име: Лисјен
презиме: Рејн
име оца:
место: Париз
општина: Париз
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
КАПУ ДОЛЕ, ЛИСЈЕН
… Звали су ме Јелисије. Име ми је Лисјен. Моји другови, српски војници, са којима сам провео две године на Солунском фронту и у његовом пробоју, као да нису могли да упамте моје крштено име, па су ме звали – Јелисије. Одазивао сам се на то име, јер ми је било драго да ме сматрају својим…
… А ја сам то и био. Лисјен Рејн, француски војник, кадет, на служби – српском народу. Тако сам се понашао и тако се осећао. Имао сам тада, приликом пробоја Солунског фронта, само двадесет једну годину. А већ сам имао две године ратничког искуства. Но, то је био рововски рат, нисмо се кретали, све до пробоја. А кад смо кренули – зауставили смо се у Београду. Био сам у оним француским трупама које су за 45 дана стигле од Кајмакчалана до Смедерева и Београда…
… Много је времена прошло, а мени се чини као да је јуче било. Дочекивали су нас као најбоље пријатеље. У Прокупљу, сећам се, мој друг Вељко хоће да ме поведе код свог рођака. Не могу да се одбраним и кренусмо на крај града. Прасе на ражњу! Причају ми како се то прасе чувало за овај тренутак, надали су се скором ослобођењу и све што је у кући било најлепше – чувало се за ослободиоце. У тој кући је млада девојка која течно говори француски. И њена судбина је била необична: прешла је преко албанске голготе и била у прихватилишту у Бизерти, где је научила француски… Кад је пробијен фронт, девојка се нашла међу војницима, тако да је међу првима стигла својој кући…
… У тој кући много гостију, много девојака и мене хоће да – ожене. Девојке говоре француски, неке течно. Учествујем у тим шалама, јер знам да се моји другови само шале. Рат још траје и ми смо сада само у предаху…
… Да, рат још траје, али не тако жестоко као у пробоју, јер се непријатељ повлачи и предаје. Прва српска армија, са француском коњицом генерала Гамбете као извидницом, пошто је разоружала бугарске дивизије близу Скопља, иде према Нишу. Нема застоја, нема предаха, борбе су непрекидне и Прва армија само граби напред и жури да ослободи своју земљу. Њен поход је записала историја: 3. октобра она потискује код Куманова аустро-немачке заштитнице, а већ сутрадан уништава аустријску девету дивизију на 65 километара од Куманова! Војници као да су добили крила, као да лете и у том застрашујућем лету ломе и уништавају непријатеља…
… Само после три дана, 7. октобра, Прва армија заузима Лесковац, 66 km северно од Врања, да би пет дана касније, после тродневне жестоке борбе њена Моравска дивизија ушла у Ниш. А Ниш су браниле четири немачке и три аустријске дивизије! Два дана касније, 14. октобра, француска коњица улази у Пирот, спречава пут немачким појачањима која пристижу са Црног мора, не дајући им да се приближе Нишу…
… Две недеље раније, Друга српска армија је била на бугарској граници. Бугари су, плашећи се освете, тражили примирје. Да то није прихваћено, српске трупе би биле у Софији. Међутим, српским јединицама је наређено да остану на граници, док се изврше услови примирја… То је био маневар савезника – како би се српским трупама онемогућио улазак у Бугарску…
… Моја јединица, 17. колонијална дивизија, прикупља се 22. октобра у Пироту. Три дана раније, потпомогнути једним батаљоном и једном српском батеријом, заузимамо Зајечар. Марокански коњаници ушли су 21. октобра у Неготин, а Први ловачки афрички пук брзим покретом стиже да спречи разарање рудника бакра у Бору…
… Прва српска армија продужава напредовање. Ништа не може да заустави залет ових величанствених ратника! Они су недељама у походу, без обуће, готово и без муниције, али им храброст све надокнађује. После трогодишњег изгнанства, српске трупе, ево, изгоне непријатеља из своје земље. На дан 31. октобра српски војници су угледали воде Дунава и Саве, а 1. новембра, тачно у 10 часова и 30 минута, 45 дана после пробоја и маршевања од око 700 километара, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије победоносно улази у Београд. Србија је ослобођена…
… Како све то сада изгледа лако, једноставно. Сада кад се употребљавају речи: напредовање, опкољавање непријатеља, предаја, примирје, капитулација… Али, кад се помене број мртвих – то је ужас! Сад је свечана прилика, слави се 60. годишњица од пробоја Солунског фронта, па треба о свему да се говори. И зашто не рећи да је српска војска у церској бици, у колубарској бици, на Косову и преко Албаније, у Плавој гробници и на острву Видо, на врху Кајмакчалана и Ветернику, на Груништу и Катунцу – изгубила око 370 000 војника?! Србија је тада дала своје најбоље синове… А колико је било рањених војника и официра, колико инвалида регрута и ђака, колико несталих и заробљених, колико их је који су умрли од глади и по логорима, који су страдали у поробљеној земљи, колико је обешених у Мачви, покланих крај Дрине, спаљених у кућама…
… О свим тим жртвама говорило се и на Солунском фронту, и после пробоја. Причали су ми моји српски другови, моји вршњаци, како је то било преко Албаније, како је било у Драчу, на Крфу, у Бизерти, Лазуазу, Кап Матифу, тамо куда је несрећна земља сејала – своју децу, своје најлепше цветове… И зато сада, на 60. годишњицу пробоја Солунског фронта, издајем себи заповест: капу доле, Лисјен! Капу доле пред жртвама српских и француских војника који су дали животе за највеће идеале света – за слободу људи, за правду и истину, за мир и спокојство, за рад и песму… Те жртве не смеју да се забораве.
Лисјен Рејн живи у Паризу. Има 82 године. Председник је Савеза бораца старих ратника на Солунском фронту. Носилац је Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних и мирнодопских одликовања.
