Повратак у село
Кад је престало ратно стање Симо је демобилисан. Њему је нуђено да остане у војсци и да се активира. Нуђено му је да буде командант места у Дубровнику, али је он то све одбио и вратио се у село, свом учитељском позиву.
Била је то већ позна јесен 1918.године кад се Симо вратио у своје село Каран. Одмах је приступио послу свога учитељскога позива. Објавио је да ће школа почети да ради и позвао да се јаве у школу сви потенцијални ученици.
Како за време рата школа није редовно радила, то се за први разред јавило 80 ученика. И то рођени од 1904 до 1909. године. Зато су била образована два одељења првог разреда, које је у прво време сам Симо водио. Он је за своје паре купио пећи за учионице и своја дрва користио за грејање. Није било ни школског послужитеља. Али је Симо сматрао да школа мора радити. Некако смо се сналазили, па смо и ми ученици замењивали послужитеља.
Симо није био само учитељ који је бринуо о школи и својим ученицима. Он је хтео и село да унапреди. Дознао је да у Нишу постоји велико стовариште разне металне и грађевинске робе, па је отишао тамо и купио комплетно купатило. Довукао га је и истоватио пред Општину, само га је требало инсталирати. То је он Каранској општини понудио бесплатно, али га ти сељаци нису хтели примити, нити инсталирати. Симо је уз то купио 600 метара металних цеви за потребе купатила и чесме на пијаци, којом су се служили ученици. Водоводне цеви су у то време биле од печене глине и обично се на саставцима цеви увуче мала жлилица, па се то толико увећа да запуши цев. Зато је често долазило до квара. А та вода на пијаци је доведена са удаљености од 600 метара. Симо је те земљане цеви заменио металним. Било је то 1921-1922. године и оне и данас служе да се никако не кваре.
Живот у заједници
Симо је пре рата, а и после рата живео у заједници са оцем и браћом. А поседовали су преко 60 хектара добре земље. Његов отац Стево био је свештеник у Карану, брат Вељо (мој ђед по мајци, прим. Стеван Ћатић) је живео у Братиновићима са породицом. Најмлађи брат Милорад живео је са њима у Карану, а Никола је био судија у Ваљеву. Један његов брат, инжењер, умро је на Косову при повлачењу наше војске. Две његове сестре, Ружа и Милка, биле су удате у Пожези.
Пред одлазак у рат 1912. године Симо је у Карану оставио преко 60 кошница пчела. Биле су то око 30 вршкара и 20 ђерзонки. Али, како је кућа била близу прометног пута, то су Аустријанци пчеле побили. У то време су сељаци држали пчеле и восак и скоро свака кућа је имала по коју кошницу, а неки су имали и понеку десетину. Пчеларило се примитивно са вршкарама. Ти сеоски пчелари су из солидарности према Симу донели у јесен 1918. године 6 вршкара. Тако је он сада опет могао да се бави пчелама. Године 1928 Симо је већ имао близу 100 кошница. Сад је поред ђерзонки направио и 30 лакстриктових кошница, које су у то време биле најсавременије кошнице на свету. Биле су то такозване “америчке” кошнице.
Симо је особиту пажњу посветио расаднику и калемљењу воћа. Негов воћни расадник је био на површини од 1 хектара. Био је четири пута већи од среског расадника у Крчагову. А и по вредности расадника није га било на далеко.
Како је Симо тужио зечеве
Симо је по много чему био интересантан човек. Није се он дао ничим збунити. Оно што је код њега особито карактеристично да је врло несебичан и дарежљив. Могао се неко њему пожалити да му нешто треба, Симо би му бесплатно учинио услугу. Он је и калем саднице из свога расадника углавном бесплатно делио сељацима. Био је увек добре воље и насмејан. А знао се понекад и наљутити.
Било је то вероватно 1925. године, једне снеговите зиме, кад су зечеви, немајући шта да једу изашли из шуме и навалили на Симов воћни расадник и све саднице огулили. А да су ти зечеви дошли код Сима и затражили од њега хране, он би им то бесплатно дао. Иначе је он о зечевима имао лепо мишљење. Али сад, кад су били тако безобразни и оглодали му воћке, није им то могао опростити.
Онако љут на зечеве оде код среског адвоката, замоли да му напише тужбу на зечева и сутра се појави на суду са тужбом против зечева. На суду се збунише таквом тужбом и почеше се питати да ли се таква тужба може и примити. Али Симо је на тужби залепио прописану таксу и тужба је морала бити примљена и узета у поступак. По судском поступку оптужени треба да дође у суд, а и да има адвоката, који ће га заступати.
“Ко ће заступати зечеве”, упита судија Гордић.
Симо му одговори кратко:
“Зечеви су државни, па нека их држава и заступа.”
Судије се нађоше у чуду како да поступе. Па било је и раније тих случајева да зечеви огуле воћке, медвед украде кошницу пчела, или лисица похвата кокоши, али нико до сада није тужио зечеве. Ипак је суђење обављено и зечеви су проглашени кривим.
Данас је то редовна појава да држава плаћа штету коју направи дивљач, која је под државном заштитом. Интереснтно је то данас рећи да је Симо био први који је тражио одштету, за штету коју му је учинила шумска дивљач. Да ли је он том приликом добио неко материјално обештећење или није, није ми то познато.
Сељачке менице
Симо је обвезницама ратне штете купио муљачу и пресе за цеђење јабуковог сока, чиме се цело село служило. Први је у крај донео парадајз и показао великог смисла за гајење те културе.
Кад после 1925. године настадоше неродне године у нашем крају и сељаци се почеше задуживати да би се прехранили, Симо им је потписивао менице, а како они нису били у могућности да врате дуг, менице су ишле на протест. Зато Симу почеше сваког месеца обустављати од плате по 450 динара. Он је и даље потписивао сељацима менице иако су неки по више пута долазили да траже ту услугу. Он је знао да му од плате не могу ништа више узети од 450 динара месечно, а већ је толико имао протестованих сељачких меница, да их неће моћи отплатити ни за сто година, како је он говорио.
Било је то вероватно 1932. године, када у селу би објављено да ће се продавати имање Димитрија Ћатића (мој ђед по оцу, прим. Стеван Ћатић) из Карана. Лицитација ће бити обављена пред каранском кафаном у 11 сати, по захтеву једног човека из Пожеге, коме је стигла протестована меница на 1000 динара од Димитрија Ћатића. Димитрије је у то време имао петоро мале деце.
Сазна то Симо и претражи своју архиву и пронађе да он отплаћује Димитријеве менице у износу од 40.000 динара. Дође са тим меницама на лицитацију и кад се јави добош и запита ко даје више, Симо се диже и рече да даје 40.000 динара. Лицитација престаде, људи почеше да се разилазе, а Симо баци све оне протествоване менице пред Димитрија и опсова му мајку.
Десет година касније најстарији син Димитрија Ћатића (мој отац Богдан – Божо, прим. Стеван Ћатић) се призети код нас у Братиновиће и наследи једну трећину нашег поседа. Тако постасмо са њима родбина.
Посета председника савеза ратника Ужицу
Било је то вероватно 1933. године кад је председник савеза ратника савезничких држава из Првог светског рата дошао у Београд, да посети наше удружење ратника. Он је том приликом зажелео да још једном води капетана Сима, који је на солунском фронту, по својој храбрости, био познат и официрима савезничких армија.
Жељу су му испунили. Њега и његову пратњу су довели у Ужице, али само до ужичке железничке станице. Њега није интересовао град, нити му се навраћало у Ужице, он је хтео само да види Сима.
Симо је позван да дође у заказано време на станицу на то виђење. О је обукао своју ратну униформу, са свим одликовањима на грудима и у пратњи Павла Вујића, са још неколицином резервних официра изашао на станицу.
Долазак тако високог госта у нашу средину убрзо се прочуо по граду и свет је навалио на станицу, не би ли боље видели. А фотографи су имали пуно посла, да би овековечили овај догађај, па су сликали са свих могућих страна. Дуго су те слике стајале у излозима увеличане. Једна од тих сачувана је до данашњих дана у књизи “Ужице у сликама” од Стевана Игњића, на којој се види огромна гомила света.
Мобилизација 1941
Једног дана, било је то 1936. године, стиже Симу из војног одсека неки акт са упитником да ли је служио војску? На то питање Симо је одговорио: “Одслужићу војску кад пређем Бијаву (река на граници Италије и Југославије).” Још га држало ратно расположење.
Кад се после рата вратио у село, ово су биле његове речи: “Швабе су добиле такве батине, да ће то памтити док су живи. Рата више неће бити!”
Кад је настала мобилизација априла 1941. године он је обукао официрску униформу и добио мобилизацијско место у Задру. Тад је био у чину потпуковника. Али кад је настала у Хрватској она усташка еуфорија, једва се жив вратио кући, обукавши сељачко одело, које су му дали Срби из тог краја. При том је бацио неке своје личне ствари, па и писмо краља Петра I.
Време рата
За време рата Симо је живео у Ужицу као пензионер. Понекад је само долазио у село, да га жеља мине на своје младе дане, које је проживео у селу.
У то време, кад су Ужице држали партизани, у Ужицу је било неколико стотина немачких заробљеника, који су били по граду, распоређени на рад у парни млин.
Одлазећи на чесму, да донесе воду са Ракијске пијаце, Симо се сретао са тим заробљеницима и пружао би им по коју јабуку са речима: “И моји синови су у заробљеништву у Немачкој.” Та се сцена често понављала, тако да су га ти Немци запамтили.
Било је то у јесен 1941. године, кад су партизани 29-ог новембра напустили Ужице, а у град се вратили Немци. Сад су они заробљеници били ослобођени.
По доласку у град Немци су похапсили све људе за које су сумљали да су одржавали везу са пртизанима. Том приликом је и Симо ухапшен, јер га је фотограф Дебељевић сликао у друштву једног партизана, који га је загрлио. Немци су му показали фотографију, да би знао зашто је ухапшен. Симо се правдао тиме да није могао одбити жељу партизана да га загрли, као што сад не би могао одбити жељу неког немачког војника да то исто учини. “Против власти се не може борити”, завршио је Симо. Тако Симо проведе два дана затворен у гимназијској великој сали.
Кад другог дана по подне, ето ти оног немачког заробљеника којем је Симо нудио јабуке на Ракијској пијаци, упаде у салу, загледа се по затвореницима, који су углавном седели везани по поду, па кад угледа Сима, притрча му, узе га за руку и изведе напоље. Тако је Симо био ослобођен захваљујући овим јабукама. Онај Немац је сигурно приметио да нема Сима да долази на Ракијски пијац, па је посумњао да је ухапшен и дошао да га спасе.
Подела
Симо се још пред рат поделио са браћом. Њихово имање је било задужено, јер је поп Стево, Симов отац, који је био народни посланик Радикалне странке, потписивао сељацима менице, које су биле протествоване. Па је сад требало поделити имање и дуг.
Браћа су се договорила тако да Симо добије дугове, а они имање и куће. А да би се то остварило, Симо је потписао меницу на 100.00 динара, као да дугује попу Милораду, своме брату. Тако су дугови оца, попа Стеве, пренети на њега.
Симо се надао да му ту доброту браћа неће заборавит, али се у томе преварио. Кад је дошао рат и кад је у граду настала немаштина, његова се браћа њега нису ни сетила. Али његови сељаци, за које је он дао цео живот, живећи са њима у селу и делећи добро и зло са њима, нису га за време рата заборавили. Дарежљиво су га помагали, тако да он за време рата није осетио немаштине. Чак су га и после рата посећивали, нудећи му намирнице бесплатно.
Послератно време
После рата Симо је већ био остарио и почео побољевати, али је још увек био поносит, ведар и спреман за шалу. Док је пре рата био у центру пажње и као солунац понос нашег краја, после рата су солунци падали у заборав и били су у сенци нових бораца и народних хероја из Другог светског рата.
Кад је после рата, присуствујући једној реонској конференцији, где се у оно време говорило само о немачким офанзивама и успесима партизана да се извуку из обруча, кад је говорник завршио причу и упитао има ли ко шта да пита, Симо је, као за себе, рекао: “Е, моја ђецо, не знате ви шта је рат!” Настаде једно комешање и сви се окретоше да виде ко то рече.
Предавач упита ко је тај? Неко одговори: ‘Солунац.” Па као да се за моменат нешто поремети, а говорник као да се збуни. За кратко време мало се све утиша, па онда продужише.
Симо је достојанствено седео и ћутао. Као да је очекивао да га неко нешто пита, а осећао је да је доста рекао, поготову кад је чуо да је неко јасно изговорио реч “Солунац”. Знао је да та реч код Срба много значи и да ће сви покушаји омаловажавања тог појма ипак једног дана пасти у воду. Реч “Солунац” опет ће засијати као некад што је сијала, али он то неће доживети. Умро је 1952. године, пре него што је откривена права истина о Титу и његовим саборцима.
Последњи дани
Тако је Симо завршио своје последње дане, тихо и нечујно, у Ужицу, у кругу своје породице, допуњавајући свој ратни дневник, који је чувао у једној зобници, чувајући га љубоморно, као жена своје прворођено дете.
Симо је умро 1952, године, 26-ог маја и сахрањен је уз највише војне почасти, са пратњом почасне чете, јер је он имао три бела орла са мачевима и Карађорђеву звезду, које су биле признате као паризанска споменица 1941, године.
Сахрањен је у његовом вољеном Карану, али без учешћа просветних радника и ученика каранске основне школе, у којој је он провео цео радни век, иако је гробље од школе било далеко само 300 метара. Касније се директор ове школе правдао овим речима: “Било је све спремно да ученици и наставници ове школе учествују у погребу, али кад смо видели попове у поворци, одустали смо од намере.” А попови су били у поворци зато што је Симов брат био поп, а и отац му је био поп. Па су из тих обзира и они учествовали.
При испраћају кроз ужичке улице за ковчегом је ишао, као члан породице и његов брат поп Милорад Поповић. Касније ме је партизански агитатор чворо питао зашто је поп ишао за ковчегом мога оца? Морао сам му објаснити да му је он брат.
Тако се заврши последња страница живота једног славног човека.
