име: Милисав
презиме: Поповић
име оца: Филип
место: Мокра
општина: Бела Паланка
година рођења: 1889.
година смрти: 1951.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Милисав Филипов Поповић рођен је новембра 1889. године у селу Мокра, код Беле Паланке у средње имућној сељачкој породици. Основну школу је завршио у родном селу као најбољи ђак своје генерације.
После основне школе отац га даје на изучавање мутавџијског заната. Мајстор га одводи у Босну. После три месеца бежи и пешице се преко Ужица враћа кући. Једно време се хранио и становао код сељака радећи на имању а на крају, после батина, враћа се родитељима. Једва је убедио оца да школовање настави у Нижој пољопривредној школи у Неготину. После завршетка школе као најбољи у класи враћа се кући где на очевом имању сади први виноград од калема. У пољопривреди подучава и своје земљаке. Веома млад се јавља да превремено служи војни рок. Служио је у ђачкој чети у Београду. Успешно завршава школу за резервне официре. После завршене школе запошљава се и ради у Среском пољопривредном расаднику у Белој Паланци у Пироту.
По објављивању рата Турцима 1912. године бори се код Куманова и у војсци остаје све време рата од 1912. до 1918. године. Учесник је церске битке. За успешно командовање и показану личну храброст том приликом је унапређен у чин резервног поручника и одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда. У тим биткама је рањен и метак му је прошао кроз лево плућно крило. Лежао је у ваљевској болници. После лечења враћа се својој јединици, учествује у колубарској бици у којој се истакао и одликован „Белим орлом са мачевима“.
Са српском војском одступа преко Косова и Албаније на Крф. На Крфу је био све до Кајмакчаланске битке а од тада непрекидно у рововским борбама, у пробоју солунског фронта и гоњењу разбијеног непријатеља.
Демобилише се 1919. као резервни капетан I класе. 1920. се жени а те исте године на војној вежби добија чин резервног мајора. У чин резервног потпуковника унапређен је 1926. године. Од 1919. служи у Белој Паланци у монополској струци, затим одлази у Куманово где ради на преради дувана. Потом је службовао у Младеновцу и Великој Плани као вршилац дужности управника стоваришта непрерађеног дувана. То исто ради у Кавадарцима, када се и пензионише 1928. године.
Имао је осморо деце, од којих му двоје умиру као деца, а остало шесторо су завршили школе.
Укупно је добио четири „Бела орла“ са и без мачева. Одликован је Ратним крстом Француске Републике и једним грчким орденом. Као пензионер је живео у Белој Паланци као веома цењен и уважаван грађанин. После капитулације бивше Југословенске војске заробљен је и одведен у ратно заробљеништво, 1945. се враћа кући када је изабран за председника среског народноослободилачког фронта.
Умро је 1951. године.
