име: Богдан
презиме: Петковић
име оца: Светозар
место: Лалинци
општина: Љиг
година рођења: 1881.
година смрти: 1922.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Петковић С. Богдан – Божа, земљорадник и резервни поднаредник, (Лалинци, Љиг, 1881- Лалинци, 1. I 1922).
Отац Светозар, пољопривредник, старешина велике породичне задруге. Поред Богдана имао је још четири сина који су били учесници рата, а Војислав је и умро током Првог светског рата од задобијених последица.
Наводно, Богдан је учествовао и у комитским четама по Косову и Македонији, па је признат и за ратног добровољца. Учесник је свих ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, као резервни поднаредник I чете I батаљона IX пешадијског пука Дунавске дивизије II позива. Био је храбар и одважан борац, а посебно се истакао у акцијама на ушћу Дрине у Саву и Колубарској бици 1914. године. На положају Парашница, у Црној Бари код Богатића, заробио је три руска војника који су побегли из аустроугарског заробљеништва. Не знајући о коме се ради једног од њих је ранио, а пошто се сазнало за њихову претходну голготу приређено је право славље.
Са Батаљоном 1.300 каплара у Теочину код Горњег Милановца добио је распоред на положају Крст. Искористио је ту прилику да се пре пробоја фронта неопажено пробије у непријатељску позадину да би обишао породицу и видео тек рођеног сина Десимира. Долазећи кући дубоко у ноћ чуо је галаму. Прилазећи кући репетирао је пушку и грунуо на врата. У кући је затекао шест непријатељских војника и с прага још почео викати Пазите, другови! Опколите кућу и никога не пуштајте напоље. Затим непозваним гостима подвикну Предајте се, да не гинете! и уперио пушку у њих. Они се згледаше и дигоше руке у вис. Потом их је повезао, а онда приметио везаног оца, па га одрешио. Тада му укућани испричаше да су међу заробљеницима по тројица Чеха и Мађара. Пошто су му рекли да су се Чеси лепо понашали, одвезао их је и почастио. Потом их је све спровео у своју јединицу коју је стигао у селу Планиница код Мионице. О његовом херојству певани су и стихови.
По преласку преко Албаније Петковић се разболео па је доласком на Крф упућен у Француску на лечење. Лечио се у Бизерти до завршетка Првог светског рата. Иако потпуно неизлечен, вратио се у Србију и од задобијених последица умро у родном месту, где је и сахрањен.
За заслуге у рату одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, руским Орденом Крст св. Ђорђа, Медаљом за храброст, а имао је Албанску споменицу и све друге споменице за учешће у свим овим ратовима.
