име: Хранислав
презиме: Прибаковић
име оца: Милић
место: Витково
општина: Крушевац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938.
НА КЛЕНКУ И ИВЕНСКОЈ ГРЕДИ
У миру је био скромни сеоски учитељ тамо негде близу Крушевца, а за време рата командовао другом четом Десетог кадровског пешадиског пука, који је бранио Београд. Сељачки син, учитељ Хранислав Прибаковић ни у најљућим борбама није се одвајао од својих сељака. Он их је разумео, знао све њихове добре особине, а они га волели као родитеља, који се искрено и предано бринуо о њима.
– Ноћу, осамнаестог октобра хиљаду деветсто петнаесте, ушли смо у састав пука, – причао ми је ту скоро учитељ Прибаковић. – Дан раније прокисли смо били до голе коже. Киша нас гонила за све време пута. Ноћу смо дуго зебли и ложили ватре. Негде пред зору, било је отприлике између три и четири сата, добили смо наређење да отступамо. Киша и помрчина отежавају нам кретање. Чини ми се да су ово били најтежи дани мога ратовања. По блату и потоцима газили смо до појаса. Кад смо прошли село Милановац набасасмо на неки поток, који је био набујао од плахих киша. Сећам се, вода занесе коња командира треће чете и човек се сруши у воду. Било потегни и повуци, умало се човек не удави. Поток као бесан све руши и ваља пред собом. Тек после подне зауставили смо се у једном шумарку крај села Петровца. Војници подложили ватре па се греју и суше одела. А киша не престаје. Срећом, на време сам се сетио и послао војнике да мени донесу неко седло а себи опанке, јер су били сасвим обосили. Још се нису ни преобули, кад, у сумрак, стиже ново наређење да даље отступимо. У нашој позадини, тамо преко Лепенице, види се планинска греда од Багрдана, преко Црног Врха, ка Руднику. Ту смо сви очекивали спас и надали се да ћемо разбити непријатеља, јер даље није било згодне бојне линије све до Западне Мораве. Око седам часова увече, чула се јака пушчана паљба од Крагујевца. То су наши палили магацине са пушчаном муницијом, да не би пали Аустријанцима у руке.
Деветнаестог октобра отступили смо даље и око три часа по поноћи прошли кроз Крагујевац. Коњић ми изгубио плочу и обосио. Прошли смо нека села и пук је заузео најистакнутији положај, брдо Дренак, више Горњих Комарица. И с десне и с леве стране спуштале су се косе, тако да је Дренак био кључ целог једног фронта. Наш трећи батаљон био је у пуковској резерви.
Сутра је освануо леп и сунчан јесењи дан. Ми смо били код једне чесме поред друма и чекали наређење у највећој приправности. Пред нама се водила борба. Наш командант батаљона осетио је озбиљност ситуације и изишао на брдо да осматра ток борбе. Непријатељска артиљерија засипала је нашу бојну линију, а митраљези су са обе стране лајали. Око три часа после подне Аустријанци навалише пуном снагом.
Била се страшна битка, и богами, тамо од врха Дренака, заробише нашу једну чету. Непријатељ је продирао према једном потоку у нашој позадини. За нас није могло бити веће несреће. Све ће пропасти ако изгубимо и ове положаје. Наједном озго, из неког бучјака, чух глас команданта трећег батаљона мајора Милићевића:
– Капетан Прибаковић!
Потрчао сам до њега:
– Изволте, господине мајоре.
– Брзо избаци чету горе.
Нисам чекао ниједног тренутка, него потерах трком људе уз ону стрмен и излетим горе. Одмах сам му рапортирао.
– Смени ону чету на врху Дренака, јер твоји су људи одморни! Положај морамо одржати.
Избацивао сам десетину по десетину и убрзо посео положај на Дренаку, а одмах затим стигла је и четврта чета Милана Ракоњца и заузела место до мене.
Брзометке и митраљези само су севали. Непријатељски редови приближују се и хоће да продру под сваку цену. Ја трчим и храбрим људе, али, право да кажем, никоме није било лако. Један њихов митраљез сасвим се примакао левом крилу чете, па само шиша брзом паљбом. Кад отвори ватру, чинило се као да нешто протутња кроз наше ровове и изгуби се тамо у позадини. Одмах сам дозвао каплара левокрилне десетине, који је био према томе митраљезу.
– Кад митраљез отвори ватру, пуцај плотуном на њега. Кажи стрелцима да не бију високо, него да бришу поред саме земље!
– Разумем, господине капетане.
И заиста чим би митраљез отворио паљбу, са наше стране одјекнуло би по неколико плотуна. И митраљез је ућутао. За нас је било довољно и то, јер нам је горело испод ногу. А лево, непријатељ јури напред. Направио се кркљанац, па не знаш више да ли пуцају пушке, митраљези или грувају топови. Звук се слива у једно јако хуктање, па више не могу да оцењујем даљину нити знам на којој је страни јача ватра. Али на нашу срећу овај хук све више се одмицао у позадину. Видео сам како су плаве униформе прешле онај поток и дохватиле се косе изнад њега.
Одлучио сам да се држим до краја.
– Хоћемо ли до краја истрајати, јунаци? – питао сам моје војнике.
– До краја, капетане, па шта нам Бог да.
– Није ми било лако, јер сам се плашио да нас не заробе. У таквим часовима човек као да добије неку ђаволску снагу. Трчао сам од вода до вода и викао мојим стрелцима.
– Држите се јуначки, јер ни они нису од челика него од меса и крви!
Био сам као гуја у процепу, али сам трчао нека војници виде да сам увек с њима.
Чачани и Рудничани силни су војници, али ја сам одмах позвао ордонансе водова и наредио им да сваки увек стоји на средокраћи иза свога вода, па ако би ко пошао да бежи да га одмах мени доведе. Грешио сам душу, јер ниједан мој војник није ни покушао да напусти место. А Аустријанци кидисали да заузму Дренак под сваку цену.
Ордонанс ми доведе једног крупног, необично развијеног војника. Хтео је у позадину.
– Шта је, јуначе? – питао сам га.
– Рањен сам, господине капетане.
– Где си рањен?
– Ево овде, – рече он и показа ми десну страну трбуха.
Пипнем ја оно место, кад на шинелу зјапи рупа од куршума а из ње тече крв. Рана тешка, распарало му пола трбуха.
– Иди, јуначе, нека те превију.
Сиромах, још је био врућ и преда мном се држао и сам себе храбрио. Али, тек што је одмакао доле до пута, срушио се и ту остао. Другови су га после закопали, када је пао мрак.
Тешка непријатељска хаубица тукла је Дренак. Срећом, пребацивала је наше редове и ломила букве, рушила камен, бацала земљу доле око оне чесме.
Потрчим опет међу војнике и сретнем потпоручника Милана Ракоњца. Погинуо је, сиромах, на Солунском фронту.
Седнемо часак два крај једног пепелишта где су овчари ложили ватру. Таман се ми спустили, када она пуста хаубица скрати отстојање и тресну на двадесет метара испред нас. Као да тресну гром. Пепео се подиже и засу нас. Уши ми заглухнуше.
– Е, мој Милане, скрати отстојање и, ево, нас пронађе.
– Ако још мало скрати, велика ће несрећа бити у нашем стрељачком строју.
Али, срећом, њихов стрељачки строј није био далеко од нашег, па су се плашили да ће поубијати своје људе. То нас је спасло. Ипак, она хаубица није престала да гађа. Преорала је цело брдо.
Непријатељ је наваљивао, што се каже, из петних жила, али наши се јуначки борили. Наједном, на оној коси у позадини, појави се наша резерва. Тек тада наста гужва и брза паљба се појача. Ми одржавамо Дренак, али гледамо и мотримо шта ће бити онамо у позадини, јер тамо се решава наша судбина. Претрнули смо и без даха слушамо све бржу паљбу и процењујемо да ли се креће непријатељу или нашој позадини. Чух наједном команду:
– Јуриш!
– Ура! Ура! – одјекну са свих страна.
Затресе се небо и земља. Непријатељ се ускомеша и у страховитом нереду поче да отступа. Наши повратише своје првобитне положаје, па чак и положај оне чете што је била заробљена. Нас на Дренаку ово је толико охрабрило, да смо мирно и хладнокрвно сачекали непријатељски напад. Налетели су они и на нас, али смо их брзо разбили и растерали. Ту је погинуло неколико наших сјајних официра. Погибе командир треће чете поручник Милосав Поповић, који је родом из Опарића, у Срезу левачком. Његов водник, потпоручник Јован тешко је рањен. Не знам шта је с њим било.
Него да се вратим на Дренак. Онај непријатељски митраљез опет почео да досађује. Ја узео доглед да осматрам то митраљеско гнездо, кад приметих да отуда иде нови стрељачки строј према нама. За њима колоне двојних редова. А наша артиљерија омањила с муницијом па им не досађује као што би могла и као што би било по правилу. Нисмо имали муниције, а нема изгледа ни да ћемо је добити. Све се скупило, па то ти је.
Пред мрак некако, једном вододерином иде група непријатељских војника. Пењу се уз благу узбрдицу и журно нам се примичу. Наши још неће да пуцају, него чекају да приђу ближе. Они повикаше:
– Предајемо се.
Неколико мојих људи, без питања и одобрења, истрчаше да их приме. Али намах, они прилегоше и посадише свој митраљез који су вукли собом. Отворише на наше брзу паљбу. Изгибоше ми људи. Потпоручник Жижовић, учитељ иначе, потрча за њима, кад метак звизну и уби га. Све су радили тако на превару.
Тежак дан то беше. У сам сумрак, дуж целог фронта на Дренаку загрмеше њихови топови, заклокоташе митраљези и зацикташе брзометке. Опет се направи чудо, опет кркљанац, пакао прави. Само хукти. Као да нас је пригушила нека страховита неман. Дошао суђени час. Протрчим поред целог стрељачког строја и наредим војницима да сачекају непријатеља без паљбе.
– Пустите их да се што ближе примакну, а онда покосите брзом паљбом. Дођу ли на домак ровова, удрите бомбама.
Нисам имао другог излаза. И ја изгубио главу. И збиља, сјајни су наши људи, мирно смо их сачекали. Мрак је већ падао. Као сенке они су се примицали. Дошли сасвим близу. Ја командујем:
– Пали!
Моји Рудничани и Чачани отворише ватру. Пуца брзометка и митраљез, све хуји у ваздуху. Они навалише још јаче. Ето их пред самим рововима. Али моји дохватише бомбе, као неке ватрене лепезе, падале међу њих. Изгледало је као да се запалило цело брдо. Наши навалише, и на нож. Направила се гужва да страшнија бити не може. Непријатељ онда отступи и није се појављивао све до поноћи.
А када је превалила поноћ, опет се заковитла бура. Непријатељ је надро новим снагама. Само у ноћној помрчини све је још страшније изгледало. Ја опет трчим по стрељачком строју, опет наредим војницима да их сачекају и покосе брзом паљбом и бомбама. Поновило се исто оно што и синоћ. Кад смо их и по други пут разбили ове ноћи, брдо се црнело од лешева. Људи су се спотицали о људска тела, а пушчану ватру заменио јаук рањеника. То је била најјезивија и најстрашнија ноћ коју сам упамтио. Коса ми се дизала на глави.
Али све је било узалуд. Изгибоше толики људи, а ми смо већ око четири часа изјутра добили да даље отступамо. Оставити линију Багрдан – Црни Врх – Рудник за нас официре није била проста ствар. Знали смо да се нешто крупно догађа.
Позовем воднике и наредим им да у највећој тишини саопште војницима да отступамо. Сва су наређења издавана шапатом. Нико није ни шушнуо. Само ми приђе један каплар, па тужним гласом промумла:
– Ама, господине капетане, биће штета да оставимо овакав положај, Нећемо га лако наћи бољег ни згоднијег.
– Такво је наређење, капларе, и ми нема шта да се бринемо.
Образовао сам колону двојних редова и пришао команданту батаљона:
– Господине мајоре, довео сам чету.
– Прибаковићу, честитам ти држање на Дренаку. Спасао си многе животе, сачувао многе наше људе, и нећу ти то заборавити.
– Вршио сам своју дужност, господине мајоре.
Одликовали су ме Карађорђевом звездом са мачевима.
После смо наставили да отступамо. Јад и невоља, Албанија, Крф и Солун. Не зна се шта је било теже и горе.
Сад сам био командир друге чете Деветог пешадиског пука. Првог новембра деветсто шеснаесте примио сам положај на Белом Потоку од капетана Радише Стефановића, који је своју чету, после петнаестодневног крварења, повукао у резерву. Положај који сам заузео био је добар дан хода удаљен од коте 12-12 и Ивенске Греде, коју је требало у првом налету да отмемо од Бугара. Ми смо били на неком необрађеном, потпуно песковитом брду, које је једва понегде покривала слаба ситногорица. Коса је била добро прегледна и по дану се њоме није могло кретати од непријатељских зрна. Због тога је била неопходно потребна телефонска веза чете са командантом батаљона, који је био под једним каменим масивом.
Према десном крилу нашег батаљона, положај се спуштао у Бели Поток, који се од нас горњим током удаљавао позади левог бугарског споја и далеко испред нас силазио са саме коте 12-12.
Десно преко Белог Потока, испред села Ивена, преко неких њива настављао се стрељачки строј Дринске дивизије.
Кад паде мрак ја објасних команданту батаљона да је неопходна телефонска веза.
– Учинићу све што могу, – одговори он. Покушаћу да од команданта пука добијем телефон и који митраљез.
– То ће бити славно.
– Одмах ћу видети, капетане.
Моји су примили положај. Чета се брзо утврдила, поткопавајући песковиту обалу потока. Избацили су песак у вододерину, тако да непријатељ наше ровове никако није могао да примети. Четна резерва остала је свега шездесет метара позади стрељачког строја, у некој вододерини.
Око десет сати увече, ја пошао да обиђем резерву. Преда ме испаде телефонист Даниловић, који је иначе типограф у Београду.
– Господине капетане, командант батаљона послао ме вама с телефоном. Довео сам жицу, ево је ту неколико метара од вас.
– Врло добро. Доведи жицу и постави телефон овде у рову.
Све је зачас било готово. А онда зазврја телефон и командант батаљона јави ми да ћу добити два митраљеза. Био сам срећан. Једва сам чекао да их донесу. Није прошло ни пола часа, а преда ме стаде један крупан официр, тресну чизмама и поздрави ме:
– Јесте ли ви капетан Прибаковић?
– Ја сам.
– Ја сам поручник Хобиш (Чех). Довео сам два митраљеза под вашу команду.
– Одлично, драги поручниче.
Са њим сам обишао терен и исте ноћи поставили смо митраљезе на добре положаје. Поставили смо их на два истакнута врха. Војници су се одмах укопали. Пре поноћи све је било готово. Наредио сам поручнику да се сутрадан никако не појављује брзом паљбом митраљеза, него само с времена на време да се јавља и ухвати добро отстојање. А када му ја наредим нека отвори паклену паљбу и да издржи до последњег даха. Одредио сам му један џбун према непријатељу, који је требало да буде граница докле ће бити један, а докле други митраљез.
– Господине поручниче, у непосредној сте близини чете. Делићемо исту судбину.
– Разумем, господине капетане.
И ми смо се растали.
Ја сам отишао четној резерви, па се онда пребацио до стрељачког строја. Када сам све обишао, дозвао сам Тому бомбаша. Одмах је дошао.
– Слушај, Томо, у току ноћи и сутра нека су сви бомбаши уз тебе. Ако пођемо напред, слушај само моја наређења. А сада на своје место.
– Разумем, господине капетане.
Тај Тома био је заиста врло храбар и неустрашив војник, а уз то необично вешт бацач бомби.
Легао сам и ја да спавам, ако се то може уопште казати.
Освануо је други новембар хиљаду деветсто шеснаесте године. То је био мој дан.
Митраљези су били позади чете на врховима косе, могли су тући непријатеља преко нас. Испред нас се пружала удољица, која се онамо уздизала у ониску косу. Тамо су били Бугари.
Био је ведар дан и грануло је хладно сунце.
Бугарски стрељачки строј налазио се три до четири стотине метара испред нас. Ровови су им се лепо видели. По оном насипу од земље стрче им пушчане цеви и блескају голи бајонети. Чинило ми се да они нису много утврђени, нису се дубоко укопали, иако је терен био песковит.
Ћуте они, а ћутимо и ми. Прасне тек понека пушка, па опет овлада мир, али онај језиви мир, као време пред олују. Тако се продужавало све до девет часова.
А онда зазвони телефон.
– Ало, други батаљон.
– Ало, господине пуковниче.
– Јесте ли ви, Прибаковићу?
– Ја сам, господине пуковниче.
– Слушајте, капетане: овог часа крените напред цео батаљон, напад се врши дуж целог фронта.
– Разумем. Има ли још какво наређење?
– Ништа више.
– Разумем.
Бацио сам слушалицу и довикнуо Даниловићу:
– Колико год можеш, пожури за нама с калемом и жицом. Ми ћемо сада напред.
Онда сам помолио главу из рова и узвикнуо колико мо грло носи:
– Поручник Хобиш!
– Изволте, господине капетане.
– Брза паљба! Ми идемо напред.
И кренули смо. Одјекивало је на свим странама. Довикивање се чуло од чете до чете. Наређења се преносила, издавао правац кретања. За неколико часака све занеме. После издатог наређења, настао је тајац. Војници из ровова поустајаше и погурени почеше да шапућу један с другим.
Мене подилазе жмарци. Онда се наједном пропех и скочих из рова, нагло се усправих и потрчах цик-цак до у дно стрељачког строја. Бугари пуцају.
– Погибе ли? – питају војници.
– Нисам погинуо, само сам се мало угрувао. Шта чекате?
Нико не одговори. Војници гледају у непријатеља, који пуца. Постајао сам још неколико часака, а онда у себи донесох последњу одлуку. Коса ми се подиже на глави и целога ме захвати ватра.
Наша два митраљеза почела су да сипају ватру на Бугаре и око њиховог стрељачког строја дизала се прашина.
Брзо сам скочио из стрељачког строја напред. Исукао сам сабљу и полетео ка Бугарима. Викао сам као избезумљен:
– Напред, јунаци!
Претрчао сам педесет корака и онда се обазрем иза себе. Војници полегали један до другога и убрзали паљбу. Онда наједном скочи цео строј и јурну напред. Нису се одвајали један од другога као да су били челиком повезани.
Од митраљеза уши да заглуше. Батаљон муњевитом брзином претрча триста корака и поче се сасвим примицати непријатељу.
– Јуриш! Јуриш!
– Ура!
Пришли смо им на двадесет корака. Пред њиховим рововима био неки поточић, сав обрастао у траву.
– Лези!
У трен ока батаљон паде по земљи.
Убрзо, после нас, крену Седми пук десно, једном пространом котлином. Његов стрељачки строј ометала је непријатељска артиљерија, која је гађала право у месо. Лево нападе Други „Гвоздени пук”.
Тома бомбаш једнако уз мене.
– Томо, сад покажи шта знаш.
Око њега се скупи његова десетина. Тома клекну и поче да баца бомбе. Упаљач му био привезан на левој руци, и он је само кресао и бацао бомбу за бомбом. Сејао их је по средини бугарског стрељачког строја, убацивао их право у ровове. Ниједна му није промашила. Експлозије су само одјекивале. Војнике то још више охрабри и полетеше као вихором ношени.
– Ура! Ура! – Грмео је цео батаљон.
Поскакаше у бугарске ровове. Они су бежали разбијени и растурени. Јурили су ка коти 12-12.
– Ено га. Држи! Не дај!
Гласови се измешали са пушчаном ватром.
– Предавамо се, бре, братко, снисходљиво су молили они што су остали у рововима.
Наредио сам једном каплару да прикупи заробљенике и води у позадину.
Целога дана ми смо гонили непријатеља, пентрали се уз стрме стране Ивенске Греде и он се није могао никако прибрати. После подне се небо наоблачи и почеше да падају крупне пахуљице снега. Наши јуре опаљени барутом и знојави. Војници и не осећају умор. Сви су желели да што пре избију на Ивенску Греду и искористе пометњу непријатеља. Пред самим врхом избили смо пред два висока камена, између којих је био мали размак. Моја чета заузела је највиши и најистакнутији положај Ивенске Греде, тамо између села Ивена и злогласне коте 12-12 на коју је нападао „Гвоздени пук”. Иако је кота 12-12 била виша од Ивенске Греде, мени се чинило да је ово најистакнутији положај.
Десно од Ивенске Греде Подринци су се борили с Бугарима.
Доцније сам сазнао да је јуриш моје чете и нашег батаљона посматрао командант нашега пука Миливој Момчиловић, који је баш тада и рањен у главу.
У саму зору, трећег новембра, Бугари су извршили контра напад. Ми смо одговорили ватром. Опет је било жестоко. Један куршум мене погоди и прошиша кроз груди. Притрча поручник Михајло Чотрић, који је родом из Подриња, и преви ми рану. Са врха Ивенске Греде однели су ме у превијалиште. Моји добри војници остали су на положајима. Тада је приспео у помоћ и један батаљон Осамнаестог пука, а већ је пристигла и брдска артиљерија. На носилима су ме пренели све до Скочивира, где је било прво завојиште. Као тежак рањеник после сам пренесен у Солун, а онда у Сиди Абдалах, у Африку. За онај јуриш на Ивенској Греди одликован сам Белим орлом, а добио сам и армиску похвалницу.
Ево шта пише:
“Наредба команданта Треће армије за четрнаести март хиљаду деветсто седамнаесте године. За све јединице у саставу Треће армије:
Командир друге чете, другог батаљона, Деветог пешадиског пука капетан друге класе, Хранислав Милића Прибаковић, из Виткова, Среза жупског, Округа крушевачког, у борби шестог, седмог, осмог и деветог октобра хиљаду деветсто шеснаесте године на положају “Чуке” иако је било тешко вршити ма какав покрет пешадије, ипак је овај смели официр, излажући себе, успео да се, под кишом куршума, подвуче под непријатељски положај и једним снажним налетом отера непријатеља са предњих положаја и тиме створи базу за даљи рад и покрет на главном утврђеном непријатељском положају.
Другог новембра хиљаду деветсто шеснаесте године на положају Бели Поток, када је са четом успео да непријатеља испред себе отера и натера у бекство, није дозволио да се непријатељ прибере, него је, јуришајући са четом гонио га у стопу, а пошто је избио на Греду и највишу чуку Ивенске Греде, источно од коте 12-12, ту се зауставио и организовао заузети положај за одбрану.
Приликом препада од стране непријатеља, трећег новембра хиљаду деветсто шеснаесте године, на положају Ивенска Греда источно од коте 12-12, задржавајући навалу непријатеља и одбијајући истог био је тешко рањен кроз прса.
Износећи заслуге горе именованог официра, ја га похваљујем.
Командант ђенерал, Милош Васић”
Пред саму офанзиву стигао сам опет на Солунски фронт и учествовао у борбама све до конца рата. А онда сам се вратио опет мојој школи и селу. Сада сам учитељ у Крушевцу.
