име: Боривоје
презиме: Раденковић
име оца:
место: Књажевац
општина: Књажевац
година рођења: 1887.
година смрти: 1982.
извор података: Завичајна књига Тимочана и Крајинаца, Јеврем Дамњановић, 2006. Београд
И МОГУЋЕ ЈЕ НЕМОГУЋЕ
На свим разгледницама Књажевца, откад су фотографи почели да снимају центар вароши, налази се бетонски мост који спаја обале Сврљишког Тимока и огледа се у његовој води. Како време пролази, овај мост добија на лепоти. Пројектовао га је и изградио грађевински инжињер Боривоје Раденковић 1913. године. Био је то први армирано-бетонски мост у Србији.
Раденковић је рођен у Књажевцу 1887.године. Гимназију је учио у Зајечару, а у Минхену је студирао грађевинско техничке науке. По повратку у Србију, постављен је од стране Министарства грађевина за подинжењера са седиштем у Зајечару. Већ од 1912. године он је самостални инжењер у тимочком округу. Од министарства је добио задатак да пројектује два пута, мировски под Ртњем и од Бучја до Зубетинца и он их је изградио кулуком,уз помоћ сељака.
У Балканском и Првом светском рату преузела га је војска,с тим што се водио као припадник Тимочке дивизије. Команда Пете армије поверила му је да начини пут кроз колубарску мочвару којим може да прође и тешка артиљерија. Уствари, рекли су му да то покуша, јер официри нису веровали да се може извести такав подухват. Задатак је заиста био тежак и Раденковић је после много непроспаваних ноћи, смислио да пут начини онако као што је рађено у Цезаровим галским ратовима: од фашина . Млади људи који нису обвезници, ангажовани су, као и жене, да секу пруће и у сноповима га доносе у мочвару. Тако је начињена подлога преко које је могао да се наспе шљунак. Кад је пут био готов, њиме је прошла Друга армија Степе Степановића и са возилима тешким седам тона поразила аустријску војску.
Врховна команда је ангажовала инжењера Боривоја Раденковића да испред војске која се кретала поправља путеве и гради мостове, ако је то потребно. Тако је било и на правцу Куршумлија – Подујево. Кроз албанске врлети, при повлачењу српске војске, са 4 000 ратних заробљеника, на које је пазило 600 чувара, изградио је горску стазу. И он се са војском повукао преко луке у Драчу. Чим се опоравио од маларије, организовао је са Спиром Табаковићем у Солуну Скупштину српских инжењера и техничара, на којој су утврдили задатке које треба да обављају до краја рата.
После Првог светског рата инжењер Раденковић руководи у Београду радовима на обнови оштећених кућа и за годину дана обновљњно је око 4.000 зграда. Знатно тежи посао чекао га је код Грамаде, на пробијању најдужег тунела на прузи Ниш – Књажевац – Зајечар – Неготин – Прахово, али он је и њега успешно обавио.
Увиђајући да ће у мирнодопском периду бити много посла, инжењер Раденковић је са својим пријатељима основао грађевинско предузеће Феникс. Међу првим пословима добили су постављање пруге Ужице – Кремна у дужини од 42 километра. У рекордном року изградили су и два хангара на аеродрому у Панчеву – уместо за две године подигли су их за 4,5 месеци.
Године 1925. предузимљиви Тимочанин оснива фирму „Боривоје Раденковић и другови“. Највећи подухват ове фирме је „Иван – тунел“ код села Брадине у Босни, који ће бити најдужи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Радови су истовремено извођени с обе стране, а Раденковићеви прорачуни су били тако прецизни да је дошло до идеалног спајања. Уследила је градња пруге Краљево – Маглић у дужини 22 км и Рашка – Косовска Митровица у дужини од 40 км.
Успешни грађевинац градио је и у Београду. Основао је 1931. акционарско друштво Јошаница, које је узвело радове са каменом на ланчаном мосту преко Саве. Његови грађевинци су подигли палату Аграрне банке и зграду Државне штампарије (сада је у њој БИГЗ). Радио је на Цркви Светог Марка, где су његови радници, приликом копања темеља за степениште, пронашли саркофаг из римског периода, а у њему златну маску. За успомену, инжењеру Раденковићу је поклоњена златна плочица. Приликом градње у Београду успешно је решавао проблем подземних вода, тако да су подруми били суви.
Своје прсте инжењер Раденковић је уплео и у „бели брод“ Бановине у Новом Саду и зграду Народне банке у Бањалуци. Дао је планове са прорачуном статике за фабрику једрилица „Утва“ у Панчеву. Градио је и у завичају: сепарацију и станове за раднике у Подвису.
У току Другог светског рата, 1943.године, инжењер Раденковић је ухапшен и као талац одведен у логор. Дочекао је ослобођење, али због неслагања са комунистичким режимом није се вратио у земљу. Остао је у Француској, где је радио као грађевинац. Вратио се тек 1954. године. Кад је запело у тунелу Созине, помогао је да се нађе решење. Приликом изградње зграде Хемијског института код Студентског трга у Београду, именован је за надзорног инжињера. То му је био последњи посао.
За живота, Боривоје Раденковић је одбијао да прими одликовања, сем Албанске споменице. Умро је 1982. године.
