име: Велимир
презиме: Ракић
име оца: Тихомир
место: Јабучје
општина: Лајковац
година рођења: 1889.
година смрти: 1959.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Ракић Т. Радомир, земљорадник и резер вни пешадијски поднаредник (Јабучје, Лајковац, 27. X 1889 – Јабучје, Лајковац, 5. X 1959).
Отац Тихомир и мајка Марија (рођ. Грујичић из с. Лајковца) имућни пољопривредни произвођачи. После основне школе у месту рођења бавио се прадедовским пословима.
Први светски рат затекао га је на одслужењу редовног војног рока. Као борац IV чете II батаљона V пешадијског пука Краља Милана учествовао је у више борби и повлачио се преко Албаније. После реорганизације српске војске на Крфу ступио је у IV чету III батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије и у њој остао до демобилизације 12. децембра 1919. године. Из војске је изашао као пешадијски поднаредник у резерви.
Његови саборци тврде да је Р. био веома храбар и спретан борац. У указу бр. 11. 102, од 15. јуна 1915. године, издатом у Крагујевцу, стоји да је одликован Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. У образложењу пише да га добија за осведочену храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату против Аустроугарске 1915. године.
Према казивању потомака Р. и његови ратни другови дуже време држали су положај са кога су више пута слали извиђачке патроле да открију противничке положаје али се они нису враћали пошто су их противници заробљавали. Након једне расправе са претпостављеним старешином Р. је одбио да више шаље своје војнике у извиђање. Пошто су били на положају крај реке, а била је јесен он је убрао бундеву и из ње извукао семе. У њу је ставио свећу, а потом свећу запалио. Бундеву је те ноћи са запаљеном свећом спустио у реку те је она пливала на речној матици. Кад су Аустроугари приметили покрете свеће помислили су да је реч о покретима наше војске која тражи где би могла прећи, па су отворили ватру по њима. То је нашој војсци било довољно да открију противничке положаје, да им приђу иза леђа и наносу тежак пораз.
Пошто је на Солунском фронту тешко рањен упућен је у болницу у Солун 24. јануара 1918. године. Одатле је пребачен у Бизерту одакле се вратио 16. октобра 1918. године. Свој боравак у болници искористио је за учење француског језика. О томе сведоче примерци речника францу- ско-српског језика и белешке које је водио. Водио је и лични дневник у које је уписивао све значајније догађаје, па и свој сусрет са престолонаследником Александром на фронту.
Имао је: Сребрну медаљу за храброст , коју је добио 12. септембра 1917; Албанску споменицу, коју је добио 23. новембра 1917. године и руску медаљу за храброст којом га је 14. септембра 1918. одликовао руски цар Николај I и друга признања.
По окончању ратних сукоба наставио да се бави традиционалним сеоским пословима и био је добар ратар и сточар, а још бољи воћар. Активно је учествовао и у политичком животу своје средине. Још 1919. биран је секретара и благајника Сеоског већа Савеза земљорадника у Јабучју. Посебно је активно учествовао у раду Јабучке земљорадничко- набављачке задруге и Здравствене задруге у Јабучју. Био је ангажован и у раду Пољопривредне подружине, Ловачког друштва Илија Бирчанин и Удружење носилаца Карађорђеве звезде.
После окупације 1941. прихватио је једну избегличку породицу из Хрватске. Четрнаестог јануара 1944. постављен је за председника четничког одбора у Јабучју због чега му је по ослобођењу било ускраћено право гласа.
У браку са Јеленом Каменицом, домаћицом из Пепељевца код Лајковца имао је сина Живана, пољопривредника и кћи Продану удату за Бранислава Јевтића из Брезовице код Уба.
