име: Станоје
презиме: Ристић
име оца: Светозар
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1878.
година смрти: 1933.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Ристић С. Станоје, интендантски бригадни генерал, функционер Црвеног крста и професор Војне академије. (Ваљево, 24. V 1878 – Београд,15. II 1933).
Родитељи су му били: Светозар и Милева. После завршене основне школе и шест разреда гимназије уписао је НШ ВА са XXVIII класом, а са XI класом завршио је и ВШ ВА. Чин поручника добио је 1901, капетана 1905. а генерала 28. јуна 1927. године.
Као већина његових класних другова своју официрску каријеру започео је као водни официр у пешадији. Учествовао је у завери којом је 29. маја 1903. године на српски престо враћена династија Карађорђевића. Р. је лично разбио улазна врата на стану генерала Лазара Петровића, првог ађутанта Краља Александра. Од 2. септембра 1903. био је командир IV чете III батаљона VIII пешадијског пука, од 28. октобра 1903. командир II чете II батаљона VI пешадијског пука и од 7. новембра 1906. био је командир II чете II батаљона VI пешадијског пука. После тога је упућен на студије интендантске струке у Француску. По завршетку ИА у Паризу обављао је разне интендантске дужности.
И за време ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године обављао је више интендантских функција у које је уносио своју педантност, марљивост, поштење и савесност. До 12. октобра 1920. био је в. д. начелника Економског одељења МВМ. Од 18. октобра 1920. био је хонорарни и редовни професор предмета Војна администрација на НШ ВА. Радио је у Економској инспекцији, па у Интендантском одсеку Саобраћајног одељења ГШ. Од 20. јануара 1925. био је в. д, управника Административне школе и редовни професор на ВА.
По завршетку ратова Р. се упорно и несебично залагао да се и код нас образује ИА чији ће бити први управник. Непроцењив је његов допринос успостављању њене организације, утврђивању наставних пла- нова и програма, стварању потребних услова за рад итд. Истовремено је учествовао у реализацији наставе, па га многе генерације питомаца памте не само као управника и предавача, већ и дивног васпитача. После тога бивао је председник Војне контроле МВМ и начелник Економског одељења МВМ. Годинама је важио за најбољег познаваоца економске струке у нашој војсци па је и постао први бригадни генерал интендантске струке у Војсци Краљевине СХС.
Активно је учествовао у раду Друштва Црвеног крста. Први пут за члана Главног одбора ЦК изабран је 25. децембра 1921. године, а приликом њеног конституисања ушао је у његов економско-финансијски и амортизациони одсек. Нешто касније изабран је и за благајника Главног одбора ЦК , а три године касније преузео је и дужност главног магационера Друштва Црвеног крста. Посебно је драгоцен његов допринос изради нових друштвених правила; успостављању нове организације и територијалне поделе ЦК, па и реорганизације његовог канцеларијског пословања. Такође, дао је велики допринос установљењу Дана Црвеног крста, образовању првог летовалишта итд. Од 1924. године био је председник Београдског обласног друштва ЦК и на том поло- жају остао до 24. марта 1928. године и иницирао покретање Обавештајног гласника Београдског обласног одбора Црвеног крста. За допринос раду ове националне хуманитарне организације добио је њено највеће признање Орден Црвеног крста.
Од 1911. године био је ожењен Изабелом, кћерком Јосифа Ковачевића, директора реалке у пензији. Добио је више одликовања и других признања, међу њима и Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.
