име: Милорад
презиме: Рафаиловић
име оца: Петар
место: Рајковић
општина: Ваљево
година рођења: 1887.
година смрти: 1954.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Рафаиловић П. Милорад, подофицир и официр (Рајковић, Мионица, 9. V 1887 – Ваљево, 21. X 1954).
Отац Петар и мајка Станија, пољопривредници слабог материјалног стања.
Завршио је основну школу и остао да се бави пољопривредом. Касније се предомислио и 24. априла 1905. уписао једногодишњу ППШ.
Чин каплара добио је 1. новембра 1905, а поднаредника 27. фебруара 1909. године. Као активни подофицир радио је са војницима у трупи и насто- јао да их што боље обучи. Мада је био вредан и радан осећао је недостатак претходног образовања, па је улагао додатне напоре да то надокнади и да се даље стручно усавршава. Завршио је и пуковску подофицирску школу и курс пешадијске школе гађања.
Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату и показао велику храброст и сналажљивост. Због тога је још пре почетка Првог светског рата преведен у официрски ранг и унапређен у чин пешадиј- ског потпоручника. Од 29. јула 1914. до 20. фебруара 1915. био је вод- ник у V пешадијском пуку Краља Милана. После 17. јула 1915. заступао је командира II чете III батаљона V пешадијског пука, а након тога био је командир Митраљеског одељења тог истог пука. У времену од 17. марта 1916. до 1. јануара 1917. године био је на испомоћи и обављао дужност командира Митраљеског одељења XVII пешадијског пука. Често је био у првим борбеним редовима па је на положају Мрамор 20. XI 1914. рањен.
Нарочито се истакао у борбама око Шапца 1914. као један од сарадника легендарног мајора Михаила Маџаревића, са којим је прелазио преко Саве, хватао живе аустроугарске војнике и пребацивао на нашу страну. На тај начин српска команда 1914/15. године добијала је драгоцене податке о снагама, акцијама и намерама противника. Као водник комбиноване чете V пешадијског пука био је у саставу јединице која је 14. јуна 1915. повратила Мишарску аду од Аустроугарске војске. Прешао је Албанију и учествовао у пробоју Солунског фронта, показујући велику храброст и сналажљивост.
У поратном периоду Р. је радио као заступник командира чете у XVII пешадијском пуку. Пошто је 1923. завршио V класу ППШ у Сарајеву бивао је: командир Граничне трупе, командир чете у XVI пешадијском пуку и на служби у Осјечкој дивизијској области. Пензионисан је у Врању 24. октобра 1930. као капетан I класе. Три пута је безуспешно полагао мајорски испит. Пензионерске дане проводио је у својој кући у Ваљеву, у Улици Карађорђевој бр. 145.
Као бивши официр 1941. заробљен је и интерниран у Немачку, где је провео II светски рат. Био је духовит човек и велики шаљивџија. Посебно је волео да се шали на туђи рачун, па и да у шали подвали саговорнику.
Био је ожењен Даринком Стефановић Цупара из Врања и изродили су петоро деце. Двоје им је умрло сасвим мало, а одрасле су кћери Љубинка, Бранислава и Светлана.
За заслуге у миру и рату добио је Златну медаљу за храброст, Орден белог орла са мачевима V и IV степена, Медаљу за војничке врлине, Орден југословенске круне V реда, белгијски орден круне VI реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена итд.
