име: Владимир
презиме: Ристић
име оца: Јаков
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1871.
година смрти: 1913.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Ристић Ј. Владимир, официр – пешадијски пуковник (Ваљево, 2. V 1871 – Велес, 25. III 1913).
Отац Јаков, бојаџија и фарбар, а мајка Јованка, домаћица. Основну школу завршио је у месту рођења, а шест разреда гимназије у Ужицу.
У НШ ВА ступио је 15. септембра 1889. као питомац XXI класе. После завршене академије 16. септембра 1892. године произведен је у чин пешадијског потпоручника. Своју војничку каријеру започео је као водни официр у VI пешадијском пуку. Пошто је 22. фебруара 1896. унапређен у чин поручника постављен је за водног официра у III гардијски батаљон. Након тога био је дисциплински старешина у ВА и водни официр у VII пешадијском пуку.
Као један од најбољих у VII класи ВШ ВА завршио је школовање 7. октобра 1899. године. Након тога је командир I чете II батаљона V пеша- дијског пука Краља Милана у родном граду, а од 4. августа 1900. до 26. октобра 1901. године био на стручном усавршавању у Немачкој. За то време унапређен је у чин капетана I класе. По повратку у земљу још неко време радио је као командир чете, а онда је постао в. д. команданта батаљона. У мајорски чин унапређен је 2. априла 1906. године, а потом одређен за команданта XVI па II пешадијског пука.
Важио је за официра добре стручне спреме који је на послу био тачан и неуморан, сматран је веома перспективним официром. Војска је била његов идол, а ратови прилика да покаже своје знање и способности. На челу свог II пешадијског пука Кнеза Милутина учествовао је у балканским ратовима. Нарочито је био запажен у борбама на Брегалници, Куманову и Битољу, па се нашао међу мало пуковара које је Врховни командант одликовао нашим највећим ратним одликовањем Кара- ђорђевом звездом са мачевима. У рату против Бугара својски се трудио да оправда то високо признање и поверење али и да достојно освети свог брата Љубомира који је погинуо у борби код Једрена. Сваки добијени задатак обављао је на најбољи начин. Али оно што му нису могли непријатељски куршуми починила је зараза колере. Само после три дана боловања умро је у Војној болници.
Био је ожењен Агнес кћерком Алфреда Мак – Клура, бившег секре- тара енглеског посланстава и америчког конзула у Београду. Имали су синове: Љубомира и Миодрага.
Брат му Љубомир, рођен 3. III 1860. у Ваљеву, био је пешадијски капетан I класе и истакнути ратник. У Српско-бугарски рат 1885. године ступио је као поднаредник. У најтежим моментима у групи Ваљева- ца на челу са Андријом Јовановић, свештеником из Ћелија код Ваљева, давао је снажан отпор и чинио јуриш у непријатељске редове. Тада је починио више подвига после чега га је краљ Милан произвео за пешадијског потпоручника. Службовао је у више јединица, а у Први балкан- ски рат ушао је као капетан I класе, носећи куршум са Сливнице у себи. Храбро се борио код Једрена где је пао 13.Ш 1913. године. Тело му је пренешено и сахрањено у Ваљеву. Од 11. новембра 1893. године био је ожењен Лепосавом кћерком Радојке и Спасоја Протића, свештеника из Горње Буковице код Ваљева, чије брат Светислав, адвокат, такође био носилац Карађорђеве звезде са мачевима.
За заслуге у миру и рату Владимир Ристић је добио. Медаљу за војничке врлине, Споменицу Краља Петра I, бугарски орден за храброст св. Александар, Орден Таковског крста и Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.
