име: Милоје
презиме: Петровић
име оца:
место: Каменица
општина: Ужице
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
ОСЛОБОЂЕЊЕ ЗАРОБЉЕНОГ ТОПА
Кад су радови у пољу били завршени и на село Каменицу, тамо код Ужица, пале прве јесење магле, Милоје Петровић подранио је једнога јутра и одлучио да крене на пут. Куда? Никоме није ништа хтео да каже. Обукао је празничко рухо, обријао мршаве образе, упртио торбу, пребацио штап преко руке и спустио се кривудавом стазом низ село. Пошао је ка Церу, отишао да још једном види место где је некад стојао крај топа и пуцао на непријатеља, који је ватром и челиком засипао српска села и родне њиве, убијао његове другове војнике, жене, децу.
Под лиснатом старом буквом, која памти оне зле дане рата, седи Милоје и сећа се… Онда је био млад, био снажан, па је све лакше подносио. Данас је превалио педесету. Живе очи испод ретких обрва гледају унаоколо, високо чело набрало се под теретом година и мучних сећања, усне се развлаче и некако болно смешкају, а зелена шајкача покрила проседу главу брижног домаћина.
Он гледа низ плодна поља, гледа низ модре ливаде и од стада оваца чини му се да види чете и батаљоне, чује парање митраљеза и топове који мукло одјекују и бљују смрт. Он се сећа…
Као да је то јуче било: пошао је у балкански рат. Био је кадровац прве пољске батерије Дринског артиљериског пука. Цео балкански рат остао је у тој јединици.
Поља су била засејана и чекала да се заталаса зрело класје, које ће покосити снажне руке ратника што су тек оставили пушке. Али, они нису стигли да то учине, јер избио је нови рат, страшнији, крвавији од првога. Милоје се упутио у свој стари пук. Био је поднаредник. Из Ваљева су отишли на Шабац, и већ првих дана примили борбу. Тукли се млади кадровци, тукли снажни домаћини са истим жаром и одушевљењем, јер су сви били свесни да бране родну земљу, своја огњишта и правду Божју. Ратовао је цео народ.
Милоје седи под буквом, а мисли брзо лете. Сећа се како су војници трчали на јуриш као млади курјаци, како су пушке праштале, а очи људи заустављале се на његовом топу и тражиле заштиту од њега. Тај хладни топ војници су гледали као највернијег друга, јер он треба да их брани, да помаже, да им крчи пут и разбија непријатељску силу.
На звонику старе сеоске цркве био се угнездио непријатељски митраљез. Са висине је косио све пред собом, и наши војници су падали. Милоје је гледао и срце му се кидало од жалости за сваким погинулим војником. Хтео је да гађа митраљез, да га смрска и ућутка. Али, није имао наређење. Најзад је притрчао ордонанс и казао:
– Правац црква! Пуцај!
Милоје се обрадовао као да му се син родио. Он је стари нишанџија, па је лако узео отстојање. А аустриски митраљез сипао олово на војнике, који су узалуд тражили заклона у равници. Са висине се боље види и сигурна је свака мета. Милоје баратао код топа и, ето, сад је све готово.
Трес! Гр. р. р… !
Проломио се ваздух и подигао стуб густога дима. Прашина обавила целу цркву.
– Подбацио си! Повећај, поднаредниче, за две стотине метара!
– Не брини ништа, капетане, – ужурбано је одговорио Милоје. – Сад ћу ја њих завити у црно, славу им швапску. Помичи цев! Велиш, да повећам за двеста метара? … Пали!
Гррр… Трес!
Комади цигле полетели су у ваздух. Подигао се нов стуб прашине. Црквеног звоника није више било. Митраљез је престао да лаје.
Милоје се прекрстио и прошапутао:
– Опрости, Боже! Подигнућемо нову цркву, а сад да спасемо људе…
Сад гледа Милоје где је некада био његов топ, сећа се да је тамо под брегом била нека кућица и зна кад су јој срушили кров. Земља је била покривена лешевима, као ливада свежим откосом…
Онда је дошла Шумадиска дивизија и извршила смену. Са својом батеријом Милоје је отишао ка Лозници, а после на Кличевац. Неколико дана доцније добио је свој топ и самосталан задатак, јер требало је Аустријанцима пресећи прелаз преко Дрине. Свак је имао да туче свој отсек. На Гучеву пала бандера. Милојевој батерији наређено је да се одмах попне на Гучево.
Вуку се топови, а коњи посрћу. Заморени војници грдно су псовали. Неко проклиње кишу, која једнако сипи и кваси уморна тела, знојава и изломљена рамена. Као да су људи од камена, а не од костију и меса. Везе су попуцале, коњи се ускомешали. Неко је викао:
– Придржавајте коње, видите ли да су се усплахирили!
– Ја, лако је викати и наређивати. Дођи па придржи!
– Људи, помозите! Ено их наваљују!
– Не пуштај, држи точкове!
– Вуци, шта си стао као крава!
Уморна војска пела се уз брег. Коњи вукли, али више нису могли. Сада морале жуљевите сељачке руке да понесу топове на врх планине. Зној лио, а киша шибала…
На Гучеву су остали три месеца. Гладна и заморена војска гледала је како доле у равници зру кукурузи, гледали вијугаву Дрину која је шумела и певала своју вечну песму.
Милоје се сећа како је пред собом гледао људе који гину, остављао рањенике који умиру, слушао врисак раскрвављених коња. И чини му се да га испод сваке букве и сада гледају понеке очи које се гасе.
Дошао је онда пред њега командир:
– Иди, поднаредниче, да видиш како артиљерија дејствује ноћу. Осмотри добро да ли подбацује или пребацује. И види како изгледа пешачки строј…
То му је казао стари командир, добри капетан, човек меког погледа, гласом који је личио на благу заповест домаћина. Командир је тек био дошао у чету и није добро познавао војнике. Али је од њих чуо да је Милоје силан и поуздан подофицир. Хтео је он Милоју још нешто да каже, да га охрабри и готово да му се извини што га шаље у такву опасност. Али то није војнички обичај, па је само додао:
– Тај извештај нам је врло важан, а ти гледај да избегнеш опасност.
Милоју није требало ништа објашњавати, јер он је добро знао шта артиљерија значи за пешаке, знао је да је то добра заштита за оне који пузе по земљи и иду у првим борбеним редовима. Артиљерија је добра мајка за пешаке…
– Господине капетане, могу ли да одаберем три војника?
– Узми кога хоћеш.
Милоје је повео три друга са којима је био сигуран. Кренули су напред. Мрак је био густ, ноћ дубока. Као вукови горски, провлачили су се војници између претстража. Иза сваког жбуна, из сваког рова могла је да их сретне смрт. А они су ишли даље.
Милоје се вратио и свом командиру донео драгоцене вести. Онда је почео да се бави укопавањем топова, да прави вешту камуфлажу, а официри су долазили и дивили се здравом инстинкту сељака и сјајној спреми младог тобџије. Милоје је знао много штошта.
Дошли су онда официри. Он је стојао пред њима.
– Може ли да се утврди један топ, – питао га је командир, – и да се осигура послуга од артиљериске ватре? Требало би ноћу да се ради. Шта велиш, поднаредниче?
– Може, господине капетане.
– Јеси ли сигуран?
– Јесам, вала… осигураћу га да му нико ништа не може.
И заиста, са десет својих другова, Милоје је за две ноћи утврдио топ како се само пожелети може. Командир му стегао руку и честитао:
– Алал вера, поднаредниче.
На мрком и увек озбиљном лицу ратника појавила се за часак нека радост, која му дала нову снагу…
После се морало отступати. Било је тешко. Изгладнела и слаба стока, људи уморни, а топови тешки. Замало их нису упустили непријатељу. Попадали коњи, покидале се везе. Војници су проклињали небо, а низ обронке се рушиле каре и чуло се како се ломи гвожђе. Колоне су једва одмицале, а куршуми фијукали изнад глава. Аустријанци само што нису стигли, па се морало журити и бежати. Милоје се освртао и није знао шта да ради. Два топа су била у опасности, а он их није смео да остави, јер топови су у рату исто што и рођена браћа. Срео је неке сељаке са запрегом, пришао им, и гласом који је у исто време био и молећив и заповеднички казао:
– Хајде, људи, помозите мало да извучемо топове.
– Хоћемо, брате, како не би… Наши су ко и твоји.
И топови су извучени и спасени.
Али, један топ и једна кара још су остали. Тешко се могло мислити на спасавање, јер непријатељ се примицао све брже и брже. Командир је послао једног младог академца са неколико војника. Куршуми су свирали око њихових глава и они су попадали по земљи да сачувају животе.
Командир је питао даље:
– Ко ће да спасе онај топ и кару?
Без речи Милоје је изишао из строја. Узео је неколико војника и отишао на ливаду где је био топ. Војници су пуцали, а Милоје се освртао и храбрио их. Није се смело чекати. Ако непријатељ стигне, онда…
Са оне стране војници су пратили сваки покрет ових прегалаца, који нису жалили животе да би сласли један топ. И командиру било тешко, јер се плашио да ће људи изгинути. Зато је желео да се ово што пре сврши. Време је споро одмицало. Стари командир хтео би да притрчи Милоју, да му помогне, да му се нађе при руци. Али све што је могао да уради за њега и његове другове, то је да отвори ватру ако непријатељ стигне пре него што они извуку топ.
Почео је да пада мрак. Нису се више виделе суре шајкаче другова који су стрепели за њихове животе. Још само који часак. Милоје је махао руком, а другови притрчали и збили се у тесан круг око њега. Сад су били крај топа. Брзо су стегли конопе и повукли тешко оруђе. Командир није веровао својим очима када је Милоја и његове другове угледао како вуку топ. Пришао је да им честита. Топ је био спасен.
Милоје је скинуо шајкачу, подметнуо руку под главу, ослонио се о земљу коју је пре толико година бранио од непријатеља. Осећао је дах горе, која се црвенела од јесењег руја, осећао мирис зрелог плода и чуо како жуна кљуца по рапавој кори букве. Милоје се сећа…
Из дана у дан пратиле су га ратне страхоте. Људи су били без хране, без пресвлаке, без воде и дувана, без чашице ракије. Обућа је пропала и боси су ишли по врлетима. Гледао је другове како се превијају у мукама, пате и трпе, а немају коме да се потуже. Слушао је како тужно разговарају о поробљеним кућама, о неузораним њивама, о селу, женама и деци, и обузимала га је луда жеља да одлети тамо и види старе родитеље, да погледом загрли њиве и амбаре, да причврсти срушене плотове и нахрани гладне волове…
Али све су то биле пусте жеље. Топови су грмели.
После су прелазили Албанију и умирали по сметовима у непроходним планинама. Чопори вукова силазили су да утоле глад лешевима хероја, а хорде зликоваца, као стрвинари, ишли су за несрећном војском. Милоје је помагао друговима колико је могао, али тешко је било помоћи када је и сам страдао. Помагао је изнуренима, враћао се да придигне изнемоглог друга, који је у снегу чекао смрт. Тада је још био млад.
Тамо код Рудника био је вођа одељења. Неколико ноћи није спавао, тако му је лице било потамнело од умора.
– Мајко моја, кад ли ће свему овоме крај? …
– Док сви не изгинемо, или их не отерамо.
– А када, брате?
– Ко ће ти то знати.
Војници су били преморени. За топове више нису имали коњске запреге, него су их вукли доброћудни волови. Војници су подметали рамена и помагали сиротим животињама, које су некада биле њихови хранитељи и вукли плугове и бране. Батерије су морале да штите отступницу, па су дуго тукле прве редове непријатеља, који су наваљивали као густи ројеви скакаваца. Остављали су наши телефонске жице, јер нису имали времена да их дигну и понесу. Само је Милоје чувао топове, јер они су се морали спасти.
Низ Жљеб нису могли ни коњи ни волови, а сустали војници подметали су своја плећа под топовске каре и точкове придржавали дрхтавим рукама.
– Пази, не пуштај!
– Не вуци у десно, све ће ђаво да однесе!
– Полако, људи, сурваћемо се заједно са карама.
Живци ових смирених људи најзад су попустили и почели да се кидају. Само надчовечанска воља још их је држала у животу.
– Повуци још мало, држите се, људи!
Кад су топови били близу долине, попустили су везе и гвоздени помагачи сами су се зауставили. Исцрпени људи попадали по земљи, а осећали су како им удови дрхте од умора.
На Солунском фронту изабрали су Милоја да пође у Француску, јер је требало војску снабдети оружјем. Он је отишао у пријатељску земљу да донесе нове топове, којима ће он и његови другови разбијати непријатеља. Остао је тамо три месеца. Једнако је мислио о својој батерији и друговима, за које није био сигуран да ће их затећи у животу. Сећао се како му је командант пука, када је оно спасао топове на Кичевцу, пришао и прикачио му Карађорђеву звезду.
– Ево ти, Милоје, казао је командант пука, – јер си је, брате, јуначки зарадио. То су те другови твоји одликовали, јер су сви казали да си најбољи међу њима.
Па како је била тешка она борба на Костајнику, кад је тукла и пешадија и артиљерија. Једни су ударали бочно, а други засипали фронтално. Плаве униформе имале муниције колико год су хтеле, а Милоје стрепео за сваком испаљеном гранатом.
– Шта ћемо кад нестане метака?
Тако је било, свега се он сећао.
У село се вратио тек деветсто двадесете. Пре тога били су у Осеку, јер је приправност још увек трајала. Упутио се кући на сам Божић. Оставио је пустаре око Осека и враћао се дому који је толико желео. Ударио је пешке преко Шапца и Ваљева на Букове.
Зора је хватала кад је прекорачио кућни праг. Нашао пустош. Прва га срела снаха. Ћутала је и није умела да се обрадује. Милоја нешто стегло у грудима, па је намах отворио врата и једним погледом хтео све да обухвати и увери се да ли су сви живи.
Пре недељу дана умрла су два синовца, а из постеље болесна мајка пружила је мршаве старачке руке да загрли сина:
– Славо моја, само кад си ми дошао…
Сузе су је загушиле. Кошчате руке старице жељно су миловале влажне праменове косе заморенога ратника…
Пред заранке некако Милоје се спустио низ падине мрког Цера и упутио се своме дому. Корачао је оним истим разривеним друмом, куда је некада вукао топове. Руј се црвенео по пропланцима. Примицао се свом селу, где га чекала жена и петоро деце.
У тору има два вола, два хранитеља, пред кућом два коња, четири краве и двадесет оваца на ливади.
Иде Милоје раскаљаним друмом и мисли:
– Тешко се живи, треба запети…
