име: Ђорђе
презиме: Ракић
име оца: Милутин
место: Дучина
општина: Сопот
година рођења: 1887.
година смрти: 1972.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Милутину Ракићу 1887. године у селу Дучини код Сопота родио се син Ђорђе. У време његовог рођења и касније то је био Космајски срез, а Београдски округ. Ђорђе је основну школу учио у суседном селу Рогачи, јер Дучина тада није имала школу. До одласка на одслужење војног рока како је сам говорио до одласка у кадар 1908. године живео је у свом селу и бавио се земљорадњом. Био је добар земљорадник нарочито сточар. Имао је петоро деце, три кћери и два сина од којих је за живота добио 16 унучади и 17 праунучади. После његове смрти број директних потомака се повећава. Ђорђе је умро 18. маја 1972. године у 86. години. Здравље га је изванредно служило и практично никада није био болестан.
Ђорђе је учествовао у свим ратовима Србије од 1912—1918. године. Прешао је Албанију, боравио на Крфу и учествовао у пробоју солунског фронта. По причању његових ратних другова био је изузетно храбар и сналажљив војник. Често су истицали да се многи од њих не би вратили живи кући да Ђорђа није било. У повлачењу преко Албаније набављао је храну по албанским селима излажући се често смртној опасности, ложио је ватру и грејао своје другове на кратким одморима.
Ђорђе је унучадима радо приповедао своје ратне доживљаје које они и данас сматрају за најлепше приче из детињства. Све што је причао, трајно им се урезивало у памћење и дубоко их импресионирало. Тешко је одлучити се и издвојити неки од тих догађаја. Врло је карактеристичан случај када је у противофанзиви колубарске битке његова јединица у наступању стигла до Остружнице када је непријатељ бежао преко Саве, Ђорђе је у страховитом метежу остављене немачке коморе препознао своје волове које су Швабе приликом повлачења потерале из његове штале. Када је то саопштио своме командиру овај га је сместа пустио кући да би вратио волове. Он је то обавио и за 24 сата се вратио у своју јединицу.
Или податак да за седам година рата ниједном није био рањен. Каже, да му је куршум много пута бушио капу и шињел али у месо никако није хтео. Стравична је његова прича када су са неког јуришног положаја на команду командира „Јунаци, напред!“ устали и кренули на јуриш, али је, како су устали, 45 његових другова из чете одмах било покошено, а да ни корак нису кренули напред. Он мисли да је тада одликован Карађорђевом звездом јер је остатак чете борбом прса у прса успео да освоји непријатељске ровове.
Занимљив је и његов опис колоне приликом повлачења преко Албаније, у којој се са њима повлачио, како је он говорио, и матори краљ. Краљ у волујским колима, а они около посртали по снегу до груди тражећи зрневља кукуруза у коњској балеги.
Када је коначно десеткована српска војска стигла до Јадранског мора, то је био први Ракићев сусрет са том великом водом, која га је на свој начин инпресионирала. Ту су их чекале француске и италијанске лађе које су их превезле на Крф — на острво спасења и смрти. Врло топлим речима Ђорђе је причао о односу и симпатијама које су према српској војсци показивали Французи, Грци и остали савезници с којима су долазили у контакт, као и о носталгији коју су осећали за родним крајем. Када су после албанске голготе и боравка на Крфу коначно кренули у пробој солунског фронта више их ништа није могло зауставити.
Занимљиво је да Ђорђе све до пред почетак другог светског рата није ни знао да је одликован Карађорђевом звездом са мачевима. То је случајно открио један од његових рођака и саопштио му. Он се 1918. године по завршетку рата вратио својој кући, срећан што је донео живу главу и пронашао живе своје укућане. Он није изгледа ни знао да после овакве ратне епопеје следе признања и одликовања а можда је и мислио да је то што је за отаџбину учинио сасвим нормална ствар, која и не заслужује посебна признања. Али, кад је већ дознао да је одликован и када му је оно после више од 20 година признато и уручено, до краја живота није преболео ту неправду. Оправдано је сматрао да је неко морао и да је био дужан да га о томе службено обавести. Непотребно је истицати колико се до краја живота поносио Звездом Карађорђевом имена са мачевима.
