име: Аврам
презиме: Сасо
име оца: Јаков
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1879.
година смрти: 1913.
извор података: “Споменица погинулих и умрлих српских Јевреја у Балканском и светском рату 1912-1918“, 1927.
Рођен у Београду 16. марта 1879. год.
Био је лимар, а у рату редов 1. бат, VII п. пука II позива.
Погинуо код Једрена на утврђењу Папаз-Тепе 12. марта 1913. год.
Стари Београђани памте још Јеврејску Махалу, онај крај Дорћола, који је био насељен поглавито Јеврејима. То је колевка српских – београдских Јевреја, такмаца у херојству, дужности и пожртвовању за Србију и њену величину. У томе крају родио се 16. марта 1879. године и Аврам Сасо, од оца Јакова и мајке Саре.
Занатство у наших Јевреја слабо је било развијено, али се Аврам баш томе позиву одао, не презајући од тежине мучног живота занатлије. Недалеко од Савског Пристаништа постоји стара зграда у којој је он неуморно радио свој лимарски занат, да у зноју свога лица заради насушни хлеб својој породици и себи. Жив, окретан и енергичан показивао је сву смелост лимара, који у преданости своме послу, заборављају на опасности и када лебде између живота и смрти на врху каквог торња или на ивицама кровова огромних палата.
На његовом лицу сијало је задовољство којим су рефлектовали сви предмети израђени његовим коштуњавим, жуљевитим рукама. И то исто задовољство огледало се на њему и 1912. год. под Једреном, где је као редов 3 чете, 1. бат. VII пешад. пука II позива провео у борби све време до пада овога града.
Баш када је његов пук, на положају Папас-Тепе, требао бити смењен, предузет је општи напад. Са положаја није се пошло на одмориште, већ у налет на тврђаву. У јуришу, једно турско тане рани га у ногу.
Ни рана, ни халакање фанатика Турака, ни помисао на незбринугу породицу коју је оставио у Београду – ништа није могло задржати Аврама, занетог бујним таласом ратничког елана. Грозничаво је развио свој „први завој” и брзо је сам себи превио рану на нози, па као да је извршио неко обично „летовање” процурелог суда, потрчао је опет напред, да не изостане од својих другова
Да ли је предосећао да му неће требати лечити рану или је био гоњеи неодељивим уверењем, да треба и он да падне, да би пао и град Једрене?
Погођен је у сред чела и срушио се на бедему Једрена. Пао је Аврам али је пало и Једрене.
У његовим отвореним очима, у којима се угасио живот, огледао се гранатама разривени бедем Једрена, на коме се лепршала српска застава а на његовим уснама лепршао се осмех задовољства што је испунио своју дужност и није постидио име Аврамово.
Тога момента кућа Аврамова пливала је у радости. Плач новорођенчета оглашавао је нови живот, живот без родитеља, али и без суза, живот коме су се радовали сви, и пали Аврам.
Кћи Аврамова, његово посмрче, није допустила да се угаси лик очев, као што ће херојско дело његово овековечити међу нама име Аврама на понос његовог сина, кћери и свих нас Јевреја.
