Пурић Драгиња

име: Драгиња
презиме: Пурић
име оца:
место: Чачак
општина: Чачак
година рођења:
година смрти:
извор података: „Жене солунци говоре“ Антоније Ђурић

УСРЕД ПАКЛА РОДИЛО СЕ ДЕТЕ

Неки чудан страх и нека невидљива сила наводе нас да бежимо са свог огњишта. Старци нам говоре да треба ићи за војском. Само ви, говоре нам, идите за војницима. Уз војску вам је најсигурније. Неће вас, изнемогле, оставити на путу, а неће вас, богме, ни гладне оставити…
Сви помињу Швабе, њихове злочине у Мачви: силовања, убијања, паљење кућа. Све што је било српско осуђено је на смрт. Људе повешати, децу њихову на бајонет набити, куће њихове у пламену да нестану… С том заповешћу непријатељ је кренуо на Србију. Неће, значи, да се бори само против наше војске, хоће да уништи српски народ, хоће да га збрише с лица земље. Да не постоји више.
Стално ми те слике пред очима. Ако у том страху и заспим, снови ми грозни: неко ме коље, видим нашу кућу у пламену, видим цело село у пламену, сањам гомилу деце избодену бајонетима. После данима немам мира од тог страшног сна…
И моја снаха Даринка уплашена. И мој брат Савко није више онако храбар и поуздан као раније. Тешко ћемо се, вели, одржати. Бугари изненада напали, мучки, с леђа. Пресекли главне саобраћајнице. Сад нам више нема спаса, сад су три силе удариле на Србију. Ништа нам аустроугарска царевина није могла, напротив, поражена је, разбијена, њени пукови су сагорели на бојиштима око Дрине, на Церу и Колубари… Не би нам, можда, ни Немци могли наудити, не би тако брзо, да немају ону страшну технику, оне силне топове. Бугари нам ни ручак не би могли да осоле па да их је још три пута толико. Али, овако уједињени против Србије – могу. Могу да нас сатру, децу да нам побију, сестре наше могу да силују, мајке и очеве могу о дрво да обесе, куће да нам запале. Цела Србија може да нестане у пламену.
Тако мени, Драгињи, говори мој брат. Ја млада, тек ми седамнаеста, спопао ме велики страх. Кажем брату да ћу с њим. Ја ћу, кажем, за војском, па куда она, ту и ја. Он каже да не може, јер војска може да оде на положај, мора да се бори, да брани земљу, а ја не могу да будем на фронту. Добро, кажем, кад је тако, ја ћу мало иза војске, тек толико да знам да постоји, да је ту, близу, да ће ме одбранити ако нека сила запрети…
На то моја снаха Даринка каже да ће кренути и она, само да узме коју прњу за дете, за малу Олгу. А Олги тек три године. Навалиле неке жене да је одвраћају: куда ћеш, кажу, веселнице с тим дететом? Дете хоће млеко, хлеб, кревет, а не гладовање по неизвесним путевима…
Снаха трудна, за месец дана требало би да се породи. Тако рекао доктор. За месец дана – син. Тако рекао. Чудили се откуд доктор унапред зна да ће бити мушко, а он се само смејуљи и каже: биће мушко. У Србији сада треба да се рађају само синови… Јесте моја снаха трудна, али неће да одустане: хоће у бежанију, па шта јој Бог да…
И, стварно, кренусмо нас три: Даринка, мала Олга и ја. Збогом, доме родитељски! Збогом, Белановице! Одавно нема ни песме, ни кола у црквеној порти, ни посела… Све је замукло, све се у страх претворило. У страх од непријатеља који гледа да сатре нашу војску, нашу заштитницу, да покори Србију, да је баци на колена и ради с њом шта му је воља…
До Рудника идемо преким путем, преко брда, а после друмом, иза војске. А војска иде, куља иза кривине, као да извире. Е, није то више она војска која с песмом хита у бој. Овој војсци, нашој снази и узданици, као да су све лађе потонуле. Војници оборили главу, не смеју у очи да нас погледају. А до јуче је душманин стрепео од војске и стрмоглавце бежао…
Тако смо стигли до Чачка. Савко, мој брат, који је служио у шеснаестом пуку, рече да је овај пук расформиран, да је најбоље да идемо за трећепозитивцима…
У нашу колону улила се још једна, која је долазила од Ужица, и јављала да непријатељ надире преко Дрине. Неће нас, ваљда, притиснути са свих страна? Још је наша војска ту, неће се тек тако лако дати непријатељу, браниће ову нејач која је кренула за њом, верујући и њеној снази и њеној храбрости…
На путу за Краљево један официр нам рече да грешимо што смо се запутили за војском. Боље нам је, каже, да се вратимо својим кућама, док још има времена. Ако нас Швабе похватају биће велико зло. Побиће нас на лицу места или ће нас отпремити у логоре где ћемо помрети од глади и болештина…
Те речи одобрава један чичица, већ изнемогао од штрапаца. У праву је официр, виче чичица. Војска иде на бојиште, иде да брани отаџбину, а куда ћемо ми? Само сметамо војсци. Боље је да се вратимо кућама… Чичица се окрену, али застаде кад виде да нико неће назад, па се хитро увуче у колону која је куљала напред…
Куда ће ова, несрећница, с двоје деце? – пита неко. Кад бих знала да има краја овим мукама ишла бих даље, али нико ништа не говори. Сви ћуте. Занемели и војници и официри. Ако се вратим и паднем Швабама у руке побиће ми децу, ако наставим деца ће ми скапати од глади и умора… Та жена, Београђанка, прибила се некако уза ме, гледа ме у очи, као да од мене очекује одговор. Десет дана се, каже, ломата по овим путевима, вукући децу. А деца, син и кћер, једва да заједно имају дванаестак година. Деца ћуте. Не жале се на глад и умор…
Кад стигосмо у Рашку скупиле се све групе избеглица. То је сада огромна, неизбројива колона жена, деце, стараца. Сви нешто траже, запиткују, лутају около, распитују се за поједине војне јединице и команде – ваљда су тамо њихови најближи, па хоће да сазнају да ли су и они прошли овим путем.
Ту сам упознала Зорку Јовановић из Београда. Она је била упућена у неке тајне. Била је старија жена, близу шездесет година, али крепка и енергична. Повремено је излазила из колоне, сустизала војнике и официре, вероватно се за неког распитивала и враћала се да нам дошапне новости. Важно је, каже, да пратимо војску; док смо уз војску имаћемо сигурност и заштиту, останемо ли далеко иза ње – изложићемо се смртним опасностима…
Неко време је ова одважна и племенита жена носила Олгу у наручју, потом се издвојила, отишла међу војнике и отуда донела таин. Рекла нам је да узмемо само по залогај, да хлеб чувамо, јер долазе тешки дани у којима ће хлеб бити само пуста жеља…
Захваљујући овој жени, њеној одлучности и помоћи приближили смо се Призрену. Још смо били велика, међусобно чврсто повезана маса, мада без вође и организације, свако је настојао да сазна куда иде војска и шта ће бити са избеглицама. У Призрену нам је све било јасније – није се више крило да ће војска кренути кроз албанске гудуре. Мени, младој и неупућеној, а свакако и другима, мање школованим, чинило се да је Албанија ту, близу, одмах иза ових стена и планина, засутих вејавицом и дебелим снегом. Нисам могла ни да наслутим патње и искушења кроз која ћу проћи.
Снаха трудна, споро иде, не може да држи корак са осталима. Мала Олга изнемогла, носим је на леђима и у паручју. Помажу нам и друге жене – све би, чини ми се, да је помилују и понесу коју стотину метара. Свима нам је заједничка несрећа, сви су тога свесни, нико не чини ништа да ту несрећу увећа; напротив, помажемо једни другима у свему. Ако је неко сазнао добру вест, а то се заиста врло ретко дешавало, свак се трудио да ту добру вест пренесе даље, тако да је за тили час прошла кроз колону. Добре вести су углавном биле лажне вести и ја сам схватила да су такве вести биле неопходне, да су нас бодриле и храбриле, испуњавале неком тајанственом снагом и жељом да истрајемо на овом путу…
Пут се отегао, шта ће бити ако се Даринка уз пут породи? Ако се то догоди пре него што стигнемо на циљ?
У Призрен једва уђосмо. Маса света на улицама, кућама, дућанима, углавном празним, по кафанама. Свака стопа земље је испуњена. Свет врви, прати, гледа, распитује се, тражи, моли… Као да се наједном сва Србија стекла овде, као да је Призрен престоница у коју је покуљао народ са свих страна. Одмах смо чули да су ту и влада и Врховна команда, помињу се имена војвода и генерала, али се највише и најчешће помиње – хлеб… Хлеба, хлеба… Ако се пронесе вест да хлеба има у неком крају, маса одмах покуља тамо, али се брзо враћа разочарана и несрећна…
Прети глад. Људи унезверени оним што су затекли и слутњом онога што их очекује. И мала Олга говори како је много гладна и како би слатко јела уштипке које јој је мајка често спремала. Јадно дете! Не слути да смо пред вратима пакла, да нас тек чекају искушења и да нам само Бог може помоћи. Узалуд се распитујемо за хлеб, спремни да платимо и десетоструко више. Било неких пекара у граду, али празних, па и њих је народ опседао надајући се да ће сваког часа стићи хлеб и да ће унаоколо све замирисати…
Забога, говорило се, па ту су и влада и Врховна команда српске војске, неће они дозволити да овде народ скапава од глади. Још смо на својој земљи, још држава није пропала, и неће, јер Бог то неће да дозволи. Па зашто онда нема хлеба? Зашто народ гладује? Мисли ли ико на ову децу, на ове дечаке, будуће војнике Србије који сада молећиво гледају у сваког и очекују комад хлеба…
Ту, срећом, приметисмо неке наше Белановчане. Они пристигли дан раније, кад није била оволика гужва и снабдели се хлебом. Један нам даде пола. Рече да је купио неколико хлебова, али их је све разделио пријатељима и познаницима који су данас пристигли… И наши земљаци, види се, пуни очаја и горчине. И они, као и сви који су се овде затекли, препричавају оно што су чули. Кажу да је извесно да ћемо за који час морати да бежимо из Призрена јер би се лако могло десити да нас заробе непријатељи који се приближавају граду. Други, опет, кажу да ћемо ту остати јер сваког часа треба да стигну наши савезници и да нас узму у заштиту. Најпре ће, кажу, доћи Французи, па потом и Енглези. Са савезничком војском стижу огромни транспорти хране…
Свака група, можда и сваки човек, чуо је различите гласове, али сваки тврди да су поуздане. Прича се како је стари краљ Петар наредио да се народу подели храна, да се отворе кухиње и да сви који су се нашли у Призрену добију топло јело. Кажу, даље, да је наређено да се деца и мајке сместе по кућама, да се првенствено о њима води рачуна. Одређен је и час кад ће све то морати да се учини. А кад тај час прође без икаквих промена, сви они коју су у ту вест поверовали почињу да гунђају и псују оне који више ни краља не слушају…
Изненада се, као анђео чувар, појави Зорка Јовановић. Донела добар комад хлеба и у једној чутурици млека. За Олгу. Не питајте ме, вели, како сам дошла до млека. Није то важно. Чувајте се и само гурајте уз војску. Засад ово да знате: иде се даље. Морамо кроз Црну Гору… Пошто рече да ће се вратити чим буде у прилици, ова добра жена оде убрзаним кораком…
У току ноћи још су пристизале војне колоне и групе избеглица. Али, од раног јутра град поче да се осипа, да се празни, свет је куљао даље, бежанија се наставила, а гласови о доласку Бугара убрзавали су корак… Свак зна да су Бугари ударили у леђа, да су вероломници, а да су у злочинима премашили поједине аустроугарске јединице које су, заслепљене мржњом, починиле велика зла у селима око Дрине, у Шапцу, Прњавору, Крупњу, Лешници…
Идемо даље, сломљени и изнемогли, али нам снагу даје страх од Бугара. Свуда бескрајне колоне несрећника. Сви путеви претрпани бегунцима, стоком и колима. Иде се даље, од села до села, без ватре, без хране, без склоништа, под снежном вејавицом… Где год погледам, ужасан призор: старци, жене, деца падају од глади, умора, беде…
Један старац, који је однекуд забасао у нашу групу, прича како му је син, иначе официр, рекао да није све изгубљено, да још има наде, да ће савезници ипак стићи да спрече ово расуло српског парода. Прича старац како је јуче видео старог краља Петра, како и он пешачи, још у њему, вели, има снаге, упркос годинама и болештинама које су га напале… Видео је, вели и дипломате и министре.
Следећа два дана овог старца нисмо видели, али се трећег дана појавио и причао како су Немци и Аустријанци ушли у Призрен и да су нам Бугари за петама… Старац то говори у поверењу, али тако да га сви чујемо. На хладноћи и снегу, изнемогли од глади, овакве вести стежу срце и пресецају наду да ћемо се некако извући из пакла…
По највећој поледици и мразу стигли смо у Пећ. Ту смо сазнали да је она старчева прича о Немцима и Аустријанцима који су заузели Призрен била преурањена. Рекао нам је један официр да то није истина, али, каже, не значи да то неће бити за два-три дана. Зато, каже официр, ми идемо према Црној Гори, у сусрет савезницима…
Даринка још у Призрену, онако трудна, наишла на неку страну мисију и тражила хлеба за своје дете. Добила читав хлеб и три двопека, па смо сатима грицкали по залогај. Навикли смо на невоље. Ако смо којим случајем дошле до комада хлеба, тражећи га од болница, дипломата, официра, појеле би само по неколико мрвица, тек да заварамо стомак… Научиле смо да штедимо. На невоље се свикла и мала Олга. Кад је била гладна, говорила је: мамице, дај ми само једну мрвицу хлеба…
У тој колони која се с муком пробијала према Црној Гори било је жена и деце који по неколико дана нису видели хлеб. Парче полупечене проје било је као најлепши колач.
Пећ је пружала сурову слику разарања државе, нестајања њене убојне силе. Као да се на овом простору и дуж пута – понавља косовски бој, само сада, чини се, у страшнијем обиму и облику… Војска као да себе разоружава и баца све на ломачу или у реку: коморска кола, точкове, каре, муницију, топове… Све, кажу, треба уништити да не би непријатељу пало у руке. Страшно је то и гледати. Војници плачу… Како и не би. Сахрањују топове, оне топове које су на рукама и уз помоћ волова извлачили на узвишења да би лакше потукли непријатеља. Нема више топова, муниције; нема, изгледа, ни државе, све је у расулу и распадању…
На све муке надовезала се страшна зима. Толики је мраз да се на брковима наших трећепозитиваца, од којих се не одвајамо, нахватао лед… Свака се кап из ноздрва стоке следи. Све је под снегом и неком тајанственом и страшном маглом која по сто пута увећава страх. Из те магле, с леђа, док се несрећни војници и избеглице греју око ватре, припуцају пушке и одјекну дивљачки крици. То Арнаути који из потаје прате наше кретање вребају прилику да нападну како би дошли до плена… Колико сам пута легла у снег крај ватре да бих избегла метке који су зујали око нас. Било је у таквим приликама и мртвих и рањених… Изгнаници из отаџбине, које је прогонила сила три непријатељске државе, падали су од куршума подмуклих Арнаута…
Каже нам један официр да се нипошто не одвајамо од масе, нарочито од војске, ако смо у стању да пратимо њено кретање. Најгоре су, вели нам тај официр, прошли они војници, па и официри и избеглице, који су били болесни и рањени, па зостали од команде или колоне. Не само што су остали без хране, него су били изложени жестоким нападима Арнаута. Тако је и са старцима, женама и децом – Арнаути не бирају жртве… Вребају из заседе и убијају без милости. Ко изостане и осами се – не може се ничему добром надати…
И са мном као да се нешто необично догодило – као да сам сазрела за неколико дана у бежанији. Нећу више да будем девојчурак! Нећу да будем једна од многобројних у немој колони која стрепи за свој живот. Хтела бих да будем од користи деци, старцима, изнемоглим војницицима… Руку и раме да им пружим, да се ослоне на мене, да лакше иду уз моју помоћ… На све друкчије гледам. И на ове патње којима смо изложени. Постала сам и храбрија. Не чини ми се више да ће из магле јурнути Арнаутин да ми зарије нож у леђа . Хтела бих и да се борим. Добро би било, мислим, да имам бар нож. Да се браним. Пушку ми, знам, не би дали. Пушку сада једва носе и војници. И њима је тешка. Да није ових подмуклих арнаутских заседа – можда би војници и пушке побацали…
Видим шта се све може на овом путу, а видим и шта се не може. Може се брзо и лако погинути, завршити с метком у леђима, може се скапати од глади, може се издахнути од љутих, незацељених рана, човек се може поломити на овој невиђеној поледици, или ледом окованих висова стрмоглавити у понор, али може се и одагнати глад и збунити стомак једним залогајем тикве… Само једно се не може: не може да се залута. Пут је обележен – лешевима. Лешеви су нам путокази. На стотинак метара – леш. Понегде и два, три… Војник. Дете. Старац. Боже, има ли већег ужаса од овога!? Смилуј се и помилуј!… Не допусти да ова несрећна земља, ова Србија, заврши на распећу. Заустави, Боже, ово умирање…
Ево још једног несрећника: непомичан, издахнуо, вероватно, пре сат-два… Поред њега су већ прошле колоне живих. Можда га је неко повукао за рукав, покушавајући да га подигне из снега и укључи у колону, а кад је видео да је његово путовање завршено, прекрстио му руке на грудима. Несрећник је у последњим тренуцима, свестан краја, од гранчице направио крст и некако га привезао за капу… Да се зна да је хришћанин. А шајкача, остане ли на глави, казиваће да је на врлетним стазама завршио још један српски војник. Испод раскопчане кошуље вири завој… Рањеник. Сео на снег да предахне. И ту га стигла смрт. А смрт га одавно јури: још од дринског бојишта, па преко Цера, Колубаре, Мачковог камена, Дунавског кеја… Јурила га, можда, још од Куманова, Јавора, Брегалнице… И ево, сад га сустигла…
С колико је вере и снаге, као и хиљаде других, кренуо на овај пут патње… С каквом су га тежњом испратили укућани… Је ли био ожењен? Да ли је имао сестру?
Сетих се мојих. Код куће остале три сестре: Катарина, Аница и Јованка. Да ли су живе? Близу куће је очев гроб. Не стигосмо споменик да подигнемо, у камен да уклешемо: пао за отаџбину 1914. године. Три брата однео рат… Савко је жив, али га данима не виђам. Мајка умрла кад сам била дете. Нисам је ни запамтила. Нестала моја породица. Можда је сада и Белановица ишезла у пламену…
Нови, суров призор пресече ми дах: украј пута – леш. Момак. Млад… Као од мајке роћен – све је са њега поскидано. Као да је овог трена убијен и опљачкан… Да ли ће имати ко да га сахрани? Или да га бар покрије нечим… Гле ужаса! Нема прста на десној руци. Одсечен, види се, скоро… Мора да је на њему била бурма. Злотвор није могао да је скине, па замахом можда одсекао прст…
До Бога као да не допиру наши вапаји. Као да је окренуо леђа српском народу. Боже, зар можеш мирно да гледаш у оволику несрећу на земљи?
Помишљала сам да нико неће преживети ову Голготу, да свима нама предстоји још који час живота и да је свеједно на коме делу пута ће бити наш крај. Ваљдада ће Бог поштедети децу. Нека она преживе ову несрећу и нека причају каква је судбина задесила српски народ и његову војску…
Ипак, упркос свему, идемо даље. Моја снаха све више посустаје. Чини јој се, каже, да се ближи ћас порођаја. Куда ће сада, веселница, мислим и молим се Богу да тај час одгоди док не нађемо неко склониште. Зар да се дете роди на оволиком мразу и оволиком снегу? Одмах би пресвиснуло…
Морамо наћи неки кров над главом. Неко ће нас, забога, пустити у кућу да би се жена породила. У том часу били смо близу Подгорице. Назирале су се прве куће и то је најзад била срећна прилика да се снаха породи у нечијој кући. Прешли смо још два-три километра и застали пред једном кућом. Снаха рече да су престали болови и да је сада сигурна да то неће бити тако брзо. Уто једна Црногорка изађе пред кућу, па кад нас виде брзо се поврати и изнесе два добра комада хлеба и парче сира… Нисмо ништа тражиле, ни реч нисмо проговориле, само смо за тренутак застале пред кућом, а Црногорка у трену схватила невољу и изнела хлеб… Хвала јој но хиљаду пута. Даринка пружи два сребрњака, али жена неће ни да чује за плаћање. Још нам предлаже да останемо у њеној кући, па да ту сачекамо повратак српских војника…
Зове нас да се огрејемо, да мало предахнемо, лакше ћемо, вели, наставити пут. Предлаже Даринки да се породи у њеној кући и нека би, вели, дао Бог да буде мушко. Питамо је има ли у кући мушких глава, а она каже да су три мушке главе на фронту, два сина и муж туку се негде са Швабама. Један ми је син, каже, ожењен, другог спречи рат… У тај мах у кућу бану млада жена, трбух јој, што кажу у народу, до грла, као да ће сад да се породи. Домаћица рече да је то њена снаха. И она позва Даринку да остане у њеној кући и породи се. Куда ћеш, вели јој, да се ломаташ по овом кијамету. Остани овде па кад се војска врати, врати се и ти дому своме…
Причамо тако, а све погледамо кроз прозор да нам не измакне колона. Не ваља, рекли су нам, бити на зачељу. Свакојаке те невоље могу снаћи. У том страху истрчасмо да бисмо што пре сустигли средину колоне. Црногорке нас испратише, Олги дадоше коцку шећера и јабуку, Даринки шал, а мени вунене чарапе… Нека вас Бог прати и чува од свакојаких невоља. То су биле последње њихове речи које су допрле до нас…
Следећих дана стигосмо близу Скадарског језера. Пут за Скадар води преко неких урвина и високих стена које су се испречиле на путу. Изнемогли коњи, натоварени сандуцима, застали испред урвина. То је ново мучење малаксале стоке. Животиње се пропињу, саплићу и падају на стене и ту завршавају свој мучни пут…
Кретање преко овог камењара траје читав дан и пут је безмало попуњен коњским лешинама. Страшно је гледати умирање животиња, слушати њихов ропац… Човекове патње се увећавају сазнањем да ни животиње ово не могу да издрже. Па ипак, човек иде даље, не предаје се, шаком заклапа очи да не би гледао њихово болно умирање.
Мојој снахи је овај део пута најтежи. Обузео је страх да се може саплести и пасти на стене или упасти у јаме испуњене водом… Да не би неколицине војника тешко би прешла. Са Олгом није било проблема – увијену у шал носили су је војници на смену. Један од њих, неки Света, плакао је све време носећи је. По томе сам га и запамтила. Он је, чини ми се, био са Рудника. Прича нам уз пут како је код куће оставио једну Олгу. У мају ће каже Света, напунити четири године. Ко зна, каже, да ли ће је отац икад видети…
Док смо прескакали преко стена и рупа на путу гогово смо били заборавили на глад. Али, кад се пред нама пружи прав, дуг пут, на коме више није било препрека, осим поледице и снега на завијуцима, спопаде нас глад. Муче нас, у ствари, две невоље: глад, која нам одузима и оно мало снаге, и непријатељ за којег кажу да нам је за петама, да нас гони. Хлеб нам је у сновима, а снивамо у ходу… Води нас још једино нада да ћемо изаћи из овог овог пакла и да ћемо најзад избити на сунчане стазе, да ћемо се наћи на савезничким лађама у којима има хлеба…
Тешко је гладног заварати лажном надом да ће ускоро бити хлеба. Узалуд заваравање кад снага престаје, кад се врти у глави и пада насред пута. Исцурила снага, истекла, нема је више, па се тако и нада гаси и човек се узалуд опире невољама; он би да корача, да иде даље, али обамрлост захвата тело и даље се не може…
Зато се и помињу лађе. Оне ће бити наш спас, наше уточиште, наш хлеб, крај нашим патњама. Неће Србија да пропадне; она јесте у искушењу, пролази кроз невиђене патње, али Бог неће дати да Србија пропадне…
Питамо да ли ико зна где је тај град, тај Скадар, та лука наде и спасења, где нас чекају савезници, где ће бити свега у изобиљу, хлеба, хлеба пре свега, где ћемо предахнути, крваве ноге превити, одећу и обућу набавити, где ћемо се распитивати за своје најмилије: где су, куда су наумили, јесу ли посустали, знају ли шта о онима који у дому остадоше. Хоће ли нас из тог Скадра превести даље? Ваљда ће нас прво нахранити? Хоће, хоће, па ваљда је Србија умела да изабере савезнике, знала је с ким се треба удружити, с људима, а не са нељудима који не хају за муке свог ратног савезника…
Кажу да је Скадар пред нама, само напред, још који километар. Лакне човеку кад чује да је крај патњама. Ето, стигли смо, на крају смо пута, још који километар. Тако и ја говорим другима, а посебно то наглашавам малој Олги: још мало, хајде, душо моја, напрегни се још мало, ево пред нама је град, ту нас све чека…
Крај пута, у равници, виде се шатори. Наша војска се ту улогорила. С десне стране, мало подаље од шатора, поред којих стоје војници, види се гомила коња, изгладнелих, пропалих, на ивици снаге…
Само што смо прешли још коју стотину метара, застадосмо пред страшним призором: мајка, несрећница, клечи украј пута поред умрлог детета и држи упаљену свећу… Све се у мени следило. Зар ту, на крају пута, пред луком спаса? Сломљена болом за изгубљеним чедом које је у наручју данима и данима носила надајући се спасењу, несрећна мајка сада зури у даљину, у празно, не знајући шта да учини. Воштаница догорева у њеној руци, пече јој прсте, али она то не осећа. Није јој више до живота. Једини разлог да живи било је ово дете, сад тог разлога више нема. Али, не може жива у гроб. Кажу да жена сатима клечи поред мртвог детета. Прилазе јој и покушавају да је подигну. Она се не опире, не говори, само јој усне, плаве од несавладивог бола, подрхтавају…
Чујем како овој несрећници неко говори да није једина која је на овом путу изгубила дете… Свуда је Србија посејала кости своје деце…
Прескачемо преко лешева и пролазимо кроз гробља. Гробља? Да ли је неко сахранио оне које смо виђали уз пут? Чиме су ископали раку у камењару? Ко им је крстачу направио, име на њој уписа: Богољуб, Драгољуб, Славољуб, Милош, Ђорђе… Или су остављени зверима и птицама… Безимени. Њихови никада неће сазнати где су оставили кости. Узалуд ће их, кад се сврши рат, тражити по гробљима и на споменицима… Неће их наћи…
Окупиле се жене око несрећне мајке. Хтеле би да изговоре речи утехе. Али, где да нађу те речи? Лепе речи су ишчезле из њиховог памћења. Остале су само: глад, зима, поледица, стене, убице, заседе, потера, смрт… Божја воља, говори једна жена. Бог је тако хтео. Можда је Бог хтео да то дете лиши нових патњи којима ћемо ми бити изложени, ако наш живот још потраје…
Моју снаху обузели порођајни болови. Изгледа, каже, да је дошао час. Загледам је. Без обзира на трудноћу личи ми на исушену стабљику коју ће први јачи ветар да свали… Месец дана хода по мукама! Кад смо од куће кренули, мислили смо да избегнемо први налет непријатеља, да се мало склонимо, док наши не потисну Швабе, па да се опет вратимо. А ми, ево, стигли на обалу туђег мора! Шта смо све видели и чули, кроз које патње и искушења прошли, колико смо се смрти нагледали… Боже, било, не поновило се. Нека све остане за нама, да се никад више не суочимо са таквим призорима…
Даринку спопали болови, а мене радост: на свет ће доћи дете! Син или кћер? Мени је, чини се, свеједно, само је важно да дете буде здраво и да са породиљом не буде проблема. Али, где ће Даринка да се породи? Украј пута, под отвореним небом? Пред оволиким војницима и децом? Треба наћи неко склониште, али где? Где има таквих места у којима може да се породи жена? Не знам. Зато вичем као избезумљена: људи, браћо, војници, помозите, нађите неко место, неки заклон, где жена може да се породи… Наједном се усталаса колона, почеше још неке жене да вичу. Глас се пренесе брзином муње: жена се порађа, дајте неки заклон…
Истрча један официр и рече да породиљу уведемо у шатор, а војницима нареди да нађу нарамак сламе… Шатор је у овом чемеру и јаду добро место где жена може да се породи. Па још ако има и нарамак сена, мало воде да се дете окупа, која пелена да се увије, још ако има кога ко би помогао при порођају… Добро је, има Бога, људи, браћо, има Бога, видите ли како Бог не да Србији да пропадне, не може Србија да издахне, да умре, ево, на овом мучном путу, Српкиња рађа дете! Дотрчаше неке жене, старије, да се нађу уз породиљу, да припомогну… Пустите мене, вели једна, четворо сам их донела на свет, четири сина, живи су и здрави и сви су сада војници… Дајте ми само нешто оштро, пупчану врпцу да пресечем, и дајте, ако за Бога знате, мало топле воде…
Путем још иду колоне избеглица. Хрле у Скадар, у луку спаса. Сви изнемогли, сломљени, јадни, на измаку снаге. Кад би им сада неко рекао да је Скадар далеко, да има још двадесетак километара до Скадра скљокали би се на друм и рекли: нека овде буде наш крај, нека нас овде пркопају… Ми немамо снаге, све што је у нама било животно – истекло је.
Сви пролазе поред оног мртвог детета. И у сваком оку суза, нека жена зајеца, па онда гласно закука: еј, несрећна Србијо, докле си стигла и где твоја деца умиру…
Уто се из шатора оте врисак, па одмах затим плач. Дете… Мушко! Даринка родила сина! Дете, хвала Богу, здраво. Одлете глас у колону и међу шаторе: родило се дете! Мушко. Отуда, из колоне, допире други глас: умрло дете! Није, виче неко, није умрло него се родило. Како, опет чујем нечији глас, зар нисте видели мајку поред мртвог детета! Све ми бруји у ушима од разних гласова: јесте, то дете је умрло, али овде се дете родило! Ево породиље живе и здраве. И срећне! Распитује се: је ли мушко? Мушко, него шта! А зар то није свеједно? Није, чујем нечији глас. Није свеједно. И како може да буде? Сада само синови греба да се рађају. Опет неко говори како је видео мртво дете. Опет се о смрти говори. Знам, и ја сам видела то дсте. Видела сам тај страшни призор. Још ми, чини ми се, пламен оне свеће у рукама несрећне мајке трепери пред очима. Али, моја снаха |ге родила дете. Тамо смрт, овде живот! Умирање и рађање…
Однекуд се појави Зорка Јовановић. Чула да се родило дете, па похитала да се распита за Даринку. Да није, можда, њено. Кад ме је угледала- све јој је било јасно. Обрадуј ме, каже, и реци да је син! Јесте, кажем, син. Она ме грли, љуби, види се да је срсћна због тога. Онда, као избезумљена, поче да виче: људи, браћо, родило се дете, родио се син, мало Српче… Еј, чујете ли ме: ридио се син војника Савка Танасијевића! Јавите његовом оцу. Јавите свима: родило се дете!
Зорка стварно као да је полудела. Трчи кроз колону изнемоглих људи и виче: родило се мало Српче! Не бојте се, људи, неће Србија умрети, ево, родило се дете! Шта кажеш, чуди се неко, зар има и жпивиота? Има, има, виче Зорка, неће смрт све покосити. Хвала ти, Боже, на овом дару…
Ногом трчи од шатора до шатора, вуче официре и војнике за рукав и виче: син! Син се родио! Чујете ли ви мене, браћо? Даринка родила сина! Зна она, Зорка, да нико не зна за Даринку, није овде важна Даринка, дете је важно, све она то говори због детета, да свима стави до знања да има и живота, да није смрт освојила, да Србија неће умрети… Јој, што не могу да родим, виче Зорка, стотину бих синова родила, да ми за ноћ стасају, да их на бојиште отпремим, да попуне проређене српске пукове… Неким војницима и официрима грунуше сузе. Од радости. Како и не би: родило се дете. Не говори се само о смрти, мора се сада говорити о рађању, мора се говорити о животу…
Даринка срећна: као да су све патње заборављене, као да ће од овог часа, откако је родила сина, све бити у најбољем реду, све како треба. И војници се окупљају око шатора. Као да желе да осете дах живота, да се увере да није све умукло. Никад им, можда, плач детета није био толико мио као тада…
У неко доба појави се мој брат Савко. Једва сам га препознала – као авет која хода. Убила га глад. Исцрпле бриге. Ипак, срећан: у овој муци, којом је прожета цела Србија – њему се родио си… Прича како смо сада спасени, како је најгоре остало за нама. Важно је, каже, да смо преживели пакао. Овде ће нас, вели, помоћи савезници. Ту ћемо остати док се не опоравимо. Одавде ће војска, чим се окрепи, кренути натраг да ослободи земљу, да протера Швабе из Србије, а Бугаре да казни због вероломства, због издаје. Народ ће остати да се среди и опорави. Прича нам о томе како нам сви савезници нису одани, неки су нас занемарили у најсудбоноснијим данима. Да су учинили оно што је било договорено не би се српски народ нашао на овим леденим стазама, не би кости своје деце сејао дуж путева…
Требало је, прича Савко, да се неколико савезничких дивизија, Француза и Енглеза, пребаце са бојишта у Македонију и тако припомогну српској војсци којој је претила опасност са три стране. Савезници су оклевали. И не само то, него су осујетили планове српских војсковођа да онемогуће Бугаре да нас нападну с леђа. Чим су сазнали да Бугари усмеравају своје трупе према нашој граници, наша команда је намеравала да брзо пређе у напад, да покори Бугарску и тако је онемогући да нам зада ударац у леђа. Савезници, који су оклевали да војнички помогну Србију, били су против њеног продора у Бугарску. Поједини грчки политичари залагали су се за помоћ Србији, али не и грчки краљ Константин, који је ожењен сестром немачког цара Виљема. Краљ је радио све што је било у његовој моћи да зада ударац Србији, да спречи савезнике да нападну Бугарску и омете долазак савезничких група у Солун.
У међувремену Бугари су пресекли све путеве према Солуну, па је српска војска, да би избегла опкољавање и уништење, бачена на врлетне стазе Црне Горе и Албаније. Савко каже да је то велика грешка савезника, која је Србију скупо стајалаа, али сада ће све бити исправљено тиме што ће се војска одморити, нахранити, оденути, зацелити ране, што ће добити ново наоружање, па ће уз подршку и помоћ савезничких пукова јурнути натраг и ослободити земљу…
Тако је говорио мој брат. Тако су говорили и други војници. Сви су живели у уверењу да је дошао крај мукама и да су савезници кренули конвојима бродова, па се њихов долазак сваког часа ичекује… После неколико дана проведених у Скадру – видело се да се све свело на причу, на варку, да су савезници још једном изневерили, можда и горе него први пут, да ће се умирање наставити…
Французи који су били у колони избеглица, а било их је неколико стотина, међу њима и десетак болничарки које сам упознала, и сами су се чудили свему томе, јер су и они трпели муке и оскудевали у свему. Моје гимназијско знање француског било је оскудно, али ипак довољно за споразумевање. Знала сам да на француском кажем: хлеб, вода, млеко, пријатељство, љубав, савезници, лађа, патње, рађање, смрт… Уз пут сам научила још стотинак речи. Французи истичу жртве које подноси српски народ. Нападнута са свих страна, а недовољно или никако потпомогнута од својих савезника који су јој обећавали помоћ у војсци, храни и оружју, Србија остаде сама, изолована и готово здробљена. Али, гле невиђеног поноса: упркос свему, српски народ је одбио да капитулира и прихвати закон победника. Он је жртвовао родну груду, сва своја добра и богатства, своје топове, ратни материјал, али не и своју част и свој понос. Србија лагано нестаје, умире, њени војници умиру од глади и студени, у њих пуцају иза бусија, али онима који још живе ништа не може да пољуља веру у победу…
Нешто је било пукло мећу савезницима. Неко је кочио долазак конвоја, а тиме и хране и лекова. Као да је некоме било стало да Србија ишчезне, да њена војничка снага нестане, да се истопи…
О томе се међу војницима шапутало, али нико није тачно знао да каже шта се стварно догађа, који разлози могу бити препрека да се Србији помогне да преживи…
Два дана проведосмо у оном војничком шатору у коме се Даринка породила. Не знам зашто кренусмо у град. Нико нас није терао, имали смо какво-такво склониште, добили смо хлеб и чорбу од пиринча. То нам је у мањерки донела Зорка Јовановић. Рече само да је то добила од једне наше војне болнице и да ће опет доћи чим буде могла. Много смо погрешили што смо напустили шатор. Неко је пронео вест да је стигла лађа и да прво треба да превезе децу и мајке, па нас је то повукло…
У граду, у који брзо стигосмо, никаквог склоништа. Јануар је, средина месеца, лију кише за које се овде зна да могу падати дуго, недељама, дању и ноћу. Боже, само да нас то не снађе сада кад смо остали без шатора… Нигде склоништа, а нигде ни обећане лађе да прихвати избеглице. Читав град је – болница, улице претрпане лешевима… Умиру они које је исцрпело повлачење. Кад су видели да су преварени, да овде нема ништа од онога што им је обећавано – једноставно су се свалили уза зид неке зграде и ту – остали…
Виђају се гомиле људи око дима и ватре. Сви неми. Као да је казано све што је имало да се каже и показано све што је имало да се покаже. Резултат је ту: мртви затворили пролазе, живи седе поред ватре и нечему се надају… Сви под ведрим небом. Људи унезверени, занемели. Као да је све покопано, као да живих више нема, као да целој Србији одјекују посмртна звона…
Тако је на улазу у град. У центру је друкчије: врви неизбројиво много људи, највише војника. Иду по двојица – тројица. Вероватно су, то знам из искуства, из истог села или краја, брину један о другом као рођена браћа. Већ су један другом све испричали. Чак су и аманет један другом оставили: ко преживи да јави шта је са осталима… Овде никога не треба заустављати ни питати шта тражи. Зна се: траже нешто за јело. Ако им је бака илои мајка тутнула у шаку који сребрњак или златник сад су га извукли из добро зашивене блузе и дали за мало празилука, парче печене или куване тикве или, у најповољнијем случају, за парче проје.
Врве војници и избеглице. Виђају се и мештани. Сви о нечему разговарају. Стоје на улици или поред зида неке куће и као да се погађају, као да тргују. Поред гомиле људи, насред улице, уваљен у блато, лежи коњ. Праћака се… Чује се болно стењање и свима је јасно да је на издисају. Никога се не узбуђује. А и како би код толико сурових призора виђених неколико последњих недеља…
Све би нас изненадила нека лепа слика, рецимо свадба. Или – песма. То би за све нас било необично. Само се о смрти говори и ужас гледа.
Центар је просто закрчен избеглицама, официрима, војницима, коморџијама, мештанима, чији је језик тајанствен а поглед претећи… Војници и избеглице изгледају као авети, потамнели и мршави, у дроњцима, у подераној обући, понеко и без ње, у чарапама… Лутају около, тумарају, загледају пролазнике као да ће ту, у овим скадарским улицама, срести некога ко ће им дати хлеба и тиме продужити наду да ће стићи на циљ. Збиља, чује се само једна реч: хлеб… Једина мисао у глави: хлеб, пред очима лебде хлебови… Од глади по улицама падају војници и избеглице…
Тако је, у том часу, изгледала лука спаса где је требало да сретнсмо савезнике, да нађемо храну, одећу, обућу, лекове, оружје… И болнице које би могле да прихвате ове несрећнике које су напале разне болести, које је напала глад и којима нико ни у чему не помаже. Од свсга тога ни трага, нико нас није чекао, никаква номоћ није била упућена. И даље је требало рачунати на глад, болест, смрт…
Причало се да су Французи упутили конвој бродова са храном, али да су Италијани из неких разлога задржали ове конвоје, па је тако српска војска у пределу Скадра још једном стављена на муке. Кад су ови бродови пуштени према Скадру, напали су их аустријски сумарени и потопили…
Над целом овом несрећом надвили су се – непријатељски авиони. Долетеше изненада. Светина у Скадру, мислећи да су савезнички, поче да им маше колико им је исцрпљена снага допуштала. Свет се у први мах порадова: ево, савезници послали авионе да виде докле су дошли српски војници. Тек сада треба очекивати помоћ, јер су пилоти видели где се налазимо и чим они поднесу извештај, кренуће бродовн.
Тако избеглице говоре и закључују, кад авиони бацише бомбе. Боже, каквог ли ужаса, смрти, узвика бола, престрашености и панике… Требало је видети ту бежанију избезумљених људи који некуда јуре и траже спас. Други, не могавши ни да се с места помакну, склопили руке на милост и моле се Богу да их поштеди нових мука. Нека им Бог, ако је тако одлучено, пошаље смрт, али нека та смрт буде тренутна. Само да се не муче, да не остану богаљи…
На несрећне војнике, који немају више снаге ни пушку уз раме да прислоне, на жене, децу, старце, који одавно посрћу од глади и болештина. Беч и Пешта шаљу бомбардере… Бомбе на живи скелет. На оне који недељама нису видели хлеб, који су преживели захваљујући кори дрвета којом су пунили желудац и корењу купуса и празилука које су ископавали рукама из смрзнуте земље или куповали за последњи сребрњак…
Прошло је већ неколико дана од порођаја моје снахе. Дете, срећом, здраво, напредује без обзира на све патње којима смо изложени. Ако којим случајем дођем до парчета хлеба – чувам га за Даринку: њој је најпотребнији, све се бојим да ће јој пресахнути млеко, да неће имати чиме да доји бебу… Како би било, каже ми, да се распиташ за неког свештеника: требало би да крстимо дете. Грех је, каже, држати некрштено чељаде… Почнем тако да се распитујем за свештеника и сазнам да их има, али само међу војницима. Свеједно ми је, мислим, да ли је војни свештеник, важно је да прихвати крштење, да моја снаха не брине о томе. А и ред је да дете, рођено у овој општој муци, и јаду, добије име. Нека се зна чије је и нека се у неке књиге упише да је рођено и крштено у Скадру, у војничком шатору, уз помоћ неких жена које су оставиле своје куће у Србији да би избегле насиље непријатеља…
Распитујем се за попа, а неки војници ми рекоше да би најбоље било да га потражим у болници. Зар има болница у Скадру, питам војнике, а они кажу да је од јуче отворена нека војна болница, да у њој умиру болесници, па је сасвим сигурно да ћу тамо наћи свештеника, јер где би поп могао да буде ако не тамо где људи умиру…
Нађох некако болницу. Није то, у ствари, права болница; биле нечије касарне, али сада је ту наша војна болница и ја се у њој распитујем за цвештеника.
Пред улазом затекох болеснике како леже на голој земљи, неки једва дишу, за друге се не би рекло ни да су у животу, поред њих никога од здравих. Стиже, у тај мах, још једна група – донели их на измршавелим коњима, друге носе у шаторским крилима, на рукама, на леђима, на носилима… Спуштају их живе на земљу, а они ту издишу…
Хтела бих да побегнем, да не гледам ту страшну слику, али немам куда и морам да тражим свештеника да крсти мога братанца. Из зграде изађоше болничари и почеше лагано да уносе несрећнике које су гомилали пред болницом. Питам их за свештеника, а они кажу да је он сигурно на гробљу… А гробље је, рекоше, одмах иза болнице, заклоњено кућом и дрвећем… Кренем у том правцу и стварно нађем свештеника – чита опело… Онде, у туђини, сахрањују српске војнике које је болест савладала… Сачекам да поп заврши, па му приђем и замолим ла крсти дете мога брата Савка, војника, који се сада налази ту негде, у Скадру, само ја не знам у којој јединици…
Поп се изненади и обрадова. Шта кажеш, вели, крштење? О, Боже, хвала ти на том величанственом дару; хвала ти што ми дајеш могућност да крстим новорођенче, што не читам само опела… Води ме тамо, вели поп, и убрзава корак… Пита где су мајка и дете, а ја не знам шта да му кажем. Оставила сам их на улици, пред једном жутом кућом, у близини је, знам, пекара. Покушавам да му то некако објасним, а он се распитује како се снаха породила и ко ће детету бити кум…
Нађосмо некако ту жуту зграду, а под њеном стрехом стоји снаха с бебом у наручју и с малом Олгом која се држи за њену сукњу. Однекуд, као да ју је Бог послао, појави се Зорка Јовановић. Носи у једној боци козје млеко – добро ће, вели, доћи детету, само би ваљало да негде наћемо цуцлу… Зорка нас обрадова још једном добротом: нашла је, вели, за нас једну собицу, да се некако сместимо, да имамо кров над главом. Ту кућу су, каже, закупили официри, па је једна соба празна… Бог нам помаже да пребродимо невоље, а помаже нам и овог тренутка да свештеник има где да уђе и крсти дете. Зорка пристаде, и то с великом радошћу, да буде кума – нека је, виче, срећно и дуговечно моје мало кумче, нека га Бог штити од свакојаких невоља…
Заврши се и то, детету дадоше име – Славољуб. Куми се допало то име, Даринка каже да јој је свеједно како ће се звати, а поп рече да ће се војници много обрадовати кад чују да смрт није победила Србију, да у њој има и живота… Зато, вели, нека је Славољуб жив и здрав на многаја лета… Моја дивна снаха нешто претура по торби, мучи се, зноји, не може, изгледа, да нађе то што тражи, па све гледа у нас, а румен јој облива образе. Најзад одахну и ми на њеном длану угледамо сребрњак. Хоће да части свештеника, хоће да му да последљи сребрењак који је чувала да јој се нађе у највећој муци. Неће свештеника ни да чује: Бог с тобом био, каже, највећа ми је награда што сам био у прилици да крстим дете, срећан сам због тога… Навалила снаха да му тутне онај сребрњак, али поп рече да ће се грдно наљутити због њене упорности. Даринка се смири, рече да ће Бог дати да му се поштено одужи кад се вратимо у Србију и све се на томе заврши…
Седимо у оној собици и ћутимо. Није згодно, не знамо шта се напољу догађа, можда је стигао хлеб, можда су приспели савезнички бродови. Кажем снахи да би добро било да ја изађем, да се мало распитам шта има ново и да потражим Савка, да га обавестим да му се син зове – Славољуб…
Прођем поред оне болнице, а тамо и даље доносе болеснике. Боже, мислим, како би било да мало помогнем, да нешто урадим у болници, будем некоме од користи, прозоре, бар, да очистим… Јавим се болничарима, а они ме упутише на управпика, неког официра и доктора… Добар неки човек, племенит. Грунуше му сузе кад му рекох зашто сам дошла. Испричала сам ко сам и шта сам, одакле сам и с ким сам дошла до Скадра. Добро, дете, каже ми он, ако већ хоћеш да помогнеш, има посла, све је овде несрећено, ово је била италијанска касарна… Читав дан сам прала прозоре, чистила под, намештала кревете болесницима, помагала им да устану, придржавала их у ходу… Била сам срећна: радим, помажем, корисна сам…
Ту сам се нагледала свакојаких несрећника. Донеше једног болесника – авет са потамнелим и унакаженим лицем. Убиле га глад и запуштеност. Лице и глава зарасли у чекињу, прљаву длаку, пуну неке гамади… Страшно је и погледати те ваши по брковима и обрвама, по бради, дроњцима у које се сместило мршаво тело, нападнуто оним истим вашима… Како су га зграбили болничари и као врећу унели у купатило скидајући му оне дроњке, а с њима и гомилу вашију које ће потом, за тили час, у болничком дворишту прогутати пламен… Ко је, шта је, одакле је – ништа се то не зна, зна се само да је несрећник, избеглица, Србин, изгнан из своје земље… Како је до тада живео – Бог свети зна: можда је био неки чиновник, господин, можда је у страху од непријатеља побегао без пребијене паре, а можда је и понео пуне џепове сребрњака и златника па их уз пут дао за храну… Болест га, види се, жестоко захватила, управља њиме и он није свестан ни где је, нити назире шта ће с њим бити…
У болници је једна повећа просторија названа капелом: ту су доносили лешеве које смо виђали по улицама Скадра. Доносиле су их војничке патроле, здравији људи, из којих снага није била ишчезла; доносили и ту слагали један преко другог. Друге групе су их односиле на гробље и бацале у заједничке раке. Тако се капела дању пунила лешевима, а ноћу празнила. Ноћу су их сахрањивали…
Дању сам радила, ноћу се враћала у ону малу собицу, где су били Даринка, Олга и Славољуб. Доносила сам пуну мањерку хране и доста хлеба. Све сам то добијала од управника болнице, као што су храну добијали и други који су знали за болницу и њој се обраћали. Болница је, до пре дан-два, оскудевала у свему, али је некако успела да дође не само до хране, него и до одеће и обуће, лекова, па чак и постељине… Све је то преношено на коњима из неког морског пристаништа докле су биле допрле француске лађе. Мислим да је то била лука Сан Бовани. Тада сам чула да су Аустријанци, чим су сазнали да савезничке лађе снабдевају српске војнике храном и другим потребама, послали своје сумарене да их униште. У тој луци је, кажу, гробље бродова. Сандуци хране отишли су на морско дно, одакле су их, ризикујући живот, вадили српски војници… Ове сумарене, причао нам је један официр, напала је савезничка флота па су се многи од њих нашли на морском дну. После овог пораза сумарени се нису усуђивали да напусте скривену базу. Захваљујући томе и даље су пристизале лађе са храном…
Пуче глас да све избеглице што пре крену према Сан Ђованију, где ће их прихватити француски бродови. Неки официри нам рекоше да је то тачно, па се ми брзо укључисмо у велику колону која је куљала према Љешу. Није нам овај пут нарочпто тежак. Нисмо билн гладни као пре; мало смо се окрепили захваљујући болничкој храни, а мало смо се и одморили у оној собици. Највише снаге давало нам је сазнање да се нашим мукама ближи крај… Најважније је да избегнемо напад непријатеља који нам је био за петама. И, збиља, само неколико дана пошто смо напустили Скадар, стигла је аустроугарска војска. Она је неколико дана касније стигла и до Љеша, али су тада српске групе и избеглице биле на сигурним савезничким лађама…
Ту се догодило нешто што нисам могла ни да слутим. Укрцавају нас најпре у чамце, па онда у лађе, али је наређено да се првенствено прихвате мајке са децом, деца до четрнаест година, старци, старице и болесници. Добро, мислим, тако је наређено, тако мора да буде. Али, то значи да моја снаха Даринка, њена деца и ја не можемо заједно. Знамо да се одавде, из Сан Ђованија, иде на Крф, али нико не зна где је то и шта нас тамо чека. По причању тамо нас чека рај, али у приче више нико не верује. Питам једног официра зашто нас раздвајају, а он каже да је најважније да се одавде отпреме мајка и деца…
Мојој снахи болан овај растанак; мени, чини ми се, још болнији, не могу да задржим сузе. Олга ме ухватила за сукњу, вуче ме у онај ред који је одабран за укрцавање. Довикујем кроз сузе Даринки да ћемо се наћи на Крфу. Смешно ми је сада кад помислим на то довикивање – као да је Крф село са три-четири сокака… Ни она ни ја нисмо знале где је Крф, чији је, колики је, ко ће нас тамо дочекати и прихватити… Кад сам и ја стигла на Крф, распитивала сам се за Даринку. Све је било узалуд. Није је било. Ни брата нисам нашла, иако сам била сигурна да је жив и да је стигао до Крфа…
Касније, у Солуну, сазнала сам да Даринка није била на Крфу. Била је на Корзици. Сазнала сам да Олга није с њом, Олгу су одвели у Енглеску… Кад нађох брата, питам га како је то могао да дозволи, зашто је пристао да му одведу дете, зашто су нас тако растурили по свету; Даринка и Славољуб, ето на Корзици, Олга у Енглеској, он на солунском бојишту, ја у болници… А ко је нас питао, каже ми брат, хоћемо ли овамо, у туђину, ко је нас питао хоћемо ли да умремо у својој кући или на залеђеним врлетним стазама Албаније – голи, боси, гладни, изнемогли, сломљени болом и тугом… Ко је питао српске регруте, оне дечаке од седамнаест година, војнике сутрашњице, ко је, зна ли то ико да ми каже, питао њих хоће ли преко Албаније… За војску нису били стасали, пушке нису имали, јели су траву и кору од дрвета да би преживели и тако стигли на облау мора. Али, колико их је стигло? Од тридесетак хиљада – једва половина! Само у једној ноћи умрло је шест хиљада ових дечака. Страшно! Потреснији призор, кажу, људско око није видело. Шест хиљада мртвих српских дечака у једном једином дану… Ко је њих ишта питао. Нико! Сви ћемо рећи: судбина! Рођењем је, кажу, човеку зацртано куда ће проћи, шта ће доживети, где ће му бити крај…
И ја сам на Крфу била сведок новог умирања српске војске, али и њеног опоравка, њеног васкрсења… У почетку није било никаквог склоништа – војска је спавала на ледини, под маслинама. Касније су стигли шатори. Никла су платнена насеља око Крфа, по селима…
Нови таласи смрти односили су у неповрат јунаке са Цера и Колубаре, јуначке браниоце Београда. Убијале су их болести, дуго гладовање, дуги маршеви, убио их бол за поробљеном отаџбином, за својом децом, сестрама и мајкама које су оставили… Да би се избегло ширење заразних болести, болесници су превожени на мало острво Видо. Видо постаде најсуровије место на земљи – на њему се из часа у час масовно умирало . Није било места да се покопају. И море постаје њихова гробница. На морском дну леже прослављени српски пукови…
Ипак, заустављено је умирање. Остало је нешто од српских дивизија, није све помрло. Они који су преживели ове страхоте били су спремни да се лате оружја и крену натраг, да ослободе своју отаџбину. Њихов транспорт у околини Солуна трајао је од априла до почетка јуна. Већ у августу започињу борбе на солунском фронту…
Младе девојке и жене, које су се нашле у логору избеглица у Солуну, а међу њима сам била и ја, хтеле су пошто-пото нешто да раде, да служе свом народу… Млађе су прихваћене по болницама. Помагаћемо, рекоше нам, у разним пословима. Лако научимо оно што је потребно – прихватиће нас као болничарке… Тако је и било. Уређивале смо болнице у Солуну и Микри. Ту сам упознала болничарке из Шкотске и Русије – с колико су оне снаге, љубави, пожртвовања бринуле о српским рањеницима с новог бојишта! Ни
рођене сестре их не би боље неговале…
У болницама сам се нагледала свакојаких призора. Видела сам многе јунаке. И видала им ране. Колико сам умела. А умела сам и да седим поред њихове постеље, да им причам о свему што се око мене дешавало, а што они нису могли да виде завијених глава. Читала сам им и наше новине које су излазиле у Солуну. Бирала сам цитате појединих француских команданата и светских државника о српској војсци. Сви су се слагали у томе да јој по храбрости, издржљивости, неустрашивости, жарком патриотизму нема премца, да је то најбоља војска коју је видео велики рат…
Нисам свима читала новине. Неки данима нису знали за себе. Једног и данас памтим: без десне руке, са седамнаест убода бајонетом по телу, блед као смрт, као да је сва крв истекла… Обрадили су му ране, превили, а мени доктори рекли да седим поред њега и јавим ако се покрене или ако реч проговори. Два дана и две ноћи бдела сам крај њега. Не говори. Не покреће се. Немам шта да јавим. Нико не зна ко је, ни како је овако унакажен… Трећег дана доће један официр, распитује се за тог војника. Рече да је учинио чуда од јунаштва. Да је сам разорио девет бугарских земуница, побио силне Бугаре, али је изгубио десну руку и Бугари су га просто искомадали. Биће, каже тај официр, велика срећа и велико чудо ако остане у животу. Заслужио је највеће одликовање…
Долазе и други официри. Војник још у коми. Молим се Богу да му сачува живот. Нека се, шапућем, врати мајци својој… Нека је и без руке и са толиким ранама, али нека је жив… У неко доба рањеник се покрену. Учини ми се као да шапуће, да тражи воде… Ослушнем. Збиља, тражи воде. Трчим да обавестим докторе. Вичем: он говори, он дише, хоће воде… После се брзо опоравио. Једног дана дођоше врховни командант српске војске Александар Карађорђевић и француски генерали. Дошли да виде чудо невиђено: преживео војник који је избоден бугарским бајонетима. Жив! Један француски генерал скида са својих груди Легију части и ставља је на избодене груди овог делије. Кад то виде регент Александар скиде са својих груди Карађорђеву звезду с мачевима и даде је овом јунаку. Тада сам сазнала да је родом из Горачића, у Драгачеву, и да се зове Будимир Давидовић…
Тог Будимира Давидовића срела сам по завршетку рата у Гучи – он је био послужитељ у пореској управи, а ја – бабица. Причала сам му како је преживео и како сам бдела над његовим креветом. Био је велики јунак и уживао је велики углед: носио је на копорану две Карађорђеве звезде с мачевима. Касније сам га виђала у Чачку, где сам годинама радила. Кад год ме сретне на улици, пита ме: кажи ми, молим те, колико се ове недеље родило мушке деце? Кажем да су углавном дечаци, има их на десетине, а само две девојчице. И стварно, неко врсмс су се рађали само дечаци. И ја сам забог тога била срећна – стално сам на уму имала оне несрећне војнике и регруте који оставише кости у туђини… Ови који се рађају, мислила сам, попуниће њихова места у пуковима…
Кад је пробијен солунски фронт, кренула сам за војском. За месец и по дана војници су стигли до Београда. Даринку сам видела неколико месеци по свршетку рата. Олга се вратила из Енглеске тек 1921. године. Мали Славољуб је умро у Ђевђелији, у повратку с Корзике и Солуна… Зорку Јовановић, која нам је свесрдно помагала на путу, никада више нисам срела. Узалуд сам се распитивала – једном сам је и преко новина тражила. Од моје многобројне фамилије данас је још жива Олга: учитељица је у пензији и живи у Крушевцу. Она се не сећа оног мучног пута кроз негостољубиву Албанију, а ја -као да је јуче било…

Драгиња Танасијевић – Пурић је на прагу девете деценије. Живи у Чачку, Обилићева 17