Име: Драгутин Дража
Очево име: Периша
Презиме: Поповић
Место: Субјел
Општина: Косјерић
Година рођења: 1894.
Година смрти: 1949.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
НОСИЛАЦ ЦРВЕНОГ ПОЈАСА
Поповић П. Драгутин Дража, свештеник, арахијерејски намесник, теолошки писац, вероучитељ (1894 – 1949).
Драгутин Попо Дража Поповић је син Перише (1868 – 1899)1 и Станке Поповић (1870 – 1952).
Рођен је 12. јуна 1894. у Субјелу. Имао је браћу: Милутина, мајора Војислава Воја (убили га четници Филипа Ајдачића у Субјелу, 1943) и Милана Мила (био клавир штимер у Пешти).
Драгутин је у Субјелу учио основну школу, а у Београду завршио Богословију. Пре него што ће бити рукоположен, био је писар Жичког духовног суда са седиштем у Чачку, код владике Јеврема Бојовића. Оженио се учитељицом љубицом Милетић из Крагујевца, која је из Доње Добриње прешла, и кратко радила у субјелској школи.
Учесник је Првог светског рата, као наредник болничке чете, Дринске Дивизије. За изузетан допринос у организацији спасавања и збрињавања ратника одликован је златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима, број ордена 11123. Указом краља Александра I, бр. 7517, од 23. новембра 1921. године, Драгутин Поповић је носилац Албанске споменице.
Службу свештеника Драгутин је започео 1922. године, у III пожешкој парохији коју су чиниле села: Висибаба, Узићи, Радовци, Здравчићи и Тврдићи. Једно кратко време „по молби био је премештен за пароха I субјелског у архијерејском намесништву Црногорском,“ потом до смрти, 1949. године, он је свештенослужитељ у пожешкој цркви. Обављао је и дужност старешине цркве у периоду градње новог храма (1929 – 1933), када овде раде и свештеници Симо Туцовић (1864 – 1939) и Спиро Остојић (1888 – 1957).
Драгутина су красиле врлине да је у сваком тренутку знао шта може постићи, како то треба урадити и када. Тада је жички „Преглед“ писао: „Желети је да овај млади свештеник оправда дато поверење, да ће он настајати да са парохијанима предузме шта треба за подизање цркве у Пожези“. Захваљујући предузимљивости свештенства али и солидарности Пожежана, 1933. године освећен је нови храм у овом граду на обали Скрапежа. Драгутин Поповић је две године касније, 1935. од црквених власти одликован „правом ношења црвеног појаса“.
Активни је учесник Конференција свештенства жичке епархије и његова излагања су била изузетно запажена, а беседио је о „Издржавању цркава“; „О положају свештенства“; „О свештеничком угледу“… У пожешкој гимназији је 1925. године одржао предавање на тему „У вери је живот“. Своје беседе је објављивао у београдском „Веснику“ и жичком „Прегледу“. Доста је читао а користио је и литературу на француском и немачком језику.
Поп Драгутин је био члан пожешког соколског друштва у које је ступио 1934. године и посебно се ангажовао у просветном пододбору. У Суд части пожешких сокола изабран је 1936. године.
У пожешкој Државној грађанској школи „на терет општинског буxета“, предавао је веронауку од 1930. до 1937. године, када је у тој школи као учитељица радила и његова супруга љубица Поповић. Имали су синове близанце: Родољуба (Рода), Славољуба (Слава) и Милана. Славољуб је стрељан у Книћу 28. јула 1941. Као скојевац (тада је био гимназијалац) био је убачен међу четнике, они су га открили и предали немачком гестапоу.
Родољуб је такође био скојевац. Учествовао је у борбама за ослобођење Београда и више пута рањаван. У току Другог светског рата љубица, супруга попа Драгутина, радила је као учитељица у Горњем Милановцу. О томе сведочи једна дописница коју својој мајци 30. јуна 1945. године пише син Родољуб Родо, из Сушака где се налазио на лечењу после рањавања.8 Родољуб је после рата, као пољопривредни техничар, радио у Пожеги а био је и управник једног хотела у Врњачкој Бањи. Преминуо је у Субјелу 1978. године, где почива на сеоском гробљу.
Милан је завршио економски факултет, живео је у Аустралији и доживео дубоку старост.
Драгутин Поповић је преминуо 19. новембра 1949. године. У тренутку смрти био је свештеник и архијерејски намесник у пожешкој цркви. Умро је приликом посете парохији Глумач. Сахрањен је на пожешком гробљу а 1959. године извршена је есхумација и пренет је у породичну гробницу у Субјелу где почива и његова супруга љубица.
Драгутина је изненада издало срце. На сличан начин умро је, идући од продавнице у Субјелу, ка својој кући у Поповиће, и његов син Родољуб Родо, али и Родов син Војислав Војкан, кога је инфаркт задесио за воланом аутомобила.
Станка, мајка проте Драгутина, која је дочекала много преране смрти, вест о томе да је стало срце и њеног другог сина, дочекала је у Субјелу. Видевши непознате људе који су дошли да јој то саопште, она је само рекла:
– „Шта је, је ли и Дража умро“? – слутња се, нажалост, обистинила.
