Име: Драгиша
Очево име: Стојан
Презиме: Пурић
Место: Доња Полошница
Општина: Косјерић
Година рођења: 1876.
Година смрти: 1915.
извор података: “Витезови Црногорског среза“ Милијан Деспотовић
ЧУТУРИЦА ЗАМЕНИЛА БОМБУ
Пурић С. Драгиша, ратар, поручник (1876 – 1915).
Драгиша С. Пурић, од оца Стојана 1844 – 1880. и мајке Вујане, рођен је у Доњој Полошници, код Косјерића 1876. године. Имао је браћу Драгољуба и Цветка (1869 – 1949) и сестру Роксанду.
Завршио је Ратарску школу у Краљеву, као један од најбољих ђака. Био је врстан калемар, до данашњих дана очувани су калеми ретких јабука у селу, као и трешње сорте рскавац. Драгиша се потом запослио у Београду, био је руководилац у Агрономском центру Раковица.
Оженио се Зорком Биљић (1874 – 1926) из Маковишта. Имали су децу: Крунослав (1902 – 1915) који је умро млад од упале мозга; Живојин (1908 – 1905) је умро као дете од три године; Јанка (1906 – 1976) и Роксанда (1895 – 1969).
Учесник је Првог светског рата од 1914. године. Имао је чин поручника српске војске у резерви. Био је увек у првим борбеним редовима, испред својих бораца. Његова команда је била: „Замном! Јуриш!“ Деловао је сопственим примером.
Драгишин унук Милинко (1940), некада руководилац у Градском саобраћајном предузећу Београд, данас као пензионер живи у Београду, казивао ми је један ратни доживљај свога деде који се причао у породици:
„Његова јединица је била у позицији одбране на Сави. Непријатељ покушава чамцима да форсира реку, али би у томе био спречени. Онда траје дуже затишје. Са друге стране реке, поново креће неколико чамаца пуних војника, вероватно као претходница пред општи напад. Деда осматра положај, прати ситуацију. Један чамац се издваја и већ је близу наше обале. У једном тренутку, када се деда спремао да изда команду за паљбу, подигао је руку у којој је била чутурица за воду. Видевши чутурицу непријатељски војници су дали знак за предају. Очито, чутурица је одрадила посао бомбе која им се причинила.“ Тако је наша чутурица постала потврда за ону Драјденову мисао да су „у рату сва догађања опасна“.
Са Драгишом у Колубарској бици био је и његов брат Драгољуб, који је кући оставио два мала сина. У једном тренутку он је саопштио Драгиши да жели да се преда Аустроугарима:
– Овде се гине сваки дан, а ако се предам имам шансе да преживим у логору и да се вратим.“ – рекао је Драгољуб свом брату.
Драгиша се љутио на брата, претио да ће га он убити, није могао да му то опрости, али овај није мењао одлуку. Предао се и спроведен је у логор Нежидер, где је био подвргнут мучењу и глади, тамо је умро 1916. године.
Драгишина унука Мирка Мира (1947), медицинска сестра у пензији која живи у Косјерићу, испричала ми је казивање једног од сабораца њеног деде Драгише: (казивао јој, каже, неки Илић из Сече Реке) „Причао ми да је мој деда био неустрашив борац и добар старешина. У бици на Забрежју само је викао – Јуриш! Јуриш! – тада је пало много наших бораца, па се говорило да га је погодио метак, који је према њему испалио неко од наших војника, да ли намерно или случајно не знам.“ Међутим, то је једна од ратних прича, чињенице говоре: Драгиша Пурић је погинуо разнет од гранате испаљене са непријатељске стране на положај српске војске, 1915. године у Забрежју, на Сави.
У току рата стекао је више одликовања, а постхумно је одликован златном војничком Карађорђевом звездом, бр. 11102.
Родословну лозу Драгише Пурића, наставио је његов син Јанко који има синове: Драгишу, Милинка и Радмила и две кћери: Зорка (1936) и Мирка Мира (1947).
Потом Мирка, са мужем Љубишом Ђорђевићем из Косјерића има три кћерке: Зорицу, Ику и Веру, све три су завршиле Медицински факултет.
Милинко са супругом Радмилом (1946) има кћерку Надежду магистра књижевности.
У току ратова од 1912 – 1918. са подручја Доње Полошнице погинула су или умрла 42 ратника, а у фамилији Пурић поред Драгише погинули су и Милоје, Момир, Ранисав и Велимир, а умрли Драгољуб и Крунослав. Солунски фронт је прешао и вратио се кући у Полошницу Недељко Пурић.
Захваљујући Надежди Пурић (праунука Драгише), поделићемо и ове фотографије из живота Драгише С. Пурића:
