име: Јаков
презиме: Петковић
име оца: Ђ.
место: Чечара
општина: Теслић
година рођења: 1889.
година смрти: 1951.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Јаков спада у ред оних ратних добровољаца из Босне који је цело своје ратовање провео у српској војсци у ослободилачким ратовима Србије од 1912—1918. године.
Јаков је рођен 1889. године у Чечари код Теслића, у Босни. Умро је 1951. у Сарајеву.
Школско образовање Јаков је стекао у Чечави, Босанском Прњавору и Будимпешти. У Србији, у Нишу, боравио је као трговачки помоћник и одатле кренуо у поменуте ратове.
Када је почео први светски рат, Јаков се налазио у Босни код родитеља и одмах се, иако уз велике тешкоће, пребацио у Србију. Као добровољац ступа у српску војску и био је припадник познате Дринске дивизије. Пролази кроз све најтеже борбе на Церу, Колубари и на Дрини где је рањен. Повлачио се са српском војском кроз завејане албанске планине и после напорног марша бродом је стигао на Крф.
Са реорганизованом Дринском дивизијом пролази кроз најтеже борбе као резервни пешадијски поднаредник. Капетан Костић у једној дописници назива Јакова Петковића и његове другове: Ацу, Вељка, Ћука, Сарића, Љубомира и Драгог неуморним јунацима. У тим борбама и на том фронту Јаков Петковић на положају постаје носилац Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. На Леринском пољу 4. августа код Екни-суа, 31. августа, на челу свог вода 7. августа, и 17. септембра на Кајмакчалану 1916. године храбрим држањем и вештим командовањем наноси непријатељу доста губитака. При нападу на Бели камен 14. новембра 1916. године рањен својим војницима је рекао: „Извршите задатак а онда ћете мене изнети“. Тада је на предлог познатог команданта Дринске дивизије пуковника Крсте Смиљанића од француске команде добио Ратни крст.
После рањавања Јаков одлази из Солуна на опоравак у Марсељ. Постоји сачувана фотографија из болнице у Марсељу и са опоравка у Тунису и Бизерти. Када се опоравио поново се појавио на солунском фронту. Са Дринском дивизијом прошао је цео ратни пут и из података о тој дивизији види се да је марта 1918. године био наредник Треће чете Трећег батаљона, али не и којег пука. Учествовао је у пробоју солунског фронта а демобилисан је тек 1920. године са чином поручника.
Јаков је живео и радио у Теслићу као службеник у Дестилацији дрвета. У другом светском рату као резервиста у 52. години мобилисан је 1941. године. Заробљен је и усташе су уништиле његове повеље о одликовањима и остала документа из првог светског рата, а остала одликовања сакрила је његова супруга Зорица и код ње се и сада налазе.
Као ратни заробљеник Јаков је био у логорима Касела, Варбурга и Нирнберга. Малтретиран и прогањан посебно због тога што је непријатељу било врло добро познато да је као ратни добровољац са српском војском против њих и њихових савезника ратовао пуних шест година. Јаков се у Теслић вратио чим је ослобођен од стране савезничке армије 1945. године и поново је радио у Дестилацији дрвета до смрти 1951. године.
За ратне заслуге Јаков је одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Златном медаљом за храброст „Милош Обилић”, француским Ратним крстом и свим српским споменицама из ратова од 1912—1918. године.
