име: Мирослав Миро
презиме: Пилетић
име оца: Јоле
место: Ниш
општина: Ниш
година рођења: 1872.
година смрти: 1932.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пуковник Мирослав Миро Пилетић најмлађи је од пет синова Сердара Јола Пилетића. Као што је познато Јоле је легендарни црногорски јунак, а био је сенатор и саветник кнежева и господара Црне Горе.
Мирослав је започео војничку каријеру 1886. године. У чин потпоручника произведен је 26. априла 1893. године. Учествовао је у свим ратовима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године. У тим ратовима повераване су му најтеже и најделикатније дужности. У чин пуковника произведен је 1923. године.
У српско-турском рату 1912. године Миро је командовао Другим батаљоном другог позива Моравске дивизије. Овај Мирослављев батаљон је познат и по примеру Гвозденог пука из Моравске дивизије I позива јер је и његов батаљон називан Гвозденим. Мирослав је на челу победоносних српских трупа први са својим батаљоном ушао у Приштину 9. октобра 1912. године, а за њим су ушли остали батаљони познатог II пешадијског пука којим је командовао Васић. У Приштини га је славни командант Друге моравске дивизије пуковник Милован Недић представио принцу регенту и врховном команданту Александру, рекавши да је капетан Пилетић, сердар од Мердара, његова дика и перјаница и храбри официр са својим батаљоном први ушао у Приштину. Регент га је поздравио ословивши га: “Господине мајоре, честитам и драго ми је што чујем овако похвалне речи од вашег команданта”. То значи да га је регент на лицу места усменом наредбом произвео у чин мајора.
Други пешадијски пук у чијем саставу је био Мирослављев батаљон, према речима команданта дивизије Недића, одиграо је одсудну улогу у заузећу Облакова, када је неминовно после губитка овако кључног положаја Битољ морао пасти у руке српске војске.
У српско-бугарском рату 1913. године Мирослав је командовао здруженим одредом. Његово јунаштво, спретност и вештина ратовања нарочито су дошли до изражаја у борбама на Злетову а затим на Рајчанском риду где је тешко рањен, од чега је остао сто одсто инвалид.
У првом светском рату, мада тежак инвалид, после преласка Албаније и опоравка на Крфу, био је на солунском фронту са савезничком војском у Моглени код Солуна све до завршетка рата. Потом је био на војним дужностима у Битољу 1919. командант Боке Которске 1920. године. Од 1921. и 1922. године био је у Мостару, а 1923. године у Подгорици и Дубровиику све до пензионисања 1927. године. Пензионисање Мирослава Пилетића је уследило после једног одржаног говора на Корчули приликом соколског слета, као и говора у Дубровиику за Бадњак 1926. године. Он је војницима и грађанима Дубровника говорио о Истри и нашим неослобођеним крајевима. Поводом његовог говора интервенисао је италијански конзул у Дубровнику и Пилетић је по казни премештен у Пљевља. Затражио је и добио пензију и остао је да живи у Дубровнику, где је био председник Народне одбране и председник Јадранске страже.
За заслуге у рату Мирослав је добио читав низ одличја: Медаљу за успомену 40-тогодишњице велике Светоандрејске скупштине, Медаљу за војничке врлине, Златну медаљу поводом избора Петра I за краља Србије, Бугарски официрски крст за војне заслуге, њихов Орден за војне заслуге четвртог реда, Златну медаљу за храброст, Споменицу српско-турског рата 1912, Споменицу српско-бугарског рата 1913. године, Албанску споменицу 1915, Споменицу ослобођења и уједињења 1914 -1918, Златну медаљу за ревносну службу, Карађорђеву звезду са мачевима четвртог реда (16.12.1913. године), Орден ,,Белог орла са мачевима” четвртог реда, Орден “Белог орла” петог реда, Орден “Светог Саве” четвртог реда, Орден Југословенске круне четвртог реда, а Златну медаљу ,,Милош Обилић” за храброст добио је 1913. године.
Пуковник Мирослав Пилетић умро је у Дубровиику 16. фебруара 1935. године. Сахрањен је у Нишу у породнчној гробници поред славног оца сердара Јола Пилетића. Ова гробница је под заштитом државе.
У Историјском музеју Србије чувају се две фотографије пуковника Пилетића. Једна је као дописница на којој је Мирослављево попрсје а на другој је Мирослав Пилетић када осматра турске положаје пред борбу за освајање Приштине 1912. године. Мирослав није имао деце па је усвојио Даринку Дару Пилетић, кћи Мировог старијег брата Станка. Она је и дала податке о свом славноме стрицу и поочиму, националном јунаку Мирославу Пилетићу.
