име: Михаило
презиме: Рашић
име оца: Петар
место: Алексинац
општина: Алексинац
година рођења: 1858.
година смрти: 1932.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
За две године 1912-1913. Србија је по многима водила три рата: против Турака 1912/13, против Бугара и против албанске побуне те исте године. У трећој години – над Србијом се надвио четврти најкрвавији и најдужи рат. Те године после сарајевског атентата кренуле су Поћорекове армије у казнену експедицију противу Србије. Атентат је само повод, а стварни разлог, продор Централних сила на Балкан и ликвидирање словенских држава Србије и Црне Горе.
На вест о нападима Србије, Русија је објавила рат Немачкој као подстрекачу до тада најкрвавијег рата, а Црна Гора је објавила рат Аустро-Угарској да би помогла Србији.
Уздајући се у своје елитне армије, у њихову бројност и у несразмерну надмоћност у артиљерији, Поћорек је похитао да заузимањем Ваљева честита цару рођендан.
Када је војвода Путник оценио где се врше демонстративни напади а где се очекује тежиште битке, он је почео рокаду својих армија према северозападу. Одмах је наредио Другој армији генерала Степе Степановића, која је у свом саставу имала четири дивизије првог позива: Шумадијску, Моравску, Дунавску и Комбиновану, да усиљеним маршем крене преко Цера. Потом је овој армији послао у помоћ Коњичку дивизију пуковника Бранка Јовановића, наложивши генералу Степи да од Комбиноване дивизије генерала Михајла Рашића и Моравске Илије Гојковића формира Церску ударну групу и да на Церу реши битку у корист српског оружја. Истовремено је наложио генералу Штурму, команданту Треће армије, да се по сваку цену држи на левом крилу Церске ударне групе а Коњичкој и Шумадијској дивизији да обезбеђују десни бок ударне групе.
Генерал Степа је учинио више него што му је наређено. Наредио је да Церска ударна група ноћу, усиљеним маршем, крене према Церу, а у јеку битке дошао је да лично координира рад Комбиноване и Моравске дивизије првог позива. То је одлучујуће деловало на исход церске битке и довело до прве српске и прве савезничке победе у првом светском рату. За ове заслуге Степа ће постати други по реду српски војвода.
Док је Путник тражио решење битке у центру – на Церу, Поћорек је одлучно да с крила стегне Церску ударну групу у кљешта и уништи је. Будне очи војводе Путника, а нарочито његовог помоћника генерала Мишића увиделе су да се на десном крилу где је била српска Прва армија врше само демонстративни напади, па су из ове армије поред Коњичке, извукли још две дивизије. Моравска дивизија другог позива хитно је послата у помоћ Штурму, да се преброди криза код Треће армије, а Тимочку дивизију извукли у своју резерву да у одсутиом тренутку подупру Церску ударну групу.
Бриљантио вођене Коњичка и Шумадијска дивизија првог позива на десном крилу Церске ударне групе и трупе Треће армије на левом крилу побркале су Поћорекове рачуне.
Од 16. до 19. августа 1914. године, на Церу и око њега кључало је као у казану. Била се одлучна битка између српских сељака и много хваљене Ђесарове армије.
Комбинована дивизија ђенерала Михаила Рашића на Косанином граду, Трајану и код Текериша показала је невиђену енергију. Само код Текериша ова дивизија је изгубила 45 официра и 2.720 подофицира и војника. Те жртве нису биле узалудне. Двадесет прва ландроверска дивизија је, по признању Аустријанаца, била изгубљена као борбена јединица. Због великих губитака Комбиноване дивизије, када је у борбу уведена аустријска Девета дивизија, Рашићеви борци су посустали и нису имали снаге да гоне разбијеног непријатеља. Тада је пристигла Гојковићева дивизија којој је Степа наредио да нападне према Поповом парлогу и да преотме иницијативу. Тог 17 августа Путник оцењује да Церску ударну груцу треба ојачати Тимочком дивизијом првог позива.
Осамнаестог августа Церска ударна група је имала пуну иницијативу а 19. августа практичио је била решена церска битка. Силна царска армија бежала је главом без обзира чинећи незапамћена звезрства по Мачви, која ће касније утврдити доктор Арчибалд Рајс и свету показати шта су чинили они чија је девиза била да на Србију иду да је културно уздигну.
Генерал Рашић и његова Комбинована дивизија у церској бици и српској победи заузимају значајно место. Стари Рашић је и после ових догађаја убрајан у најбоље српске генерале. Повераване су му разне војне дужности да би на крају на Солунском фронту постао војни министар.
У балканским ратовима Рашић је командовао Дунавском дивизијом другог позива и Дунавском дивизијом првог позива.
После церске битке углед српског оружја порастао је у читавом свету. Победиди су Турке, победиди много хваљене Бугаре, а сада, што нико није очекивао, и Аустроугаре. Иако су изгубили из строја 259 официра и 16.045 подофицира и војника, понос Срба и њихов морал достигао је врхунац. Звона познате париске цркве Нотр Дам 24 сата су звонила у част прве српске и прве савезничке победе.
