име: Тадија
презиме: Рајчић
име оца:
место: Прањине
општина: Горњи Милановац
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ДОБРО СЕ ДОБРИМ ВРАЋА
… На моје очи погинули су последњег дана августа и првог септембра оне сурове и поносне 1914. године – браћа Рибникар, Дарко и Владисав. ,,На домаку реке Дрине плаве, младе своје изгубише главе – новинари браћа Рибникари”. Та се песма певала на Мачковом камену и касније у беспућу кроз албанске врлети, па и на Крфу и у Солуну…
… Ово су речи Тадије Рајчића, можда једног од најстаријих ратника: сада му је 97 година, али је још крепак. Одлично памти догађаје…
… Али, нису браћа Рибникари једини знаменити људи чију сам смрт видео. Било их је доста. На стотинак метара од мене покошен је Димитрије Туцовић, на Врапчевом брду. Он је био резервни поручник а ја активни. Био сам командир митраљеског одреда Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања”. Штитио сам повлачење Другог, Осмог и Деветог пука. Непријатељ је надирао са 10 пукова. Борба на живот и смрт трајала је непрекидно шест дана и ноћи. Туцовића нисмо могли да сахранимо четири дана. Борбе су биле без предаха. Тек кад смо се ослободили притиска, сахранили смо га … Много смо људи изгубили у тој бици…
… Гледао сам смрт још једног знаменитог човека на Мачковом камену. Погинуо је Душан Пурић, командант Четвртог пешадијског пука… Последње речи упутио је мени: „Штити лево крило Деветог пука…” Тада је покошен. Сахрањен је у порти цркве у Ваљеву… Целе те јесени, пуна три месеца, беснеле су битке…
… На Гучеву смо остали шест недеља. Тешко је описати непрекидне борбе. Бранили смо сваку стопу. Нисмо могли да одолимо, војска је била преморена, гладна, без муниције. Настало је повлачење у правцу Ваљева и даље до Рудничких планина, где смо се зауставили. У то време је Живојин Мишић преузео команду Прве армије… А то је значило: ни корака назад! Непријатељ се мора зауставити…
… Моја чета је била на положајима на Дубави. Наређно је да водници иду десет корака пред водом. Кад се неопажено привуку рововима да баце по три бомбе, а онда – јуриш. Познавао сам сваког војника: причали су ми, у предаху, о својима, о својој деци, мајци. Нису скривали ни своје стрепње, као што нису крили да се надају успешном окончању рата. Сви су знали наређење: тачно у три часа кренуће у напад цела армија… Те ноћи нико ока није склопио…
… Најпре је грунула артиљерија. Чинило се да се небо пролама и земља тресе. Кренули смо. Искочио сам из рова и са откаченим бомбама претрчао празан простор између ровова и бацио бомбе. Учинише то и моји војници. Изненађен нападом, непријатељ није умео да се снађе. Искочио је из рова и почео да бежи. Нашао сам се лицем у лице са – аустроугарским капетаном! Пре него што сам га дотакао врхом сабље, он је подигао руке увис. Био је то човек педесетих година, имао је уфитиљене, риђе бркове. Отпасао је сабљу и револвер и без речи бацио преда ме…
… Моји војници, који су се у неколико скокова нашли у рову, јурили су за Швабама и опкољавали их. За непун сат, колико је трајала борба, заробили смо око 200 војника и једног официра. Ова победа је подигла морал и ми смо били као на крилима – наставили смо да гонимо непријатеља…
… После, кад смо кренули према Дрини, видео сам како Швабе беже – нисмо могли да их стигнемо. Та војска, која је убијала жене и децу, која је вешала жене по Мачви, кад се сусрела са искусним ратницима – није могла да се супротстави. Бежала је преко Дрине. Памтим слику – кад се река плавила од њихових униформи…
… Имао сам прилику да неколико пута сретнем Живојина Мишића. Слушао сам га. Његова реч се памтила. Војници су напамет знали његове кратке говоре. Током шестогодишњег ратовања био сам често у прилици да видим и друге наше старешине, али ми је Мишић некако био – најближи. Умео је да очински укори. Али, не дај боже да се неко оглуши о његово наређење…
… Имао сам дивне војнике. Неке, упркос толиким годинама, памтим. Станимир Живковић, па Пантелија Богдановић, Живан Васиљевић, Радивоје Жунић… Позове ме командант батаљона. Дотрча ордонанс. Каже ми – не ради телефон, негде је жица искидана, а ја позовем Пантелију Богдановића: нађи те жице, кажем му, немају команданти везу са штабом и четама… Као да је то мала ствар: повезати жицу… А жицу, знам, није покидао ветар, није овде беснела друга олуја, осим ове топовске и митраљеске. Знам шта сада преостаје мом војнику Пантелији: да се креће под кишом куршума и да тражи искидану жицу…
… Није прошло ни пола сата, огласи се телефон. Гледам према рововима и све се надам да ћу да угледам Пантелију. И видим га, али рањеног. Носи га његов најбољи друг и пријатељ Станимир Живковић. Ту сазнам за догађај: крећући се кроз неки песак, Пантелија је наишао на траг жице, али је баш тај простор засипала артиљерија. Он није смео да чека, бојао се да не изгуби време. И таман кад је нашао крајеве жице и спојио их, рани га парче гранате… Није могао да се подигне. Како је наишао Живковић – то ни он не зна. Важно је да се није догодило оно што је помислио: шта ће бити ако сада јурну Швабе, а он немоћан, рањен. Почео је да губи свест, кад је на рамену осетио нечије руке. Ко је то, да ли је Шваба већ стигао, зар тако нечујно, тихо? Чуо је глас свог пријатеља Станимира…
… Живот је саткан од свакојаких чуда и изненађења. Догађа се понекад и оно што човек не може ни да замисли. Кад то кажем, мислим на Богдановића и Живковића. Живковић је извукао Богдановића са бојишта поред Дрине. Ми смо се са тог положаја повукли после једног сата. Да није наишао Живковић, Богдановић би вероватно пао непријатељу у руке. Или би, можда, да би избегао тужну и трагичну судбину заробљеника, прекратио живот – бомбом. Овако, извучен је и брзо се опоравио…
… Живот ће учинити да Богдановић врати учињено добро. Било је то на Солунском фронту 1916. године, на Грунишком вису, у оној бици у којој је погинуо славни војвода Вук. У тој борби је Станимир Живковић био тешко рањен. И први војник који му је притрчао и указао помоћ био је Пантелија Богдановић… Пренео га је до шатора у коме је била смештена болница. Пазили су се као рођена браћа…
… У чину капетана прве класе био сам, оног септембра 1918. године, командир Четврте чете. Био сам на Кајмакчалану. С нама су била три француска пука. Команда је, у судбоносним тренуцима била мешовита – наши су официри командовали француским трупама и обрнуто. Чим погине старешина, други, истог чина из савезничке војске, преузима команду. У том јуришу изгубио сам осам војника и задобио три ране. У земљу сам дошао тек после оздрављења.
Тадија Рајчић живи у селу Прањанима код Горњег Милановца. Још чува своју сабљу и официрску униформу. Чува и десетак српских и француских ратних одликовања.
