име: Мијаило
презиме: Ракић
име оца: Љубисав
место: Неменикуће
општина: Сопот
година рођења: 1892.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ЛИСКО
Ја сам Мијаило Ракић, име оца Љубисав а мајке Лена, рођен сам 1892. године у Неменикућама. Нисам ишо у школу ни дана, стара школа била код цркве, па растурена и премештана; док је поново направљена, прошло ми време за школовање. Чуво сам стоку по ливадама и тако порасто. Отац ми имо земље око шесет ектара – били смо газде, имали и вршачу. Нас је четири брата било, и једна сестра – она најмлађа.
НА МАЊЕЖУ
Регрутован сам 1913. године у лето, као артилерац. Почетком идуће, четрнајсте године, позван сам у војску. До Ђуринаца одем пешке, баш на Светог Саву – 27. јануара, сећам се био је снег, опасна зима те године, а од Ђуринаца возом стигнем у Београд.
Команда била у Шивари, код београдске железничке станице, ту нас презивали и одређивали ко ће у коју јединицу. Ја сам распоређен у Прву пољску батерију, Трећи артилеријски пук, Дунавска дивизија. Наредник ми буде Јанко Пантелић из Стојника, мало старији од мене, познавали смо се као дечаци – ишли заједно по вашарима, по играма, по забавама. Одведе нас у касарну у Горњем граду, командант се звао Драгољуб Благојевић, потпуковник по чину.
Имали смо јаку обуку све до краја марта месеца. И тад одемо на мањеж с коњима, у Доњи град. Било отоплило, сећам се ситничари продају пред касарном шећерлеме и колаче војницима.
Мањеж – то је велики посо: да покажу и војници и коњи шта су научили, јурење да се жив поломиш, коњи да се вежбају, топови да се постављају и чисге. Био сам уморан па легнем на неки камен. Прегрева сунце, топло, и сан ме увати… Пробуди ме киша, изби један облак од банатске стране, мајко моја, црн ко гуњ. Ја потрчи у батерију! Али киша сложи, и ја покиснем до коже: мокар копоран, и кошуља, и све. Нисмо одма отишли у касарну, него останемо на мањежу до увече.
Сутрадан, мени тешко. Ја се јавим на лекарско и одведу ме у болницу.
У болници мени све горе и горе. Командант долазио трипут да ме обиђе. Дошла ми и мајка, па неће д’ иде кући: “Ја би била рада да останем још.” Види мајка да имам јаку ватру и остане код мене једно дваестину дана. Мени никако боље нема. Једно вече лекар причо код моје мајке, а кријући од мене:
“Ноћас му се мери живот и смрт.”
Сутрадан – пусте ме кући, месец дана на боловање.
ЛИСКО
Од куће ја се јављо доктору и продужавали ми боловање два- пут по месец дана. И тако, опоравим се добро. Сећам се, тек била почела жетва, изашо и ја у њиву те жњемо гор у Космају, кад – око два сата по подне ударише звона црквена! Чују се звона из Рогаче и из Стојника. Чујемо, а не знамо шта је! Оно – мобилизација, избио рат са Аустријом.
Иду ми три брата у рат: најстарији звао се Велимир, други, за њим, Миодраг, а трећи Димитрије. И отац иде, последњу одбрану исто позвали. А имали смо пун чаир говеда, било и бикова, те зовнемо човека да бикове утуче, јер кад ми одемо нема ко с њима да рукује – остају само жене: мајка, баба, две снаје и сестра.
Одоше ми три брата и отац, а и мени излази лекарско. Ја пожурим те намељем брашна, добавим соли и гаса у кућу и одем у команду.
Моја јединица на Торлаку била, и јавим се командиру, предам ону објаву. Одреди ме на моје место, ја сам предњи возар. Управљам са два коња, јашем левог, он се зове Муса, а десног држим за дизгине, њему је име Лиско.
Са Торлака идемо преко Обреновца на Цер – тамо се отворила опасна борба. А командант дивизиона, Коста Костић, кад смо већ стигли и улазимо у борбу, заповеди:
“Живљим одом терај коње!” Коњи вучу топове, остали возари слушају мене: ја држим бичало високо и бичом дајем знак, не гледам назад, него само напред. “Идите”, каже, “живим одом, кад осетимо да Шваба бије, ви кас! Па после галоп!”
И ми живим одом ишли смо пола километра и дођемо до једне окуке. Ту видимо – изгинула наша Четврта батерија. Немац ударио па побио гранатом и коње и војнике, и све се то згомиљало у јаругу. Уништио нам Четврту батерију. Долазе болничари и они што спашавају, а ми журимо даље. А ту има једна превлака, па јаруга пуна дрвета, и ми некако једва изиђемо тамо и наместимо топове, заузмемо положај. Коње ниже батерије одведемо, ми возари сваки своја два коња држи. А има послуга која послужује топ.
Шваба није приметио кад смо долазили, али кад почеше да дејствују наши топови, он осети нас и поче да туче гранатама. Па нод, па нод – падају разорне гранате у нашој близини. Док једна потеже овамо! Коњи ме дрмнуше и повукоше у том тренутку. И парче гранате паде баш поред мене, да ме коњи нису повукли – погинуо би. Ја узмем нож тесак, ми артилерци носимо ножеве, и ископам комад гранате ко шака, био једно две педи дубоко. Нико ту од посаде није погинуо. То је било око два сата по подне.
Бијемо и мењамо положај и дању и ноћу. Где год је било најопасније, слали су Прву батерију. Бијемо, наша батерија дествује чим се укопа. Тукли смо тако два-три дана, нема напред, Шваба уватио бољи положај него ми.
И тек паде команда: “Напред, на Цер!” Крећемо у напад. Трајао наш напад једно дваес и четири сата. Пуца наша батерија, бију сви наши и сви њини топови, бије из неба и из земље. Кад окупи, то земља само љуља, земља гори. Удри, па премештај се, па опет. Оно све узбрдице и косине. Кад је нека страна запреге слабија, војници гурају, помажу коњима да извучу топ узбрдо. Коњи знаду. То вуче, да ти отме дизгине! Вуче, не треба да га тераш. Он зна, јадан, да треба, само кажи куд оћеш. Покажи му само. Коњи су паметни. Ја пошто сам напред, свира метак око ушију, али нема стајања, напред: само накренем кајасе на страну де треба, иду сами. Онај десни предњак, Лиско, тачно зна куд треба да се иде; он први нагне, и сви коњи, цела запрега туд иде, као да у њега гледају. Кад есплодира граната близу њи, вришту. Вришту коњи! Стану и цупкају у месту и вришту, али не отимају се да побегну. Зна, ка човек, само што не каже: Спасавај ме сад! Има коња… али има и војника плашљиви. Имало код нас неки Тоша, био од Паланке негде, он, кад почне борба, бежи час иза једног, час иза другог грма. Али не вреди то ништа да се кријеш. Не мож д’ утекнеш. Немаш куд, него прилегни онде де си се затеко.
Мртав Шваба по Церу се простро. Лежи ко лист. Побијено, побијено, и што је морало и што није. Не може друкче, такав је рат.
Истерали смо Швабу и сад идемо ми преко Саве. Ноћу поставимо понтоне и прелазимо реку са целокупним дивизионом. А мој Лиско, на понтону ја га држим, а он оће да искочи и да повуче и они пет коња, и топ, и нас војнике у Сави. Леп је Лиско био ко слика: црвенкаст, а бело укрштено на копитама – путоног. Има и цвет на челу. Длака му све брошеви на брошеве, па сија му длака црвена. Леп и утржан, али жустар коњ.
Кад ми пређемо тамо, па код једног села, оно њин џандар потеро – има сто педесет свиња – према Маџарима горе, одузимо од српски сељака. Наши војници га стигну и убију, а оне свиње врате у село – нек узме чије је које. Изишо народ, и жене и деца, ките нам коње и топове, па певају са нама заједно. Тели и они да иду с нама. Али ми нисмо ишли далеко, и вратимо се назад, овамо опет преко Саве. То је касно лето, није још почела јесен.
ШВАБА НИЈЕ СЕ ОПАМЕТИО
Остали смо ту према Дрини, наши су знали да изгибија на Церу није Швабу опаметила. Знали су официри и команда, али јављали су и наши Срби отуд из Босне што су аустриски војници, да Шваба није се опаметио. Они ноћу препливају Дрину и дођу овамо код нас. Баш сам слушо како су наши спасли једног рањеног Србина из Дрине. Тројица било пошло овама да бежи, али њина стража осети, и двојицу убили док су пливали, а трећи дође до обале онако рањен.
И кад је опет навалио Шваба нас пошаљу на Мачков камен, мој дивизион. Пели смо се, богами, уз Мачков камен, за један сат подобар. Ушли смо у неку шуму, у букве, укрштени шумски путови, а командант дивизиона, потпуковник Костић, показа ми руком: “Ти иди овим путом и правцом.“ А тамо се борба води куд ми показао. Јесте дан, али опасан пут, низбрдице су велике, амбиси су дубоки, само ако се топ претури и почне да се кобрља, он одвуче коње и све дол. Један се топ из нашег дивизиона са све запрегом омако. Топ се занео и одвојио од земље, па занесе запрегу и све полете у провалију. По срећи, топ се штитом закопа у земљу и ту заустави се. Није од војника нико погинуо.
Тукли смо се неколико дана, ми смо и напредовали и оступали. Видо сам изгинули војника по јаругама, по рововима, не мож да замислиш колико.
И видо сам де је ударила граната и војника избацила увис; шињели и… остало по гранама, утроба од војника по дрвећу! На много места сам виђо: покидани људи, без главе, без руку.
Ми смо били избили на Дрину, али Шваба отуд бије, са оне стране реке.
И тешко је било да се одржимо. Чули смо да је командант Степа лично реко нашим официрима како морамо да се повучемо. А ми цептимо: Што да пустимо да Шваба пређе? Ако пређе преко Дрине, готови смо: причало се да иде седамдесет Шваба на једног нашег војника. Нареду они и ми се повлачимо.
Уватила јесен, окупила нека киша и лапавица, каљаво, не мош нигде да врднеш с пута. Не мош нигде да прођеш. Чим топ запне у блато, подметну раме војници. А Шваба мисли да су то путови ка код њега. Они имају нове амове, нова седла; иљаду волова вучу њину комору. Имају коње што вучу муницију и шта све не вучу.
Дошо Шваба до Сувобора. И јавише да је прешо Саву код Београда и креће према Космају. А ја сам имо два брата у Осамнајстом пуку, исто Дунавска дивизија. Сваки брат ми био у другом воду.
Случајно се нађем са најстаријим братом Велимиром. Он примио, каже, леба за пет дана. Али побацао леба, само један носи: “Ми”, каже, “бацамо леба, а носимо што више муниције.”
Ондак ми пређемо у офанзиву. И удри, и удри, и потерамо Швабу. Заробљавали смо – остало муниције, остало топова, остали коњи, остало ране… Остављају целу запрегу и бежу пешке. Али све је закрчено, нема куд, а наши топови бију, наша пешадија наступа. Наша батерија стално дејствовала у офанзиви, ми смо ћутали само код Сувобора кад је нестало муниције, после није имало код нас застоја никаког. Дао Бог није погинуо ниједан војник из моје батерије. А ишли смо, чим је негде страшно они дај Прву батерију. Како смо кренули у напад, тако смо стално ишли напред. И изјуримо Швабу из Србије.
САРАНИТЕ МЕ ПОРЕД ПУТА
Пошто смо истерали Швабу, мој дивизион дође у Ваљево.
Били смо у Ваљеву једно месец дана, то је већ, 1915. година, јануар месец цео. Па дође наредба да идемо за Стиг. Топове возом до Младеновца превеземо, а ми дођемо јашећи. Па у Младеновцу закачимо топове и терали смо према Градишту. Улогоримо се у једном селу, звало се Бискупље. Дуго смо ту остали, неколико месеци.
Није имало лепшег града од Великог Градишта. Лепе куће, липе по улицама, воћке поред путова. А Дунав близу. Народ је тај богат и добар.
Поново се зарати сјесени 1915. године и ми уватимо положај онде одма према Градишту. А Шваба наместио неке топове на пругу, па кад пусти гранате, све нас поби, он бије далеко овамо преко Дунава.
Дошли смо код Доњег Милановца и ту остали десетак дана. Ми пуцамо на њи, али не знамо де су тамо преко реке, а треба да имамо циљ. Не знају ни они де смо ми, али имају већи домет. И не штеду муницију. А ми бијемо па престанемо, па опет. Зато што ми свако вече мора да јавимо колико смо тога дана потрошили муниције.
Приђемо једно километар-два ближе. А Шваба опази предњаке, па кад осу гранатама! Једног коња, оног мог Лиска, погоди шрапнел и одсече му ногу, он се претури. Ми брже дај резервнога коња. Али потеже још једна граната па кад удари, мајко моја! Прсну шрапнел и просече ми шајкачу на глави, просече одозго у главу по темену са леве стране. Брже дође наредник Јанко код мене па каже:
“Мијаило, имаш завој? Да извадим ја то парче гранате?”
“Немој, немој, сам ћу” реко. Па цимнем, оно шикну крв. Али увеза ми тај наредник завој око главе. Ја обришем очи, потражим воде да се сумијем, и видим: де је пао Лиско бара крви створила се, одсекло му предњу леву ногу. Он побо нос у земљу и гледа у мене… Али падају гранате, гори и земља и небо, грувају и наши топови брзом паљбом. А командир вели том нареднику Јанку Пантелићу:
“Одведи га у друго завојиште Дунавске дивизије.”
Има да се иде, богами, далеко. Ишли смо, ишли, па кад већ стижемо близу завојишта, а мени сва десна рука утрнула па не знам да је моја. А ја кажем, кад стигосмо код доктора:
“Боље да ме убију, ја не могу ни панталоне да вежем.” А доктор као вели да није опасно, проћи ће то. Али ја сам мислио да ћу да умрем: вата ме несвес и паучина ми се нека навлачи на очи, па велим нареднику Јанку:
“Поред пута да ме сараните, како обично саране војника.”
Дођоше двојица са носилима, однесоше ме у неки болнички шатор. А тамо наредник Тикомир Жујовић из Неменикућа, зове ме:
“Еј Мијаило, еј Мијаило!” Ја чујем, али немам снаге да се јавим, саморило ме. “Не бој се, каже, није тако опасно.” “Да му јебем матер, шта је ту је”, реко. Будем ту два дана. Они нађу кола, па ме одатле натовару и поред Дунава пођемо овамо за Србију. Па уватимо поред Мораве и оступамо према Трстенику. Има нас пуно рањеника. У неко доба осетим да могу на ноге. Попушта ме и рука. Успут удружи се један жандар из Неменикућа – Антоније Јанковић. Оступа, натоварио све на кола, повео и жену и децу. И у једном месту он каже:
“Ајте са мном, нашо сам кућу – има у њој патосана соба, може да се спава.” Али ми продужимо у Трстеник, тражимо касарну.
У Трстенику нађем мога оца. Каже – сва три брата су ми рањена на Мачковим камену, Димитрије заробљен, а Велимир и Миодраг су у некој болници, не зна де су сад. И пита мене:
“Како ти је? Оћеш да идеш или да се вратиш?”
“Нећу”, реко, “да се вратим да ме Немац мамуза.” И отац вели да ће да оступа са својом јединицом, неће да се врати. (Дошо био чак до Призрена и није мого даље. Он обуо на једну ногу ципелу, на другу опанак и вратио се, дође у Неменикуће).
А са мном иде и Панта Маринковић из Кумодража, он је пре мене рањен, кад смо били у Бискупљу ударило га парче гранате у раме.
Ишли смо на Рашку, па одатле у Митровицу.
У Митровици поотварани магацини војни и кад смо ми стигли, нађемо само џакове соли. А Панта узе један цак од дваес кила, па каже:
“Подигни ми то на ово здраво раме”, вели и даде да му носим пушку.
“Што ће ти толка со?”
“Видећеш”, каже. Био у оном рату балканском, зна шта је рат. Он носи со, а ја носим његову пушку. Скренемо у једно село, они се боју војника, а Панта уђе у авлију и нуди да прода соли. Сељак купује, а нама даје паре, даје леба, сира, сланине…
Ишли смо за нашом батеријом, једва измичемо Немцу. Ми знамо де је батерија, она оступа и пуца преко нас; цео дивизион тако оступа према Призрену.
Код Призрена у једној равни стигнемо батерију. Рано јутро било, смењује се стража. Ми се јавимо команданту:
“Господине потпуковниче, ми стигли.“ А он приђе па нас загрли:
“Алал вера, војници и јунаци!”, сав радосан, те нођи побегло четрдесет војника из његове јединице, вратили се. А мени капа била помала па сам је расеко због завоја.
“Ракићу, каже, да идеш у комору код Љубића поднаредника, нека ти да већу капу да метнеш на главу.”
Иза Призрена нема даље пута, топови и комора не може да иде. Ту смо повадили затвараче, онеспособили гопове и затрпали, тако и комору растурили.
ВАТАМО ПРАВАЦ ЗА МОРЕ
Ја узмем једнога коња, метнем моје ствари на њега и водим га.
Реке су честе, неке широке као пут. Преносе нас они сељаци, даш неки динар и он те пренесе. Само у гаћама, голи до појаса, војник узјаше па на кркаче га пренесе. А децембар месец! Ја сам узјашио коња и полако прешо.
Од Призрена оступали смо на Тирање. Оступа цео ескадрон и наш командир са нама. Трпели су војници гладни. А ја сам некако био батлија са тим Пантом. Ми смо из Призрена понели неку ћебад, остало за војском. Па смо продавали Арнаутима за проју. Они то печу између два листа кеља. Носили смо и неки кукуруз у торбама, па код једне воденице свратимо да самељемо. И ту нађемо убијено три војника из Неменикућа: Драгутин Царић, Живота Ђукић и трећи… који беше? Убијени, пуцали Арнаути у њи, покупили им оружје и побегли.
Ишли смо даље, поред Скадра ватамо правац за Драч, за море.
Имало је поред стаза много и много пали војника. Иде пешадија пред нама, па падне гладан, не може даље. Људи понегде поведу неког палог, па кад виде да он не може да иде, остављају га, шта ће…
Предвече сустигнемо неку пешадијску јединицу, имало у њој наши Јасеничана. А они се баш окупили на бројање, па нема двојице, задоцнили се. И етеји, дођоше и они. А капетан, рекоше да је из Брдаровца, Божидар Цвејић, он каже:
“Застали сте?” а наређење дошло из батаљона: који застану да им се батине удару. А тај капетан није тео да бије, него одреди водника, он и не гледа то. Одреди неког Божу Маринковића, поднаредника из Придворице, да удари тој двојици батине. По дваес батина. И док се то све сконтало, увати мрак.
Па од ти двојице онај војник што је старији, он метно шаторчић на дупе, спаково у панталоне, па лего на земљу, али тај поднаредник Божа прави се да не види: бије оном батином преко њега, закачи и по туру, али више бије по земљи тамо. Двојица га држу, а он се дере што год мож ка да га истина боли. И сад ајде оним млађим, исто дваес батина да удари тај поднаредник. Војници одма оградише да се не види шта се ради. И опет Божа удара по земљи, оно пуца само, али тај регрут ни да се јави, не зна да треба да кука. Те војници гласно, да тамо командир чује: “Ала овај трпи ка псето!” А онај поднаредник Божа бије преко њега по земљи. А да је само једном ошинуо, онако, из све снаге, тог регрута!
Ујутру полазимо, а оно се накупило војника у једну гомилу и вичу:
“Ослепео човек! Ослепео!” И ми се распитасмо ко је ослепео. Кажу: Ослепео Герасим Живковић из Азање, из Осмог пука Шумадинске дивизије. А наређен покрет! Крећемо се сви, а он не може, не види. Плаче он:
“Ја не видим ништа и ја не могу даље.” Те командир нареди:
“Дај двојицу на смену да га воду!”
И поведу Герасима за Драч. Ослепео од глади. (Одвели га у Драч, ту се укрцо са болеснима у лађу. Герасима су Французи излечили, и дошо у рат поново, на Крстасте ровове. Преживео и вратио се кући).
Моју рану на глави нико не дира, не боли ме. Немам да променим завој. Последњи пут превили ме у Трстенику. Доктори рекли: “Неће му ништа бити до четресте године. После четрес година неће моћи даље да живи.” (А ја, видиш, терам сада деведесет и пету годину, погреше некада и лекари, дабоме).
Нисмо се у лађу попели у Драчу на главном пристаништу, него десетину километара даље, каже: минирано овамо.
Лађа била француска, цела дивизија у њу стала. Добили смо сваки по два велика котура, ко пампури, пребациш преко рамена и то се лепо увеже, ако се лађа потопи да се спасимо.
Лађа је одвезла нас из Драча на Крф. Ту се искрцамо из лађе, цела дивизија. Оно узреле маслинке, лимунови и поморанџе.
На Крфу су нас Французи обукли и очистили од гада. Оно што је било болесно, пребачено је у Африку.
Дуго смо остали на Крфу, неколико меоеци. Па се извеземо за Солун. Код саме вароши има поље Галатиште, ту смо остали све до почетка 1917. године. Идемо на занимање. Лепо смо проживели. Добијемо друге коње, они јаки, неким ланцима све превезујемо. Немирни коњи, па војник ланцем ошине коња. Официр видо па притрча, па ошину војнику шамар. А Француз то видо и увео правило: Не сме нико никога да бије. Закратили Французи бој.
ГРУНИШТЕ
То је сад већ увелико седамнајста година. Од Галатишта идемо на фронт. Заузмемо положај на Груништу. Ми смо од прве линије фронта мало удаљени, тешко да је било пола километра. Бугари су са оне стране, према нама. Сваке вечери, као на свадби, избацимо по двадесет граната на бугарску страну. Муниције колико можеш да замислиш има: де год лепша пољана поред друма, има камаре муниције. И Бугари пуцају топовима на ровове и на нас. Они су се били опасно утврдили. А ми смо се подбили под једно брдо, наш ескадрон, ми смо склоњени. Направили смо наслон, и ту су коњи боравили. А ми укопали земунице близу топова. Топови увек окренути према Бугарима, могли су да пуцају кад год треба.
А из планине, вако кагод Космај, де год вода извире Срби поградили чесме, иде вода дебело ко рука.
Храна на фронту добра, ми смо артилерци па смо још боље снабдевани. Ишли смо и ми горе код пешака, понекад у прву линију, пошаље те командир неким послом. Тамо је било увек опасно. Имали Бугари рововце, он упали гранату па се враћа из висине и пада, растура ров. То су после и ови наши добили.
Грци нису могли да долазе код нас, што нам треба ми смо куповали у Водену, имо човек одређен за то: направи се списак шта коме треба, оде, те купи и донесе.
Добијали смо вино, па сипамо у један балон, и кад ни дође неки дан, понапијамо се па мучемо ко волови. Мој исписник, један из Манића, Добросав Петровић каже: “Имо сам једнога бика који је мого да рикне петнајс пута узастопно, а ја могу да рикнем дваес пута.”
Картали смо се и у паре. Наш командант је увек са нама, и он и наш командир, али правио се да не види шта ми војници радимо. “Нек се занимају” каже. Имало ко уме да свира, певали смо кад водимо коње на појило:
Повела је Јелка два коња на воду…
Имамо и дежурство око топова и коња. Причамо, знали смо сваког војника ко је, шта је, одакле је и како је. Ко што сам познаво моје укућане, тако сам познаво војнике у дивизиону.
Једног дана каже мени командир:
“Ракићу, иди јави се командиру колоне да превозиш муницију.”
Одем, наведем каре, они натовару и пођем. Али стиже ме поднаредник Јанко:
“Не иди”, каже, “Ракићу, овамо! Бугари заробише нашу батерију!”
“Каку батерију, бога ти љубим?”
Каже – заробише: истрчи четрес коњаника и опколи батерију; и ударио Бугарин сабљом Добросава да му осече главу, али ударио по шлему, и осеко му пола увета и руку. И Пожаревљанина, поднаредника нашег, убили сабљом у трбу у тим јуришу: није мого да стигне ни до завојишта, умро одма. Бугари заобишли, каже, од Водена, исекли неког нашег који је био на стражи и прошли овамо…
Али наши из друге јединице то видли па ударе и побију све Бугаре, ни један није утеко.
То је било на Груништу седамнајсте године у лето, по Петровдану.
Ми смо и даље држали тај положај са нашим топовима.
ЗАШТО ПУЦАТЕ?
Добијали су неки писма од куће, али ја се нисам јављо, све сам мислио: мучиће због тога окупатор наше тамо. Јавио сам се само преко Јована Жујовића кад нас је посетио; он је био министар у Женеви. Те јавим се преко њега, и он то поручи овамо.
Седамнајсте године један пук Руса, они су били позади нас, десно ка Ветернику, кад је тамо код њи избила револуција па закључен мир, нису тели да ратују, тели да се предају Бугарима. Међутим, наши њи затворе у жицу, све је то на време регулисано.
Чули смо и за “Црну руку”, причало се од човека до човека.
Први наш командант, Коста Костић, распоређен на друго место, а дошо за команданта Радивоје Златановић, исто добар човек. Имали смо добре официре, то је било наша срећа.
Дружили смо се са Французима. Волели смо Французе, и они су волели нас. Срби се коцкају па кад немају пара, краду зоб од коња па продају Грцима. А то видеше Французи па и они кад им нестане пара, и они почеше да краду зоб од коња… Шалили смо се са њима: једног Француза превару да загризе љуту паприку, неговали смо по неким чапарима паприку, оне танке, “официрке”, папрене. Француз загризе, почне да једе, и – трчао брже у боланту код доктора, толико се био заљутио.
Средином септембра осамнајсте године буде пробој фронта. Сва артилерија дан и ноћ бије… И сравнимо бугарске ровове. Кад смо ушли тамо у њине положаје два-три километра, они побегли, а неки остали и предају се.
Ми смо ишли на Рујан, на Грделицу, па за Ниш. Било је и ту борбе, дествовала наша батерија, али кратко време.
Ови наши питају заробљене Немце:
“Зашто пуцате?” Каже:
“Много ви наваљујете, не можемо да измакнемо.”
Из Ниша смо ишли даље и даље овамо, све до Тополе. Дођемо у село Раниловић и командир пусти мене и Драгољуба Лазаревића те пођемо на један дан кући. Сутрадан стигнем јединицу у Сопоту. Из Сопота на Ђуринце и у Београд одемо. Ту се зауставимо.
У Неменикуће сам дошо начисто почетком децембра 1918. године.
Два брата – Велимира и Миодрага – затеко сам код куће; а трећи брат, Димитрије, вратио се убрзо из логора у Нежидеру.
Браћа, после, уватили сваки свој правац. А ја сам купио два млада дората, и једном дао име Лиско, а другог су деца назвала… како оно беше?
