име: Милан
презиме: Рафаиловић
име оца: Михаило
место: Мионица
општина: Мионица
година рођења: 1875.
година смрти: 1956.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Рафаиловић М. Милан, коњички пуковник и грађевински предузимач (Мионица, Мионица, 11. V 1875. – Београд, 2 VIII. 1956).
Његов отац Михаило, рођен у Вртиглаву код Мионице, завршио је богословију, неко време радио је као учитељ, полицијски писар, срески начелник и контролор у Управи државних фондова у Београду. Михаилова супруга, Станица, била је синовица Миливоја Петровића Блазнавца, чувеног пуковника, министра војног и краљевог намесника.
После завршене основне школе и шест разреда гимназије Р. је уписао НШ ВА са XVIII класом. У чин пешадијског потпоручника произведен је 2. августа 1898. године. Нешто касније прекомандован је у коњицу и само три године по добијању првог официрског чина постао је коњички поручник, а 28. јула 1908. и коњички капетан II класе. Већ 29. јуна 1910. године постао је капетан I класе, а за коњичког мајора унапређен је 6. априла 1913. године. Потпуковник је постао 10. октобра 1915, а пуковник 1. октобра 1920. године. Међутим, већ 27. јуна 1921. пензионисан је и преведен у резерву. Наводно је пензионисан због сазнања да је припадао илегалној завереничкој организацији Црна рука. Али не треба искључити ни могућност да је на ту одлуку утицала и чињеница да су Рафајловићи преко Блазнавца били блиски династији Обреновића што није пријало Карађорђевићима.
Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Важио је не само за храброг већ и лукавог и пожртвованог официра. Причало се да су током тих ратова под њим убијена чак три коња и да га противнички метак неће. Као командант српске коњице у одбрани главног града, октобра 1915. године, одржао је ватрени говор о коме се потом дуго говорило. Присутним војницима и старешинама обратио се речима: Војници! Непријатељ је јак и бројчано надмоћан. Ми се налазимо у резерви Одбране Београда и самим тим ћемо имати могућности да се покажемо у одбрани која је већ сада прерасла у јуначку борбу. Ја не желим много да говорим. Онај ко жели да умре – живеће. Напред!
Током ратних сукоба од 1912. до 1918. године обављао је више одговорних дужности и показао велику умешност и храброст у командовању. Од 1. новембра 1916. године до краја рата био је командант Првог коњич- ког пука Обилић са којим је учествовао у многим борбама. За књигу Аго- нија Београда у Првом светском рату написао је врло запажен чланак Улога коњице у одбрани Београда. Од 21. новембра 1920. до 27. јуна 1921. године на ВА предавао је предмете Коњичка правила и Јахање.
Био је ожењен Катарином (1891-1932), ћерком Милована Сокића, угледног домаћина и трговца из Брезовице код Уба. У браку су имали четворо деце – два сина и две ћерке. Синови – Душан (1903-1974) и Михаило (1912-1971) били су правници, али нису оставили потомства. Кћи Јелена била је удата за др Душана Карликовића, лекара у Београду, чија је кћер Каћа Рајић, доктор фармацеутских наука и бивши декан Фармацеутског факултета Универзитета у Београду. Друга кћи Душанка, близнакиња са Душаном, била је удата за Николу Ђорђевића из Гроцке крај Београда, а њихов син Милан Миша Ђорђевић је доктор економских наука који већ дуже време живи и ради у Бечу.
После пензионисања бавио се приватним бизнисом. Најпре је на женином миразу у тамнавским Брезовицама образовао угледну пољопривредну економију, а потом и успешну грађевинску фирму у Београду. Имао је доста пријатеља међу официрима, политичарима и привредницима, па је сматран веома моћним и јако утицајним човеком.
За заслуге у миру и рату добио је већи број домаћих и страних одликовања и других признања. Од домаћих имао је: Споменицу Краља Петра I, Сребрну медаљу за храброст, Златну медаљу за храброст, Орден белог орла V реда, Орден белог орла са мачевима IV реда и Орден југословенске круне. Наравно, није га мимоишло ни наше најви- ше ратно одликовање из тог периода. Указом ФАО бр. 153. 963 добио је официрски Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, за осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату против Аустроугарске 1917, 1918 и 1919. године. Од страних одличја добио је енглески орден за изванредне заслуге и француски ратни крст.