име: Симо
презиме: Поповић
име оца: Стеван
место: Лелићи
општина: Ужице
година рођења: 1882.
година смрти: 1952.
извор података: потомци Милан Поповић и Стеван Ћатић
СИМО ПОПОВИЋ, учитељ из Карана
Симо Поповић је један од оних великих јунака из Првог светског рата коме треба одати достојно признање. За његовог живота сељаци у Карану су о њему уз гусле певали песме. Неки стари сељаци из Бјелетића и Добродола и данас се сећају неких речи једне од тих песама.
Рођење и порекло
Симо се родио 1882 у Братиновићима, село Лелићи, општина Каранска, срез Ужички, од оца Стевана, свештеника из Карана и мајке Иконије.
То је брдовити крај између Карана и Засеља, обрастао разном листопадном шумом, са много извора чисте планинске воде. Кућа у којој се Симо родио и данас постоји, само је унутрашњост куће нешто измењена. Била је то стара сељачка кућа, са двоја улазних врата у супротном смеру. Она је подељена на два дела. Једна половина је била поплочана и без таванице, са огњиштем и веригама на сред куће, на коме је стално горела ватра, где се у земљањим лонцима кувала храна, а на веригама висио бакрач у коме се грејала вода, или варило млеко. У другом делу куће биле су две собе за спавање. Кућа је била покривена каменим плочама, као и све куће тога временау том крају. Неке куће и данас имају такав кров.
Кад се Симо родио искупиле се комшинице, да се нађу попадији на помоћи. Кеџа Никифорова, чија је кућа била у непосредној близини, сва од брвана, где су под истим кровом живели заједно са овцама, сматрала се најпаметнијом у селу. И њу су сви радо слушали. Она је наредила да се ватра на огњишту разгрне и подели на два дела, па да породиља трипут прође између ватре са дететом у наручју. Тако ће у животу бити заштићен од куршума и мача. За то време је Кеџа је шапутала неке неразумљиве речи. Па како се Симо после Првог светцког рата вратио жив, неки су веровали да му је то помогло.
Преци Симови су у овај крај досељени из Црне Горе, после Кочине крајине. Деда је причао да се ту доселио неки наш предак Мирко и да од Ужица до Братиновића, у дужини од 15 километара, није било никога живог.
Кад је Мирко једном приликом путовао за Ужице и на Локви, на 6-ом киломерту од Ужица, наишао на Маринка са породицом, наговорио га да се пресели на Братиновиће, што је овај и учинио. И данас ту имамо Мирковиће и Маринковиће.
Иако је тај крај брдовит, ипак је погодан за све врсте пољопривредних култура, особито за воће.
Детињство
Основну школу Симо је завршио у Карану, а четири разреда гимназије у Ужицу. Када је Симов отац, поп Стево, купио кућу у Карану, поред основне школе, тад се и Симо преселио у Каран и било му је ближе Ужице, где је учио гимназију. Сељачка деца, која су учила школу у Ужицу, обично би суботом по подне одлазила кући у село, да би недељу провели код куће и при повратку из села понели намирнице. У оно време су сеоска деца станодавцима плаћала услуге намирницама и новцем, како се погоде.
Димитрије Туцовић би тим сеоским ученицима суботом давао комунистичке летке да понесу сељацома. Симо се сећа тога, кад је био у трећем разреду, да им је Туцовић дао летке, које су они успут читали. Ту је писало да у новом бескласном друштву сељаци неће плаћати порез. Симо се касније сећао тога и једном приликом је ракао: “Како су нас комунисти лагали да сељаци неће плаћати порез, а кад су дошли на власт навалили су на сељаке на порез и прирез.”
Симо је као дете био врло несташан и немиран. Волео је шалу, па макар она била на његов рачун. Тако је једном приликом, о једном државном празнику, док су се жене у цркви молиле богу, са једним својим другом прошио женама сукње иза леђа и свезао их је. Пошто су у то време жене имале дуге сукње па нису ни приметиле шта ови иза леђа раде. Може се замислити каква је пометња настала када је служба божја престала и кад су жене пошле кући.
Другом приликом једног свог друга у недељу убедио је да је радни дан и рекао му нека иде у школу, а он ће сад за њим, само да узме књиге. Може се рећи да је Симо целог свог живота био ведрог духа и спреман на шалу.
Учитељски позив
Учитељску школу Симо је завршио у Лесковцу. Причајући о том времену, кад је био у учитељској школи, једном приликом је рекао:
”Ја сам био у оркестру.”
“Па шта си свирао”, запитали су га?
“Ништа, ја сам им био организатир посла и оправљао инвентар оркестра.”
Он је стварно имао великог смисла за столарски занат, што је касније и дошло до изражаја кад се почео бавити пчеларством и правити кошнице.
Прво његово место службовања било је Каран, где је остао до пензије. Он је особито волео позив сеоског учитеља. Волео је село и сав се посветио селу и васпитању својих ученика. Са ученицима је био за време наставе, а кад се настава заврши пошао би за њима да види да ли они иду право кући, или се негде задржавају.
У то време је школска лектира била народне песме. Симо се постарао да му сваки ученик има по једну од тих песмарица, па су неке песме знали и напамет.
Своје је ученике учио калемљењу воћа. Послао би неколицину ученика да насеку врбовог прућа, па их на томе учио како треба засецати калем гранчицу. Па кад то науче, дозвољавао им је да они калеме и његовом расаднику и после да контролишу да ли му је то успело. Тако да је, по завршетку школе, сваки ученик знао да калеми.
Он је сам путовао по селу и калемио дивљаке. Особито је много калемио дивљих трешања по Ралетићима, где и сада има по која стара трешња, док је у свом расаднику углавном гајио и калемио крушке и јабуке, које је сељцима давао за извесну услугу, па чак и бесплатно. Тако је Каран, захваљујући њему постао воћарски крај.
Иако је живео у Карану, он је често ишао у Братиновиће, па је понекад водио и своје ђаке у тај крај на излет. Захваљујући томе и иначе раду у селу, он је имао добру физичку кондицију.
Пчеларење
Симо се бавио и пчеларством. Истина, то је наследио од оца. У то време скоро свака сеоска кућа имала је по коју кошницу пчела. Биле су обичне вршкаре, које су сељаци убијали да би дошли до меда. Међутим, Симов отац, поп Стево, једини је у том крају имао кошнице са покретним саћем зване “ђерзонке”. Симо је продужи очев занат и био је добар пчелар. А своје знање преносио је на ученике. У томе му је помагао његов старији колега учитељ Божо Поповић. Када је Симо једном упитао Божа како да се заштити од пчела кад га нападну, он му одговори да само завуче главу у жбуње од коприве. Тако се нашао и неко ко ће Симу да подвали.
Симо је имао столарску тезгу, па је сам правио кошнице. Тако је пред Први светски рат има близу 60 кошница, од којих преко 20 са покретним саћем.
Женидба
Године 1906, Симо се оженио са Милицом, ћерком Драгојла Николића, шећерџије из Ужица. Прича се да је том приликом проводаџија, Туцовић Миливоје, добио товар ракије.
Симо је особито мрзео Цигане. Говори се да су једном приликом о слави Цигани дошли пред кућу, а он није знао како да их склони, него их затвори у зграду где је стајао прљави веш. Цигани се провуку кроз прозор и побегну, али покупе све из зграде што су могли да понесу.
Ратови почињу
Године 1912, кад су црквена звона објавила мобилизацију, Симо је просто скакао од радости. Он је учествовао у ратовима од 1912. до 1918. и о томе је оставио написан свој дневник. Ја бих овде изнео само неке детаље, које нам је причао после рата.
Причао нам је да је српска војска храбро и достојанствено и без страха јуришала на Турке на Куманову, као да је то било на егзерцилу, а не у ратним условима.
Учествовао је у битци на Куманову, коју је описао у својим мемоарима. Те 1912. године, добио је два наша ордена, медаљу за храброст и Обилићеву звезду, као и један бугарски орден. Он је у то време био потпоручник. Године 1913. учествовао је у битци на Брегалници као поручник.
Године 1914, у битци на Церу, командовао је четом. Вероватно је тад био капетан. Причао нам је да је на том сектору, где се он налазио, било наређено повлачење, али курир није стигао да га о томе обавести, па је он остао на положају и издржао све непријатељске јурише. Причао је да је борба била страшна. Успео је да одбије неколико аустријских покушаја да га потисну са положаја. Кад су наши потиснули Аустријанце и вратили се на полазне положаје, чудили су се Сими како је успео да се одржи са својом четом. Учествовао је и у чувеној Колубарској битци, али се на сећам да ли је шта о томе причао.
Кад је почео рат 1912.године, Симо је био мобилисан у IV ужички пук, где је био потпоручник. Али је касније добио задатак да командује и једној четничкој чети. Научен на дисциплину у редовној војсци, хтео је и четнике да научи дисциплини, па им је казао да се умире у рову и да не извирују, а он ће осматрати. Међутим, приметио је да непријатељска пешадија прецизно гађа у његове ровове. Погледа по својима и виде да шубараши не мирују, већ стално извирују, те нас откривају непријатељу. Том приликом је био и рањен, па је морао отићи у болницу.
После изласка из болнице замолио је да га врате у редовну војну јединицу. Он је враћен у редовну војну јединицу, али не у четврти ужички пук, него у 14 кадровски пук. У том пуку су били војници из Неготинске крајине.
Кад је Симо дошао у нову јединицу, нико га није познавао, па су се официри из тог пука туђили од њега. Зато се он углавном дружио са подофицирима, па би, кад су били за ручком, обично и седео са њима. Кад је једног дана командант пука, за време ручка, саопштио да треба да части, јер је добио орден за храброст, а и Симо је спремио балон вина, па се јави да би и он морао да части, јер је добио Орден белог орла петог степена са мачевима. Затим је показао Службени лист у коме је стајало његово име. Сви су се зачудили и погледали су у Симу., као да су се питали да ли је могуће да је тај тихи и повучени човек тако велики јунак. “Па побогу Симо, што си сео доле међу подофицирима, дођи овамо мало ближе”, викнуо је командант.
Од тог времена, па све до краја рата Симо је остао у 14 кадровском пуку. После уласка Бугарске у рат и повлачењу српске војске према Албанији, 14 кадровски пук био је у заштитници, тако да је стално имао додира са Бугарима при повлачењу. Симо је у то време имао чин капетана и командовао је батаљоном.
Наставак на следећој страни
