Повлачење преко Албаније
У једном моменту, кад Врховна команда није могла да контролише повлачење војске, издато је наређење нека се свака јединица сналази како зна при повлачењу. Симо нам је причао да су том приликом сви виши официри напустили пук, изузев једног мајора, који је био слабих способности. Зато је Симо морао да преузме команду пуком, али се са мајором договорио да ће му наређења преносити у виду договарања, као да се њим саветује хоћемо ли то и то да урадимо, јер он као нижи чин није, по војним пописима, могао наређивати мајору, као вишем чину од себе. Он је тад пук организовао у три батаљона, а са војницима одржао једно саветовање и питао их хоће ли да се организовано повлачимо, или да се растуримо, као што су неки већ урадии. Војници су имали велико поверење у Сима и обећали су да ће га слушати и да ће се организовано повлачити.
Симо је иначе био добар организатор. Главна му је брига била о комори. Комора се прва повлачила. О њој је водио бригу један наредник са целим водом. Пошто није било редовног снабдевања војске, он је за потребе војске вршио реквирирање и издавао признанице, због чега је касније позиван на одговорност. Он се правдао тиме да је захваљујући реквизицији своју војску довео до Драча здраву и способну за борбу, док су масе војника умирале од глади кроз Албанију, па чак и они који су стигли до Драча масовно су умирали.
При повлачењу ка Албанији наишао је на један војни магацин пун нове одеће и обуће. Не сећам се где је то било, вероватно ће то бити негде око Битоља. Код војника је и обућа и одећа већ била дотрајала, а месецима се нису пресвлачили, па су им кошуље биле у распадању. То им је овај магацин добро дошао да се снабдеју са новом одећом и обућом.
Било је то негде око подне кад је Симо стигао пред магацин. Дан је био сунчан, па се шеф магацина, капетан, сунчао седећи пред вратима магацина. Симо му се обрати са молбом да му изда одећу и обућу за војску, на шта му овај одговори потврдно, само му требају требовања. Симо затражи од капетана један табак хартије, што му овај и учини, на коме Симо написа као поглавље требовање, а на дну се потписа и пружи капетану са овим речима:
“Овде можете уписати цео магацин.”
“Али то треба да потврди одговорна Врховна команда”, рече капетан.
Симу се журило, за петама су му били Бугари и одговори капетану:
“А то вам треба”, повика он и позва прву десетину која му је била најближа.
Нареди да откоче пушке и командова:
”Нишанска тачка капетан пред вратима. Кад наредим пуцајте, сви опалите”.
А онда се обрати капетану са питањем:
“Је ли вам то доста?”
На шта овај одговори:
“Да, јесте”, и одмакну се од врата.
Симо је тад упуштао у магацин чету по чету, да се што брже снабдеју обућом и одећом, док су остали спремно стајали да дочекају Бугаре ако наиђу. Они су успели да обуку ново, а старо да збаце са себе и да крену даље. Само што су измакли 4 км у брда, а један војник викну: “Магацин гори!” Разуме се да је магационер морао запалити магацин, чим је приметио да су Бугари близу. Симо је чак предвидео и то да је можда неко на брзину обуо тесне, или шире ципеле, па је из магацина понео неколико врећа нових ципела. Нек се нађу, ако затребају.
Симо каже да је у магацину после његовог одласка остао такав неред, да се не би могао средити за неколико месеци, да није магацин, због ратне опасности, спаљен. Иначе, у свом дневнику нигде не спомиње случај у вези магацина, јер би га, можда, и због тога послали на одговорност.
Пролазећи кроз насељена места сусретао је групице војника који су безбрижно пред кафанама пили, без журбе да крену даље. “Сумњам да су они уопште стигли до Албаније”, говорио је Симо. Симо нам је причао да се војска кроз Албанију повлачила у мањим борбеним јединицама, па чак и групама. Он је сматрао да ће најуспешније повлачење бити ако се повлачи комплетан пук и тако се он повлачио са целим пуком. Он нам је причао, како је дознао, да је још један активни официр провео преко Албаније комплетан пук, али не онако доброг здравственог стања, па поготову у новој униформи, како је Симо успео.
Кад је Симо са пуком стигао у Драч, пролазећи поред штаба Степе Степановића наредио је поздрав, Степа га је гледао заћуђено и послао свог ордонаса да запита чија је то војска. На то питање један војник је гласно одговорио; “Војска народног учитеља.”
За ово успешно повлачење пука преко Албаније Симо је од краља Петра I добио лично писмо, са којим је, као пријатељ краљевске породице увек имао право да дође на двор, кад би му то требало.
Интересантно је да се он једном приликом и користио тим писмом. Било је то 1934. године, кад му је син Милан дипломирао историју на Филозофском факултету у Београду и није на време добио постављење, Симо је са тим писмом кренуо право у двор. Кад је дошао у двор, маршал двора му је рекао: “Све је у реду, ми ћемо те пустити код краља, али треба да кажеш шта ћеш, да би краљу рекли зашто си дошао.” Кад је Симо рекао да је дошао код краља да моли да запосли свог сина, маршал му је казао да није потребно да иде код краља: “То можемо и ми да завршимо.” Узео је телефон министра просвете и затражио да му дају три слободна места у Југославији за професора историје. Кад је добио, записао је на једном парчету хартије и пружио Симу са речима: “Иди кући и питај сина која од ова три места хоће. Одмах ће бити постављен.”
Код Драча је на једном скупу официра прочитано писмо Врховне команде, којим се одаје признање официрима за залагање при повлачењу војске преко Албаније, одајући особито признање активним официрима. Симу то не би право, па иступи пред свима отворено против истицања заслуге активних официра, говорећи: “Нека изађе неко од активних официра који је постигао оно што сам ја, да проведе цео, комплетан пук преко Албаније.” Том приликом му се јави један подпоручник и рече да је он подказивач међу официрима и требао би да његов испад пријави. Али он то неће урадити, јер цени Симове заслуге.
На логоровању у Солунском пољу
О бављењу на Крфу Симо нам није ништа причао. Вероватно се на Крфу мало бавио, па му то није било интересантно.
Године 1916, пре него што је образован Солунски фронт, Симо се са својом четом налазио пред Солуном, у Солунском пољу. Становали су под шаторима. Он је, као и сви официри, имао право да у слободном часовима иде у Солун. Војници то право нису имали. Симо је само једном отишао у Солун, иначе је сваки дан давао дозволе двојици својих војника да иду у Солун. Понекад би их војна полиција ухватила и Симо је због тога опомињан, али он се бранио тиме да је своју дозволу давао војницима, а он је, уместо њих, остајао у логору. Због велике пажње и поштовања које је он показивао према својим војницима, био је цењен и поштован.
На положају
При поседању положаја на Солунском фронту Симо је добио једно од најтежих места. То је такозвана Крива чука, о којој је у “Српској трилогији” писао Стеван Јаковљевић, под насловом “На леђима јежа”. Било је то једно место тако брисано и врло истакнуто према бугарским положајима. Али Симо је, одмах по доласку на положај са својом четом, узео будак и обележио где треба копати за градњу ровова и земуница и сам је прионуо на посао. Преко земуница је ставио балване, па по томе камење, па траву и шуму, а онда земљу. Тако је за кратко време направио једно право мало утврђење, да је био врло безбедан и да му ни бугарске хаубице нису ништа могле.
Симо је још увек био у 14 кадровском пуку, у коме су војници били из Неготина и Зајечара. Он је био капетан прве класе, а његов водник је био Јаша Ђорђевић, који је имао фотоапарат, те је понешто и снимао из тог времена. Симо нам је причао како су земунице добро изграђене да су у нима били безбедни и сигурни. Понекад Бугари припуцају на њих, а понекад они на Бугаре и тако им време пролазило. Једно време је током 1917. настало неко затишје, да су се војници досађивали у земуницама. Али Симо ни овде није могао мировати. Као да се у њему пробудио онај несташлук из школских дана. И као да је осетио да неком шалом треба да разбије ову досаду. Он је особито волео да прави шале на рачун штапских официра.
Посета штабног официра
Једног дана он се обрати команданту са питањем зашто нико не долази до њих на Криву чуку да га посети и види како му је? Командант љубазно прими Симов позив и обећа да ће сутра послати свога начелника да га обиђе.
Очекујући долазак тако високог госта, Симо се поче припремати, како ће га што боље дочекати. На оном правцу одакле ће начелник доћи распореди неколико војника, који ће на дати знак припуцати изнад њихових глава, а у једном моменту и бацити једну бомбу у једну вртачу. Симо је изашао пред госта на коју стотину метара да га дочека, а онда га упозори да је ово врло опасан крај и стално изложен непријатељској ватри. Зато се морају кретати побаучке и пузати по земљи, што су одмах и урадили.
Сад је настала комедија. Сакривени војници у заклонима припуцаше изнад њихових глава. То се понављало у извесним размацима, а онда груну бомба. Тако се понављало све док нису стигли у земуницу. На Кривој чуки начелник се мало задржао. Журио је да се што пре врати. При повратку исти се сценарио поновио. Пузећи тако по земљи, начелник се вратио сав прљав, изгребан и поцепаних колена. Поздрављајући се са Симом рече му: “Добро да си ти овде још жив, видим да се овде гине.”
Кад је начелник стигао у штаб рекао је команданту: “Горе сви изгибоше, води се страшан рат.” Командант је узео слушалицу од телефоа и кратко запитао Сима: “Како је горе?” Симо му одговори да је све мирно и да се данима не опали ни један метак. “Шта кажеш“, упитао је зачуђени командант, који је од начелника добио један панични извештај, “понови то још једном”, рече командант, па пружи телефонску слушалицу своме начелнику, који кад је чуо Симу преко жице, сав избезумљен од љутине што му је Симо приредио такав циркус, опсова Симу мајку и грдио га је што је могло бити горе. Симо се на све то само насмејао. Знао је да му тај не може ни пљунути под прозор, јер је далеко.
Како је Симо заробио бугарске топове
Вероватно се то десило септембра 1917. године. Симо нам је то овако причао:
“Ноћ је била пријатна и без ветра. Није ми се спавало. Изашао сам из земунице са неколико војника и полако смо пузили ка бугарским рововима. Одједном опазисмо да према небу штрче цеви два велика топа, а бугарски ровови су били празни. Ускоро смо приметили да Бугари вуку још један топ. Послао сам војнике да позове пола чете и да се прикраду до нас.”
Сад Симо изврши напад на Бугаре и заузме њихове ровове. Сутрадан је Јаша снимио те топове и Симо нам је показивао те фотографије. Симо је известио команданта о том догађају, али командант је известио Врховну команду са образложењем да је он наредио Симу да изврши ту диверзију. Тако, уместо да Симо добије још једну Карађорђеву звезду, добио је командант. Ипак се то што је Симо урадио далеко чуло. Тако да су сви, који су познавали Сима, мислили да је он за то добио другу Карађорђеву звезду.
Пробој и напредовање
Пред почетак офанзиве на Солунском фронту, тражили су у његовом пуку једног храброг војника, који би био способан да ноћу ухвати живог Бугарина на стражи и да га доведе. Симо се јави и добро је посао обавио. Кад су га касније питали шта му би да се он јави, рекао је: “Кад сам видео да нико неће да се јави, било ме срамота и морао сам се ја јавити”.
Кад је почела офанзива на Солунском фронту, Симо је био често слат на ноћни јуриш против Бугара. У тим ноћним јуришима много је војника гинуло. Зато је он тражио из штаба да артиљеријска припрема буде ефикаснија, како би мање војника гинуло. Он каже да су Енглези и Французи имали силно наоуружање и нису жалили артиљеријске муниције. Енглези би толико засули бугарске ровове да су Бугари морали побећи. а онда Енглези прекину паљбу и седе и пију чај, а Бугари се поново врате у ровове. Тако се то више пута понављало, а Енглези нису прогонили Бугаре. Ни Французи нису ишли на јуриш, него су довели Сенеглаце из Африке, који су пре јуриша прво извршавали верски ритуал.
Кад је настало расуло у бугарској војсци и кад се видело да ће Бугарска капитулирати, Симо је са четом журио да што пре стигну у Бугарску, да би, из освете, запалио макар једно бугарско село. Он је причао да је дневно прелазио са четом по 50, па и више километара. Просто је бежао да га курир не стигне и да му званично јави да је Бугарска капитулирала. Три дана је тако јурио, док није стигао на бугарску границу и упао у једно бугарско село. Али кад је видео каква је то сиротиња, одустао је од те своје намере. Дао је војницима мало одмора и спремао се да крене у правцу Ниша и Београда, а онда га стигне курир на коњу и саопшти да је Бугарска капитулирала. Уз то му је рекао: “Симо, три дана јурим на коњу и никако да те стигнем. Бугари су капитулирали и не треба ићи на Бугарску.”
Кад је дошло до капитулације централих сила и ослобођења Србије, Симо је први са својом четом прошао кроз Пожегу и Ужице и продужио преко Босне до Дубровника. Може се замислити како се он тад осећао кад је као ослободиоц први прошао кроз овај крај у коме га сви људи познају. Он нам је причао како је наша војска у Босни особито била лепо дочекана, а навео је као пример Власеницу, где се мало и задржао.
У Дубровнику
Симо се по завршетку рата 1918. године са својом четом нашао у Дубровнику. Био је наименован за команданта дубровачке луке у Гружу. Ту је он са својом четом спавао под шаторима. Иако је рат већ био завршен, још увек је било ратно стање, па им је смештај био привремен. Дубровачка лука је у то време била врло жива и прометна, па је њихова дужност била да дочекују, испраћају и контролишу бродове. Он нам је причао шта је доживљавао у Дубровнику, па ћу нешто од тога овде изнети.
Једног дана је бродом из Француске стигао у Груж чувени наш богаташ, индустријалац Влада Илић. Он је у Београду имао своју штофару, али се бавио и трговином, а имао је и своју банку. Зато се интересовао за економска кретања у Србији. Кад је пред Први светски рат, вероватно 1910. године, у Београду био Конгрес земљорадничких задруга, Влада му је присуствовао са својом свотом. Симо је том приликом, као делегат свога села, напао Владу Илића да је опљачкао државу, јер је као набављач за српску војску набавио из Румуније опанке од пресоване хартије, које је продао држави. Симо није имао добро мишљење о Влади, али у ово ратно време треба сви да заборавимо ружну прошлост, мислио је Симо, иначе смо сви Срби. Зато је пришао Влади и понудио му своју услугу са речима: “Господине Владо, стојим вам на услузи, ако вам затребам.” Међутим, Влада није заборавио предратну увреду, дрско је одбио Симову понуду, позвао носача да му понесе кофере и дигнуте главе се окренуо и отишао.
Увређен на такво Владино понашање, Симо је одмах смислио како ће му се осветити. Позвао је своја два војника за која је знао да су способни за све и казао: “Пратите овога господина где ће отићи и да га покрадете.”
Било је то негде око поноћи, кад је један војник ушао у Симов шатор, будећи га рекао му:
“Господине капетане, све је ту.”
“Па шта је ту”, питао је Симо онако поспано, не знајући о чему се ради.
А кад му он показа на Владине кофере, који су стајали пред шатором, викнуо је на војнике:
“Носите то одавде, нећу ништа да знам о томе!”
Сутрадан, нешто после 9 сати, ето ти Владе Илића. Тражи капетана Сима и обрати му се овим речима: “Симо, ако бога знаш, помагај. Ови ме дубровачки лопови покрали. Молим те ако можеш да их пронађеш, па нека ми само врате уговоре које сам склопио у иностранству, остало им је све џаба.” Симо је Влади обећао помоћ, очигледно ликујући у победи. Позвао је оне своје војнике и казао им нека из ствари издвоје све папире, који за њих немају никакву вредност, па ставе у једну ташну и убаце је кроз Владин прозор. Остало могу задржати за себе.
За време бављења у Дубровнику Симо се хранио у официрској мензи. Једног дана се он загледа у слике које су висиле по зидовима, па примети да су то слике Фрање Јосифа и аустријске владајуће породице. Загледа се у њих и смисли паклени план за те српске непријатеље. Сутрадан је дошао у мензу пре осталих са два своја војника, скинули су све слике са зидова, поцепали их и бацили у ђубре.
Наставак на следећој страни
