име: Светислав
презиме: Протић
име оца: Спасоје
место: Горња Буковица
општина: Ваљево
година рођења: 1883.
година смрти: 1942.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Протић С. Светислав – Света, адвокат и резервни потпу- ковник (Горња Буковица, Ваљево, 3. I 1883 – Маутхаузен, 27. XI 1942).
Отац Спасоје, свештеник, најдуже службовао у горњобуковачкој паро- хији и имао звање протојереја, а мајка Радојка, домаћица. После основне школе у месту рођења завршио гимназију у Ваљеву, Духовну акаде- мију у Кијеву потом Правни факултет у Београду. Био је друг Драгише Васића из студентског социјалистичког клуба.
Као артиљеријски капетан I класе у резерви и командир батерије учествовао је у Првом светском рату. Био је изузетно храбар, спретан и пожртвован али и увек присебан и оштроуман. Узимао је учешће и у летењу на извиђачким авионима ради осматрања противничких положаја како би их наша артиљерија ефикасније гађала. За ратне заслуге одликован је официрским Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена.
По доласку из рата радио је кратко као судија, а потом адвокат у Београду и Ваљеву. У судске про- цесе сумњивог исхода и заплетених односа у морал- ном погледу није улазио. Пред судом лепо и зналачки анализирао је правнички и психолошки сваки поступак који је од значаја за судску пресуду и у корист одбране.
Схватајући значај авијације био је један од иницијатора оснивања првог Аеро клуба у Ваљеву 1. јануара 1933. године и његов први председник. Припадао је Републиканској странци и на парламентарним изборима 1925. године учествовао као њен посланички кандидат. У мају 1937, са још 22 угледна адвоката, учествовао је у одбрани оптужених комуниста пред Окружним судом у Ваљеву. Важио је за веома образованог, врло интелигентног и поштеног човека, па је уживао неподељене симпатије суграђана.
Као изразити монархиста и резервни потпуковник пред Други светски рат преузео је команду над четничком организацијом у Ваљевском крају. Са групом политичких истомишљеника 6. јула 1941. изашао је из Ваљева и основао групу четничких одреда и стао на њено чело. Потом је био командант Рибничког четничког одреда са којим је разбио парти- зане у делу Среза колубарског.
У другој половини марта 1942. године позван је од стране Недићевих власти у Београд на договор. Мада су га неки пријатељи и познаници саветовали да не иде он је ипак отишао. Ухапшен је у упућен у концентрациони логор Маутхаузен, где је најпре убијен, а потом и спаљен. Академик Д. Ђорђевић, тим поводом је написао: Његов живот као да одсликавао судбину нашег народа.
Двадесет шестог јануара 1914. склопио је брак са Даринком Стефановић из Врања са којом је имао је кћи Радојку (удату Хаџи-Николић у Београду) и два сина. Ратомир – Ратко, судски приправник, најпре је као припадник краљевске југословенске војске био заробљен и интерниран у Немачку одакле се вратио 1942, а као резервни официр народноослободилачке војске погинуо у Шепку код Зворника 16. фебруара 1945. године. Часлав – Циле, студент, био је у четницима и заједно са оцем интерниран у Немачку у заробљеништво. Њихова имовина је конфискована 1946. године.
