Петровић С. Милорад

Петровић С. Милорад
Петровић С. Милорад

 

 

име: Милорад
презиме: Петровић
име оца: Симеун
место: Комирић
општина: Осечина
година рођења: 1889.
година смрти:
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Петровић С. Милорад, жандармеријски наредник (Комирић, Осечина, 5. VI 1889 – Осечина, ?).

Отац Симеун – Сима и мајка Иконија, пољопривредници.

Основну школу завршио је у месту рођења. Остао у селу да се бави пољопривредном производњом.

Српско-турски рат 1912. затекао га је на одслужењу редовног војног рока у Ваљеву, у пољској артиљерији. Већ тада је био подофицир и борио се у VII батерији III дивизиона Дринске дивизије. Ратно крштење доживео је на Рујну, где се водила огорчена борба и захваљујући натчовечанским напорима Срби су били успешнији. Наши су добили задатак да потисну Турке из Битоља и поврате 12 топова које су они запленили од Грка. Захваљујући вештини наших старешина и пожртвовању војника у неравноправној борби наши су успели да свечано уђу у Битољ и врате топове. Потом су ратовали у Скадру, Штипу и Овче пољу, где су их Бугари напали у току ноћи али смо их одбили. П. батерија је изашла на положај Ретке букве и борба је вођена према Ћустендилу. У тој борби он је рањен у леву руку. За остварене успехе добио је Сребрну медаљу за храброст Милош Обилић. По закључењу мира и демобилизацији Дринске дивизије као подофицир задржан је и упућен у Скопље.

Тек што је 1914. дошао кући на шестонедељно одсуство Аустроугарска је објавила рат Србији. По позиву мајора Лазаревића ступио је у IV пољску батерију Дринске дивизије у којој је остао до завршетка рата. Одређен је да као нишанџија са својим топом, сиђе са Цера до Лешнице. Тамо преко Дрине, у Јањи, на црквеном торњу, непријатељ је поставио своје сигналисте с барјачићима, који су давали знаке јединицама. Муницијом из његовог топа сигурним погоцима порушен је торањ и ликвидирани присутни војници.

На путу ка Гучеву и Еминовим водама његова батерија са четири топа се задржала на Великој бобији. Наређено је да са својим одељењем свуче топ до реке Штире и уништи митраљез који им је спречавао прилаз Гучеву. Непријатељ је приметио њихово кретање и осуо паљбу из митра- љеза с леве стране. Без ичијег наређења опалио је неколико метака, а изненађени противнички војници, напустили су митраљез. Скоро истовремено с десне стране почео је да пуца други њихов митраљез, па је изгледало да ће их све побити. Пошто је његова посада беспрекорно функционисала поново је нанишанио и ућуткао и тај други митраљез. Када су паралисали и трећи могли су несметано да гађају непријатељску пешадију. Након тога уследило је наређење за прелаз преко Штире и продор ка Гучеву. За уништавање непријатељских оруђа (топова и митраљеза) с друге стране реке Штире који су сејали смрт у редовима наше војске и спречавали њен излазак на Гучево одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, који је добио тек 1916. године, на коти 1212 испод Кајмакчалана. О томе је објављен указ 2.053.

Учествовао је и у многим другим борбама. Посебно је био запажен на положају Шерметовац, код Шумаревића кућа, у Осладићу. Његов топ је гађао непријатељску пешадију док она није дошла под саму цев. Потом их је гађао картечом око два и по сата у тако задржао њихово даље надирање. По наређењу расходовао је свој топ и повлачио се преко Ваљева и Крагујевца. Касније се борио у борбама за Београд и Сме- дерево, повлачио преко Албаније. Учествовао је у пробоју Солунског фронта и прогону непријатеља из земље.

По демобилизацији запошљава се у жандармерији у Осечини, где је пензионисан 1937. године у чину наредника. Имао је још пет одличја. У браку са Косаром имао је сина Драгутина, каменорезачког радника који је умро 1932. године у Осечини у 20. години и кћи Наталију. И брат му Милутин био је носилац Карађорђеве звезде са мачевима.

Слични чланци: