћи на коленима…
Радоснију вест нисмо могли да чујемо! Кад такву пропаст проричу аустроугарски официри, онда је то свакако тачно. То значи, да ће наши кренути са солунског фронта и да ће, у том случају, наша одлука да се по сваку цену пробијемо до њих пасти у воду. На састанку смо се договорили да се, захваљујући везама које смо били успоставили са устаницима у Топлици, запутимо према нашој браћи на солунском фронту, па ко буде имао среће – проћи ће, ко остане – свеједно му је где ће изгубити главу… Ово је одлучено једног дана, у часовима глади и безнађа, кад више нисмо имали образа да закуцамо на нечија врата и тражимо хлеб јер смо знали да је свако домаћинство у тешкој ситуацији.
Најбоље и најкорисније за општу ствар било би да свака група остане на свом терену, да нападамо мање жандармеријске станице и мање групе које се крећу по селу, да тако долазимо до хране и одеће. Али, на жалост, станице су појачане новим снагама, а у потрагу за нама ишле су читаве чете и батаљони којима се због малобројности и слабог наоружања нисмо могли супротставити.
Догађаји су се, мећутим, на нашу срећу, брзо смењивали и били све повољнији.
Запутисмо се једног дана у правцу Црквица. у часу кад је требало да пређемо преко чистине, дуге највише двеста метара, приметисмо швапске војнике. Повукосмо се мало дубље у шуму, одакле смо могли да осматрамо шта ће се даље збивати. Само том голом страном, без иједног заклона, могли смо да се пребацимо до Црквица, а та страна је водила право на војнике који су увелико пристизали и застајали на брежуљку. Најпре су с магарца скинули тешки митраљез и поставили га у правцу шуме у којој смо се нашли. Затим су поскидали пушке и онај тешки митраљез. Војници, међутим, скочише и сложише пушке у купе, а потом легоше на траву…
Делило нас је једва две стотине метара. Они на трави, испред нас, као на длану, наоружани и тешким митраљезом и многобројни, ми, нас двадесетак, с друге стране, у шуми. Ако дуже останемо, ризикујемо да будемо опкољени, јер би се могло догодити да друга швапска јединица крене истим правцем којим смо ми дошли, да нас нападне и лако уништи. Зато Димитрије Премовић рече да најпре крену двојица преко чистине, па потом да скрену лево и докопају се шуме. Пошто ће, рече, бити примећени, видећемо како ће војници да се понашају… Двојица наших кренуше и само што пређоше неколико корака, швапски војници заграјаше и потрчаше према оружју, али у том часу одјекну реска команда и они поново полегоше по трави, тако да им пушке остадоше у купама. Двојица наших убрзаним кораком с пушкама у руци наставише пролаз и замакоше у шуму. Кренусмо и ми за њима. Швапски војници остадоше тамо где су били и ми без проблема пређосмо чистину и настависмо пут према Црквицама… Могли су нас на оној чистини побити за неколико секунди. Наша судбина је, срећом била у рукама оног Србина из Срема, свештеничког сина и аустроугарског капетана који је избегавао оружане сукобе са српским комитама. ”
Сведочи Миладин Контић:
– Дође и тај жељно очекивани час да нападнемо колону непријатеља која ће, како су нас обавестили јатаци, проћи путем Никшић- Подгорица. Жељни смо окршаја, орни за борбу. Још у току ноћи запосели смо положаје. Једва чекамо да стане и да, најзад, угледамо Швабе. Распоређени смо тако да ни птица не би могла да прелети, а камоли да се Шваба извуче из обруча. Милосава је, као и у другим, сличним приликама, пред љуте окршаје, имала предност: да изабере положај одакле ће прва испалити метак на непријатеља…
Најзгоднији нам је положај код Стубова: около чуке, са којих се добро види пут. Стене су одличан грудобран, а најважније је да се има добар преглед. Кад непријатеља имаш на кратком одстојању и кад си иза доброг грудобрана, кад си испуњен љубављу према своме роду и мржњом према непријатељу, онда нема никаквих невоља: узмеш га на нишан, одмериш одстојање, сачекаш прави моменат и – оде Шваба низа страну…
Милосава Перуновић одабра још тројицу и заузе бусију. Она ће их по договору, чим Швабе буду близу, позвати на предају, предочавајући им да су опкољени и да им је једини излаз да се предају. Ако то не учине, ова четворка ће их засути пушчаним мецима и са по једном бомбом. Остали из комитске дружине биће на крилима – свак ће по једног узети на нишан.
Све је било добро распоређено, само није било Шваба. Дође и подне, а од њих ни трага, ни гласа. Почели смо да бивамо нервозни, али нико не сме да се помакне с места.
Прође, отприлике, још један сат, а Живко Премовић шапатом рече да их је угледао: иду, вели, кривином; мало подаље од хана, али ће морати да прођу поред нас. Добро је, мислим, само кад су ту, нека само дођу, то ће им, сигуран сам, бити последње пролажење овим крајем и овом земљом, ту ће им бити гроб…
Живко јој рече да гоне неколико коњских запрега, што нас још више обрадова, јер је то поуздан знак да ће бити и хране и муниције, и оружја и одеће… Пренесемо, такође шапатом, свом најближем шта је речено. После неког времена могли смо и сами да видимо оно што је пре нас, користећи се дурбином, видео Живко Премовић. Кад су се примакли на стотинак метара угледасмо три коњске запреге и пратњу од неколико војника…
У тај мах чусмо и Милосавин глас:
– Стој! Ни корака даље! Руке увис!
Неки, видимо, одмах стадоше и побацаше пушке, други се стрмекнуше у камењар и отуда припуцаше… Наша четворка узврати паљбу и потом хитну само једну бомбу, а камењаром се разлеже лелек… Чим праснуше пушке, коњи полетеше напред, вукући кола из којих су испадали сандуци и друге ствари.
Паљба се наједном утиша. Милосава их поново позва на предају. Војници, који су били полегли по камењару, и њихове старешине, које у почетку нису хтеле да се предају него су осуле паљбу, сад су брже-боље устали с рукама увис. Доле су остали само мртви и рањени. Наши скочише и покупише оружје. Остали се устремише на запрежна кола, вадећи из њих оружје, храну, лекове и другу санитетску опрему. У двоја кола хране је било веома мало, тек у трећим, изврнутим – било је неколико џакова брашна, доста хлебова, сланине, соли, кромпира…
Пошто смо најпре покупили оружје, муницију и остало што смо могли да понесемо, Премовић нареди Швабама да превију своје рањенике, што они с радошћу прихватише, јер су помишљали да ћемо их побити. Узесмо и два товарна коња и на њих некако везасмо оне џакове с намирницама. Све у свему био је то богат плен од кога смо могли да живимо неколико недеља, а и да мало припомогнемо појединим сељацима који су оскудевали у храни…
Остављајући рањеним Швабама нешто хране и санитетског материјала, повукли смо се према Планиници и испели се на Вељу главу… Ту смо само предахнули, посакривали део плена и сачекали извештај наших људи о свему што се догодило после нашег напада.
Разбијеној колони прва је у помоћ пристигла посада из Богетића, а пред сам мрак и појачано одељење са запрегом из Никшића. Они су покупили мртве и рањене…
Ми смо се, очекујући јаке потере, повукли према планини Буавици, не успевши да о томе обавестимо жупске комите. Швабе су у току ноћи из Никшића кренуле у потеру. Пошао је батаљон војника са топовима мањег калибра. Тај батаљон је обухватио шири простор од села Бршно па уз Жупу никшићку, где се сударио са жупским комитским четама, затеченим на овом простору. Ту смо, први пут од часа комитовања, чули грмљавину топова. То су, истина, били топови мањег калибра, али су нама, тога јутра, кад су се Швабе сусреле са жупским комитским јединицама, деловали застрашујуће. Чим смо чули топове, спустили смо се низ падине Буавице и пошли у сусрет швапском батаљону. Тако су се поједини делови батаљона нашли под унакрсном ватром наших чета. Борба је трајала читавог дана, све до мрака, када су се Швабе повукле према Никшићу. И ми смо се у току ноћи повукли према Станчевом долу, у пређашње склониште, код поузданих јатака. Иако смо цео дан водили борбу на нашој страни није било рањених…
А Милосава Перуновић је записала:
„… Од пролећа последње ратне године Швабе су нерадо напуштале гарнизоне. Нису се више усуђивале да крену по селима, бојећи се комита. Због тога се у селима лакше дисало. Живело се, истина, све теже, оскудица је у свему била велика, али је наговештај да се рат ближи крају, да ће наши ускоро доћи са солунског фронта, уносио велику наду и још веће охрабрење.
Још једно лепо узбућење: аустроугарски официр, капетан по чину, Чех по народности, мислим да се звао Мохар, побегао из гарнизона у Никшићу и набасао на нашу чету. Хоће да се преда. Мрска му је, вели, ова униформа, а тешко му је да се бори против своје словенске браће. Прича да има још официра који би се радо предали. Нама јасно: Аустро-Угарска се распада… Ближи се њен крај, а ближи се и долазак наших војника… Ближи се, значи, крај нашим мукама, борбама, гладовању, скривању по земуницама, пећинама, голотињи, босим, рањавим ногама, пресним опанцима из којих вире прсти, подераним чарапама … Трећа је година како се ломатам по камењару, лежим у заседи с прстом на обарачу пушке, грувају меци око меие, повлачимо се пред непријатељем и нападамо га, а нападамо, богами, и наше људе, оне несрећнике, који су се ставили у службу непријатеља. Ловимо оне што пријављују Шваби комите и њихове јатаке… Неки због тога плаћају главом кад их ухватимо, другом, ако је грех мањи, узмемо вола из штале да бисмо се прехранили и опанке направили. Било је међу нама и болећивих према издајницима: треба их, веле, пустити, ђаво нека их носи, Бог ће им одмерити казну коју су заслужили…
Добро је бити болећив према поштеној сиротињи, а не према издајницима свог рода. Док смо на земљи, ми с њима морамо да се обрачунамо, да поделимо правду, а после нека Бог суди и нама и њима…
Шваба се затворио у варошке гарнизоне, па отуда не сме ни главу да промоли. Ухватио га страх. Нема више потера, ни заседа, ми загосподарили шумом.
Окуписмо се у околини Никшића. Дошле све комитске чете из овог краја. Вође се договарају како да опколимо град и позовемо Швабе на предају. Било нас је доста, скупила се велика снага на једном месту, углавном млади људи, сви наоружани. Истина, немамо наоружање које је потребно за напад на гарнизоне, али сви имамо пушке, бомбе, довољно муниције…
Одлука је пала: напад на Никшић! Вође послаше парламентаре да траже предају… Швабе ни да чују. Мисле да још није дошао тај час, још су силни, лако ће да нас савладају. Али, ми опколили град. Најхрабрије и најбоље наоружане поставили смо на путу према Билећи, рачунајући да ће Швабе тим путем да крену. И, стварно, тим путем крене једно њихово одељење, као извидница. Чим се нашло на раскрсници путева, на излазу Растоке, заустави га наша дружина и позва на предају. Иза оне претходнице куља главнина, а с њом и команда гарнизона. Е, брајко, ту смо, сад ћемо се погледати у очи…
То ја тако мислим, али Шааба не би да се погледамо у очи и да, најзад, поделимо мегдан, он би да бежи, да се докопа прве железничке станице, па одатле, што даље из црногорског и херцеговачког крша, што даље од комита, који им се и у сну привиђају…
Неће Шваба да се преда, али не би ни да отвори ватру: он би само да прође мирно, да изађе из града, као да је у њему био гост а не окупатор, добротвор а не злотвор. И сада као да се чуди што га не пуштају да оде… Е, морају да се положе рачуни, дошао је и тај час. Шта је све почињено народу за ово време, колико је убијених и рањених, колико пребијених и одведених у логор, колико опљачканих кућа и села… Много! Нема куће у којој се није закукало, нема штале из које стока није отимана, нема амбара одакле нису изношени последњи џакови жита…
На уговорени знак около се подигоше сви наши људи и испалише по неколико метака увис, тек да покажу Швабама да су опкољени, да се могу извући само ако имају крила… Тек кад су схватили да се неће пробити без много мртвих и рањених, Швабе прихватише преговоре. Оду наше вође и затраже да положе оружје и сву ратну спрему. То је главни захтев. Даље затраже да им предају у руке официре и подофицире који су починили злочине у народу, а списак имена је код комита. Кад те услове испуне, могу да крену даље. Наши одредили и рок: тридесет минута…
Није требало да се чека да истекне време, све је било готово за неколико секунди. Бар се мени тако учинило. Швабе су пристале на све: дадоше оружје и опрему, а комите и народ који се у међувремену био придружио – извукоше из колоне оне који су убијали, силовали и пљачкали… И неки наши, њих тројица, за које се поуздано знало да су швапски шпијуни – извучени су из колоне и изведени пред суд…
То је била моја последња борба и борба моје дружине са окупатором…”
Причу о Милосави Перуновић завршава њена блиска рођака Милуша Пајовић, која живи у Земуну:
– Три године након комитовања и завршетка рата Милосава је отишла у Војводину. Као комита – добровољац добила је седам ланаца земље у Жеднику, близу Суботице. На тој земљи је подигла лепу кућу. Пошто је, за ондашње прилике, била школована, радила је на железничкој станици као благајник. Често сам била гост у њеној кући и увек смо изнова читале писма која јој је слао наш рођак Петар Перуновић. Он је уз гусле певао о њеном јуначком комитовању.
У Жеднику је остала све до априлског слома 1941. године. Успела је, у последњем часу, да пребегне у Црну Гору. С њом су тада били мајка Госпава и најмлађи брат Никола. Њени су – отац, мајка и три брата – били у логору у Аустрији, док је она комитовала. Тада им је и кућа спаљена. Све је то учињено због тога што је Милосава одбила позив окупатора да се преда.
Кад су из Жедника побегли и дошли у своје племе – нису имали склоништа, па им је свештеник Драгомир Мијушковић уступио део своје куће. Чим су Немци протерани, Милосава је одлучила да се врати у Жедник. У зиму 1945. године кренула је пешице преко Чакора. С њом су били и неки Бацковићи и Роксандићи и још неки људи који су се враћали на своја имања у Метохији.
Кад су избили на врх Чакора, један од Бацковића је испалио неколико метака из револвера. Не зна се како, истрага о томе није вођена, тек један метак је погодио Милосаву у леђа… Успели су да је пренесу до болнице у Пећи, али је после неколико дана подлегла. Кад су њени најближи стигли у болницу, успела је само ово да каже: „Погибох од поганске руке…”
Тако је завршила жена-јунак Милосава Перуновић.