име: Светислав
презиме: Протић
име оца: Живко
место: Горње Липово
општина: Колашин
година рођења: 1891.
година смрти: 1916.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Пулетић Ж. Марко, студент права и резервни пешадијски поручник (Горње Липово, Колашин, 4. X 1891 – Кајмакчалан, 1. IX 1916).
Отац Живко.
Основну школу завршио је у Колашину, а даље школовање наставио је у Ужицу и Београду, где завршава Државну реалну гимназију.
Године 1912. је уписан на Правни факултет Универзитета у Београду, где се школовао под вео- ма тешким околностима. Балкански, а нарочито Први светски рат омео је његове студије. Ступио је у добровољце и убрзо се истакао задивљујући другове и старешине па је унапређен у чин потпоручника, а потом и поручника.
Као поручник и водник II чете I батаљона V пешадијског пука јед- не ноћи пребаци се преко Саве, на непријатељску страну. Склоне се у неко жбуње и ујутро кад наиђе непријатељска патрола са бомбама искоче пред њих и затраже да се предају. Изненађени и збуњени њиховом командом окупатори одложе оружје и сви се предају. Они их заробе, покупе им оружје, њих укрцају у чамац и пребаце на своју страну. За то беспримерно јунаштво буде одликован Златном медаљом за хра- брост и Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV степена.
Из једне борбе изашао је са седам рана али тако рањен провукао се кроз албанске беспутице и стигао на Крф, а одатле опорављен на Солунски фронт. Учествовао је у више борби али се нарочито истакао у јуришима. на Кајмакчалан. У једном од тих јуриша пред самим врхом пао је смртно рањен. Његова смрт опевана је у народној поезији, а њему и још петорици студената филозофије, права и технике из Колашинског округа погинулим у рату од 1914. до 1918. године подигнут је споменик.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Марко је рођен 4. октобра 1891. године у Липову крај Колашина. Основну школу је завршио у Колашину као одличан ученик. У Црној Гори није имао услова за даље школовање, па прелази у Србију. У Ужицу завршава први разред гимназије, а затим прелази у Београд, где је матурирао у Државној реалној гимназији. Године 1912. је уписан на Правни факултет Београдског универзитета. Школује се под врло тешким условима. Браћа су га помагала иако и сами нису имали никаквих редовних примања. Његово даље студирање у Београду су омели ратови и балкански, а нарочито први светски рат. Марко је ступио у добровољце и убрзо се истакао и постао потпоручник.
Сада, 72 године после Маркове погибије, као и за остале велике јунаке тешко је наћи праве речи за похвалу, које ће читалац прихватити. Због тога ко о таквим људима пише, најсрећнији је ако на располагању има аутентична сведочења ратних другова прослављених витезова. О Марку Пулетићу има много тога. Причали су и писали његови ратни другови, његове старешине, његови борци. Многи хроничари су бележили сведочења оних који нису били расположени или једноставно нису умели писати, јер су им гусле и народна песма и мајчина кдетва биле једина школа да постану јунаци који су задивили свет.
Ево неколико аутентичних сведочења о витезу Марку Пулетићу:
Војнички гласник бр. 18. од 6. IХ 1929. године:
ЈЕДАН ОД МНОГИХ
Марко Пулетић (родом из села Липова, крај манастира Мораче у Црној Гори, студент права) је један од оних незнаних јунака предратне генерације, која је у слободи и уједињењу свога народа гледала највиши циљ и идеал свога живота.
Када је почео балкански рат Марко оставља универзитет, узима пушку и бори се као добровољац. У борбама задивљује другове и старешине. Када је Аустро-Угарска насрнула на Србију, Марко је био међу првима који као добровољац ступа у ђачку чету, да одатле, као поручник у V пуку учествује у борбама. Једне ноћи одабере неколико срчаних војника и повери им своју замисао.
– Хајдемо преко, да направимо мало џумбуса.
Војници то одмах прихватише: он се са неколицииом другова цребаци преко Саве, на непријатељску страну. И направе чудо. Остану скривени и непримећени у неком џбуњу. Пред свитање наиђе на њих непријатељска патрола и кад се ова приближи, он са друговима искочи са бомбама у руци… Људи се згранули.
– Иди се сви предајте, или сви гините – узвикиу Марко.
Другови стоје са стране са подигнутим бомбама. И сви из патроле, сви колико их је било, без премишљања бацише пушке и дигоше руке у вис. Маркови људи покупише пушке, целу патролу метнуше у чамац и пребацише се натраг, на нашу страну.
Командант је био задовољан, а још више се зачуди кад дознаде, на који их је начин Марко заробио. За ово безпримерно јунаштво био је одликован Златном медаљом за храброст и ,,Карађорђевом звездом са мачевима”.
Из једне борбе изишао је са седам рана. И остао жив. Тако рањен провукао се кроз албанске беспутице и стигао на Крф, одатле опорављен на солунски фронт. Пред борцима се дизао ланац планинских горостаса, са утврђењима, која је требало на бајонет освојити. Пред Марком и његовим људима налазио се планински џин Кајмакчалан, за који су непријатељи говорили да је неосвојив. И кад је по наредби врховног команданта почео крвав окршај, Марко Пулетић, набивши шлем на чело, окрете се својој чети и показа на највиши врх Кајмакчалана, одакле непријатељ сеје смрт.
– Браћо, за мном, горе, да отворимо врата слободи!
Отвори се пакао. Леса се крете напред. Живи су преко мртвих и рањених надирали кроз огњену кишу, кроз пакао. И кад је доспео са неколицином бораца до на сам врх, да разбију последњи очајни отпор непријатеља и да га са положаја отерају, налази га непријатељска оловна киша и он пада у часу кад његови људи кличу последње “Ура”, кад непријатељ бежи…
Част нека је, част и слава имену Марка Пулетића, поручника, студента, једног незнаног јунака, који животом и подвизима својим у великом рату даје пример новој генерацији омладине, која наступа у живот и показује: како се бори, живи и умире за идеале отаџбине…
На другом месту је забележено:
… И Марко умре окренут своду небеском на чијој бледо-плавој основи тек засијаваху прве звезде, наслоњен о камен што му поднаредник стави под главу, обмотавши га убраном новом мирисавом папради, гологлав, раскопчаних снажних груди, из којих крв већ не избијаше кроз окрвављени завој, тихо, да не омета другове што свој јуначки посао лево и десно и даље продужују да врше.
Умре Марко брзо и тихо, између два пуцња, у сенци стењака иза кога ладе, под покривачем свеже летње ноћи, на постељу високе планине, окренут лицем истоку где су у далекој даљини очи нагађале нешто светлији хоризонт, одсјај великог солунског насеља.
Не видеше му другови да ли у мраку баци последњи знак крста на себе, нити чуше да ли му усне прошапуташе коју реч богу, јер их једно ноћ и сенка, а друго непријатељ коме беху непрестано окренути, у томе спречи. Али кад видеше да Марко умре, прекрстише му се другови и мир и опроштај души му замолише не испуштајући пушку из руку…
Тако је Марко Пулетић, поручник и витез у својој 25. години, поред многих српских витезова, оставио свој крвави печат на Кајмакчалану, да опомиње све наредне генерације да је та “Капија слободе” била прекривена лешевима најбољих синова ове земље да је отму од поробљивача.
У Колашину је пре 60 година подигнут споменик шесторици студената филозофије, права и технике из Колашинског округа погинулих у рату од 1914-1918. године. Све су то официри и војводе: Јован Радовић, Марко Пулетић, Тошко Влаховић, Радош Драговић, Малин Мујовић и Саво Радуловић.
И данас се уз звуке гусала, као и његовог имењака “Из Прилипа града бијелога” помиње име Марка Пулетића.
