име: Данило
презиме: Радојевић
име оца:
место: Ратари
општина: Смедеревска Паланка
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
БИО САМ УМРО
Данило Радојевић, из Ратара, рођен сам 1896. године, завршио сам четири разреда основне школе, у војску отишао 1915. године.
Као регрути отишли смо прво у Крагујевац. Дали су ми шињел војнички, а имао сам моје ципеле, панталоне и блузу. Од оружја добили смо само пушке. Припаднемо Шумадинској дивизији.
Готово одмах смо одступали: прво за Косовску Митровицу, после у Вучитрн, из Вучитрна за Призрен. Од Призрена неким друмом према Црној Гори, па на Везиров мост. Одатле смо кренули лево, кроз Албанију, за Драч, да избијемо на море.
НАПИ СЕ ВОДЕ И УМРЕ
Где заноћимо разапињемо шаторе, спавамо под шаторима. Једне ноћи удари киша. Ми откопали око шатора, али подишла вода под нас. А ја устанем полако, ставим оздо порцију па на њу чутурицу и седнем, али ноге ми жмићкају у води. А један мој друг не може да устане:
“Јаој, јаој, дај ми мало воде да пијем.” Ја му кажем: “Знаш да немамо воде.”
“Нађи, каже, ’де знаш.” А ја заватим где је отицало око шатора, захватим мало те му дам, А он ћута мало, ћута, па опет:
“Дај ми још мало воде.” Ја заватим још у порцију те му дам. Напи се воде и – умре! Не знам одакле је. После ми жао што не узех податке да пишем његовом оцу и матери да је умро, и како је умро.
ГОВОРИ КО ЈЕ!
Што смо даље ишли снег је све више падао, била је зима и поледица. Цокуле ме служе, али после добијем неку рану доле на нози, и прсти су ми били промрзли, носио сам завој. Увече наложимо ватру и ја примакнем ногу мало ближе ватри да огрејем. Оно се завој ухвати па се упали! Они удри по оној ватри, по мојој нози, удри да угасе, ко те пита да ли мене боли.
У одступању дисциплина била исто, само официри су понегде никако поступали: батине су били преко нас. Кад смо путовали од Битоља, у Струги или Охриду није имало где да се ноћи, а снег велики. Неке сместише у џамију, а нас дваестину у једну приватну кућу са две собице. Полегали ми, поспали, али неки несмајник излазио ноћу у друго двориште, тражио нешто, узнемиравао жене. Кад, ујутру дође официр:
“Ко је десетар овде?” – био неки Радојица Димитријевић, Ратарац. “Што ниси одредио пожарне?”
“Нико ми није наредио” каже.
“Ајде лези! Десет батина!”, удари му тај официр. И поче редом по пет батина сваком: “Говори ко је? Не знаш?” – пет батина. Дође ред на једног војника што га био тај исти официр јуче, покрао леба неким коморџијама па га болело, да извинете, дупе од оних батина. Како га официр удари једном, он скочи:
“Јој, каже, немој да ме бијеш више! Сад ћу да кажем који је”, па улете у ону собу и ухвати једнога за гушу: “Овај је” каже… А било дотерало: још пет-шест, па да бије мене, сваког бије док не признамо.
КРАЉ САГАО ГЛАВУ
Ми смо одступали кроз Албанију са краљем Петром и са Врховном командом. Кад смо били код Везировог моста, било зима и снег, хладно време; већ се хвата сумрак, а нигде ватре нема. Само мало ватре ту где краљ седи. А краљ никакву посебну униформу нема, само прост артиљеријски шињел обукао и седи поред ватре, греје се. А ми знамо да је краљ и тако стојимо позади њега, гледамо шта се ради. А један другопозивац што му на леђима изгорео шињел, негде лежао поред ватре, кошуља му се види – зима и њему, стиже однекуд, па као сме код оне ватре, као не сме, па тек реши: – рашири шаке над ватром да се мало огреје, па узе један коричак и стави уз ватру да пече, мало да једе. А краљ Петар пита:
“Где си нашао тај коричак?”
“Нашао сам, каже, у арнаутској шаши.”
“Имаш још који?”
“Имам, каже, још један.”
“Да даш и мени, каже, да једем.”
“Не би ти дао, сад да липшеш ту. Ако ја морам да браним краља и отаџбину, где ћеш ти тако матор?!”
А краљ сагао главу и ћути… После звао тог војника, није га кривио ништа.
Продужимо ми. Краљ на неким колицима, возе га моторна кола, а ми пешице кроз Албанију.
СТРАДАЊЕ
Код албанске реке Војуше видео сам да су ископали неку рупу око десет метара дугачку и два широку, побацали ту мртве војнике, посули кречом одозго и затрпали. То су били све српски војници, регрути. Ми се повлачимо организовано, као војска. Бежанија је обашка ишла. Било је тешко. Ја сам до Драча дошао као зец, ништа ми није било, сем ногу. Али од Драча до Валоне – ту сам газио блато скоро до колена и више колена. Ту ко падне у блато, више се не диже. Више је у том одступању страдало него у борби да је било.
У повлачењу погибе нам и један виши официр, не знам како се презивао. И жену и дете био повео. Убију и њега и жену, а дете остало. Ми то дете узмемо и носили са нама. Дете мало, пита: “Где је моја мајка?” Мушко дете, имало тако око четири-пет година. И пренели смо га до мора. Шта је било после са њим – не знамо.
БИО САМ УМРО
На острво Видо пребаце нас половином јануара. Вашке су нас биле притисле, па душу да поједу. Били смо изнурени, гладни, болесни, голи.
Кад смо пребачени тамо на острво Видо, било је умирање, сачувај боже… И одвели су нас да се купамо у мору, баш на Светог Јована зимњега, то сам утувио, на моју славу. Купали се и дођемо те обучемо опет оно вашљиво одело. Нису нам одмах дали друго… Увече поједем порцију пилава и пола леба, и легнем у шатор.
То је био онај први дан на острву Видо.
Кад ујутру, виче дежурни:
“Ко има за лекарско?”
“Пиши мене!” — а он каже:
“Изиђи.”
“Ја, реко’, не могу да изиђем, а зовем се тако и тако” – он ме записа. Кад је било око десет сати, однели ме чеири војника у шаторском крилу у болницу. То је било десет-петнаест метара далеко од шатора, та болница. Нисам видео ни доктора, ни болничара, само ме бацили тамо и оставили… Ја сам о томе причао на неколико места како сам био умро, они се смеју, терају шегу са мном. А ја сам био умро!
…Отидем као у неку касарну. Светло – колико можеш да сагледаш очима. Или греје сунце, или је електрика, не знам шта је. Пуно војника, скачу војници, играју се. А ја као наиђох на капију, оно ме двојица подлактише под једну и другу руку: “Ајде овамо с нама, ајде.” Наиђе дежурни официр и каже: “Напоље, каже, напоље! Ниси ти за овде!”
И ја као вратим се тамо где сам био, тамо у болницу.
Наслоним се на оне мртве, тако седео и лежао преко ноћи.
Кад ујутру свануло се, наиђе мој један брат од ујака, Светозар неки Милосављевић. Ја лежим међу оним мртвима, они на мени, притисли ме, не могу да се извучем. А он:
“Ух, Данило, сунце ти, шта ћеш ту? Па то је мртвачница!”
“Тозо, дођи извуци ме одавде, молим те. Извуци ме.”
Он – и он слаб, не може да ме подигне, да ме извуче. Те скиде свој шињел па ме накобрља на шињел и извуче тамо напоље. Пред шатор, пред ту као болницу. Оно лепо време, сунце греје, топло – као код нас око Петровдана. Како ме ту извуче и остави, ја извадим новчаник, имао сам десетину динара:
“Тозо, ево ти овај’ мој новчаник, ја ћу да умрем, а ти узми па потроши.” Он узе. Купио тамо ниску смокви, донесе ми да једемо. Он једе, ја не могу…
И тако два-три дана се вукох. Једног дана он ће: “Данило, да идемо и ми на лађу. Ево, нас три Ратарца идемо, и ти четврти… Ако не можеш да идеш, да те носимо до лађе.”
Једва их умолим:
“Немојте да ме дирате, не могу да идем.”
СА ОСТРВА СМРТИ НА ОПОРАВАК
И, они отишли, и сва тројица настрадали. Где – не знам, можда се лађа потопила, шта је било нисам успео да разаберем.
Кад је прошло неколико дана, мало сам прездравио, изађем на сунце, и сео тако на неку клупу. А један цивил метнуо мантил преко руке, запалио цигару, седи на суседној клупи и посматра шта се ради по том кругу где је војска. Туда води пут, баш поред нас. Кад оно наиђоше пуна кола мртвих и ниска приколица закачена. Покупили мртве, покупили овде-онде. Неком виси рука, неком нога – вуче се доле по земљи, А цивил упита жандара.
“Где ћете ове мртве?” А жандар се продера:
“Где ћемо их? Бацај у море!”
“А што их, грешни, не сахраните?”
“Нема где, каже, три гробља препуна. И више нема где. Сад их бацају у море.”
Са тог острва Видо нас оболеле прихватила француска санитетска лађа.
Кад сам ушао у лађу, скиде ми један болничар Француз све оно одело, па баци. Метну ме на столицу па узе маказе: ошиша, ошиша, па ме однесе у купатило. Када од порцулана. Окупа ме, окупа, па ме однесе – не даде ми ни кошуљу, ни гаће – метну ме у кревет и зави у чаршав. Чаршави бели, ћебад мекана… На сваки сат доноси ми тај Француз болничар млеко, чај.
А кад је требало да изађемо из лађе, дадоше ми блузу, панталоне, кошуље, ципеле. Обучем се, све ново. Искрцају нас у Бизерти.
Из Бизерте се кренемо за Тунис, из Туниса за Алжир, па у Оран.
У Орану сам био четрнаест месеци у истом кревету. Једва су ме опоравили, толико сам био изгубљен. У Орану су ме излечили. Једна ме докторка гледала, Францускиња, чини ми се ни мајка онако није. Чим уђе у собу, право код мог кревета: руку на чело, на груди.
Из Орана пређемо, ми што смо се опоравили и излечили, у Бизерту. У Бизерти завршили сви другови наши регрутску обуку, а ми ни дана нисмо били на обуци.
ОЧЕША МЕ КУРШУМ
И, пребаце нас све за Солун, на положај. У Солуну распоредише ме у дванаести пук Шумадинске дивизије. Ми смо кроз Солун само прошли. Борба се води тамо са Бугарима, ми идемо право на положај. Кад стигосмо, командир ме одреди да будем са Грујом Јевтићем из Кусатка, лежимо под истом буквом. Положај био на Ветернику, ту смо првом ударили на борбу. Наређење беше да нападнемо ми на Бугаре. Ми смо били на десном крилу, а Груја држао везу са једанаестим пуком. И Груја се некако изгуби, оде тамо негде, није био са мном у борби… После беше један поднаредник, неки Диша, Димитрије, како ли му име, нисам познавао војнике, био сам тек неколико дана на положају. И како нападоше Бугари на нас, ја под једну стену залегнем, и Диша ту. Њега ранише, а мене само очеша куршум – ту, по десној нози, по пикљеници. А њега погоди баш кроз стопало. А он: “Јао, сад ћу да идем да ухватим једног Бугарина и да закољем.” Ма, велим, лези ту, где да идеш, чим подигнеш главу погинућеш, – место да учи он мене, учим ја њега, поднаредника. “Слушај, каже, немој да се мрднеш док се не утиша борба. Ја идем у превијалиште, ако видиш да ћу да погинем, ти причекај мало.” Диже се, прекорачи нашу жицу, а ја за њим, поштапљујемо се мало пушком. Командир: “Јеси рањен?” Реко’ јесам. “Покажи, где?” Ја гмизнух ногом мало онако, оно крв, како се сливала, жмићка из ципеле, излази. “Бежи, каже, доле!”
ИЗ АФРИКЕ ПОНОВО НА ПОЛОЖАЈ
Превише ме и ја се опет вратим на лечење у Африку.
Кад смо се искрцали, прихватише нас француске докторице и болничарке, све женско, а немају тумача. Ја сам прилично знао да говорим француски. Мене питају: “Јеси ли тешко рањен?” Реко’ нисам. Дадоше ми столицу, ја седох, па чим који војник наиђе, каже како се зове, чету и батаљон, ја преводим.
Кратко сам остао на лечењу у Африци. Варош се звала Боно, много лепа варош.
Опет се вратим на положај. Кад сам први пут био, нигде ровова није било. Кад сам дошао сада, оно ровови ископани, па одозго покривени, само оставили пушкарнице где се води борба. И по тим рововима и саобраћајницама годину-две дана смо били.
Храна на фронту добра била, добијали смо и дуван. Пушио сам. Ми смо на положају стално. Само некад се повучемо у позадину те се оперемо, одморимо мало. Па опет на положај. Водимо борбу, јуришамо: ров на ров, пушка на пушку, бајонет на бајонет.
На положају правили смо утврђење за Степу Степановића – катунац-положај. То је ископано под земљом неколико просторија, све округло као јаје, пунили смо џакчиће земљом те зидали ту. А горе, на врху, угођено и они ту седе – Степа и Живковић, и осматрају положаје. (Степу сам видео и кад сам био у болници као рањеник. Он дошао, а ја хоћу да устанем да га поздравим. “Не, не, лези, лези,” каже Степа. Прође ту, разговара са сваким, човек старији, средњег раста.)
Тај катунац-положај направљен је уочи пробоја фронта. Они су, Степа и Живковић, седели на катунцу и посматрали са Ветерника којим ће правцем да крене фронт и како ће да се развија ситуација.
НАПРЕД И НАПРЕД
Седми пук, каже се, отворио врата на Србији. Они су први кренули пошто је артиљерија попалила и поразбијала бугарске ровове.
Прелазимо бугарске ровове, само мртви остали, Бу- гари побегли, предали се. Ми прелазимо даље. Читамо српске новине: Наше трупе, каже, прешле толико и толико, иду у правцу Крагујевца. Ми се радујемо, хоћемо само напред. Французи нас задржавају, кажу: док пристигну трупе.
Ми се побунимо, нико неће ручак да прими, хоћемо само напред. А генерал Гепрат каже: “Неће да приме ручак, а до сада не могу да се наједу.” Још кад смо чули да се наше трупе налазе у Крагујевцу и правцем иду ка Београду, нико неће да једе ништа, само кажу: Хоћемо и ми да идемо напред. Задржавају нас да чекамо дан-два …
По несрећи, ја сам опет морао у болницу. Али на кратко.
Своју команду стигнем тек у Бечкереку. Из Београда стигнем возом ноћу у дванаест сати и запитам једног цивила где је касарна. Каже – само преко реке, преко Бегеја. Ја тамо – другови ме једва дочекаше. Донеше сандук пива, целу ноћ смо пили и певали.
Командир ми да одсуство.
По повратку од куће, распореде ме у Гостивар да дослужим војни рок. Одредише ме да учим регруте. У Гостивару сам био целе 1919. године.
ПРИЧА О СРЕЋИ И НЕСРЕЋИ
Рат се био завршио, али ту у Гостивару командир ми погине.
Ево како.
Пратио командир Грују Јевтића те му купио рибу, командир ми славио Светог Николу. Груја, овај наш Кусачанин, купио рибу у Охриду и он га пустио на одсуство, а отиде и сам командир кући на дуже време. На његово место дође неки официр из Дебра, носио са собом своју фуруну и свога посилног водио. Официрски станови су били као у некој кафани, до складишта муниције и експлозива. Намести тај официр своју фуруну и протури чунак напоље, кроз прозор…
У војничкој соби ја сам лежао у истом кревету са једним другом. А њега одредио наредник да спроведе регруте у Тетово:
“Не могу, каже, сад да спроводим регруте, него иди ти, а ја ћу други пут тебе да заменим.” Добро, одем код наредника:
“Здравко Весковић жали се, не може да иде, него напишите објаву мени.” Он написа и ја отидем у Тетово, спроведем те регруте. Треба да их предам команданту места, али он није ту. А оџин син ће мени на турском преко једног Србина:
“Пусти их кући, они су сви из Тетова, ујутру ће да дођу. Ја одговарам за њих.”
Пустим те регруте, а оџин син ме заокупио да идем код његове куће да ноћим. А ја оклевам, иако сам наоружан. А тај Србин ће: “Слободно иди.” И ја пођем.
Дођемо до капије, капија велика, зидана, авлија заграђена. Турска кућа велика. Он скиде ципеле на прагу. Ја ништа од спреме не остављам. Уђемо у кућу. Али код њих није као код нас да седнеш за астал, него мангал са жаром, ти седнеш доле на ћилим, прекрстиш ноге. Одредили једно дете мушко те ми завија цигаре и сипа кафу. Он мало зна српски, Турчин, шта ли је. Донеше да вечерамо. Питам шта је за вечеру. Каже: “Кукуреко.” Вечерасмо, донесоше душек, јорган, па метнуше на земљу. Све мушкарци служе. Ту прозор, буле пролазе поред прозора, хтеле би да виде, а он устаде па намаче завесе. Ја сагох главу, нећу ни да гледам. Купатило унутра, оде он те се окупа, нуди и мене да пођем, ја нећу. Дође и његов отац са џамије и још доведе неке људе. Дуго смо седели, разговарали. И ту преноћим, лепо сам спавао. На поласку поклони ми оџа свој појас и пожеле срећу и здравље.
Сутрадан одемо, оно сви регрути дошли и чекају у кафани. Предам их команданту места, вратим се у кафану. И седим тако, пијем кафу, Кад, наиђе један официр, а ја седим и даље за столом. А он се наљути:
“Је л’ ти не знаш, каже, шта је војнику дужност кад официр наилази?”
“Је л’ ти не знаш, реко, кад смо били на фронту, па запалимо цигару, па тргнем ја малко, па тргнеш ти, па тргне онај, па онај. И ниси казао онда да те поздравим.”
“Јеси ти био на фронту? Јеси? Из које си јединице?” Ја му кажем. “Знаш ли, каже, да је твој командир ноћас погинуо?”
“Не знам, реко’, остао је здрав и жив.”
Вратим се одмах у јединицу, у Маврове ханове. Тамо – погинуо капетан и погинуо мој друг Здравко што ме замолио да уместо њега спроведем регруте. И све зато што из оног чунка што је капетан протурио кроз прозор ватра запалила складиште са муницијом и експлозивом. Стражар дотрчао, пробудио капетана, овај истрчи онако без блузе и пуцао из пиштоља да узбуни војнике. У тај мах – експлозија! И командира мртвог пребацила чак овамо преко реке Радике. Гледамо оне рушевине, све се познаје где је био војник, где коњ… Дигоше једна врата, оно посилни тога командира лежи мртав… А ја у оним рушевинама натумарам неке златне наполеоне, избачени однекуд, неколико само. Питали ме, после, откуд ти паре, а ја кажем да је мој отац велики богаташ… Купио сам за њих одело и донео мало кући, била голотиња и сиротиња.
Пре војске нисам био жењен; имао сам оца, мајку и два брата. Браћа су била млађа, а отац се управо био вратио из ропства.
