име: Драгољуб
презиме: Савић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ГОРНИЧЕВО ВАТРОМ РАЗОРЕНО
… На дужини од око 50 километара били су логори наше војске: дивизија до дивизије, пук до пука, јунаци са Цера, Колубаре, преживели са острва Видо, опорављени војници из Бизерте… Ти „бедни остаци” војске у плавој француској униформи са шлемовима на глави, наоружани француским оружјем, представљали су те, 1916. године, убојиту силу…
… Под жарким сунцем југа, војници су добили бронзану боју, што је још више истицало њих одлучност. У раним јутарњим часовима пукови су изводили вежбе у руковању савременим оружјем… Увече је логор падао у дубок сан… Будили су се с једном мишљу и жељом: кренути већ једном на непријатеља, вратити се у поробљену земљу, међу своје укућане које нису годинама видели…
… Прилика за то указала нам се у августу 1916. у Горничевској бици, једној од најкрвавијих на Солунском фронту, у којој сам учествовао и ја, Драгољуб Савић. Војни стручњаци и историчари ће убрзо потом утврдити да су Горничевска и Кајмакчаланска битка решиле судбину Солунског фронта, па и судбину земље…
… Моја јединица, друга чета првог батаљона, 23. пука вардарске дивизије, била је у резерви Врховне команде, кад стиже наређење да кренемо према Горничеву. Јаком офанзивом непријатељ је успео да потисне Дунавску и Дринску дивизију, претећи да угрози стање на целом фронту према Првој и Трећој армији. Непријатељ је потиснуо наше пукове за око 40 километара …
… Дошли смо возом на само ратиште и из вагона развијамо се у стрелце… Непријатељ је на око 400 метара. Сва четири пука наше дивизије ступају у борбу. Једна француска дивизија је била на левом крилу, ми на десном, а између нас је Острвско језеро…
… Био сам у чину потпоручника, јер су сви ђаци-каплари из оног Батаљона 1300 каплара имали тај чин. У ствари, имали смо га још од 1915. Тада, на Солунском фронту, колико се сећам, било је око 700 ђака-каплара. Готово половина их је изгубила живот у Колубарској бици и касније приликом повлачења кроз албанске врлети…
… Са мном у чети била су још два моја друга из ђачке чете: Сретен Тадић, из Београда, студент архитектуре и Драгомир Тадић, из Ваљева, доцније професор универзитета и доктор наука. У 23. пуку било је 28 потпоручника, некадашњих ђака-каплара…
… Било је око 10 часова. Време сунчано, лепо, топло, август је… И Дунавска и Дринска дивизија имале су велике губитке – по четири хиљаде људи… Али немам времена да о томе размишљам… Ево их… Разлеже се бугарско „уре” на левом крилу које браним са својим водом. Збијена бугарска пешадија помоли се на неких стотинак метара од наших ровова. Брза паљба наших стрелаца, који су у стојећем ставу из рова бацали припремљене ручне бомбе, уништила је тај први галас…
… Али, чујемо команду бугарских официра и – ево иде други јуриш, па опет иста слика – плотунима их прикујемо за земљу и покосимо, а затим, као да су решили да изгину – изнова јуришају…
… Кренемо у противнапад и само што смо прешли највише тридесет метара – сударисмо се са масом Бугара. На сунцу, у летњој жези, светлуцају бајонети и боримо се прса у прса… Пешаци, утонули у масу Бугара, бацају тешке ранчеве с леђа и само размахују бајонетом и пробијају пијане Бугаре… На том месту битка је вођена шест дана. Свако је остао на свом положају. Бугари и Немци нису више могли да нас помакну. Потом је уследила наша офанзива. Непријатељ је почео да одступа ка Горничеву, где ће се одиграти страшна битка. Бугари и Немци су успели да заробе дивизион артиљерије Дринске дивизије – три батерије са 12 топова, али без затварача … Погинуо је командант дивизиона потпуковник Пејовић…
… Главни напад Бугара био је на Горничеву. Мој вод био је на путу према Битољу, код села Доњи Врбени. Бугари су имали страховите губитке и да би задржали своје трупе у одступању, уведу у борбу коњицу – пет ескадрона, око две хиљаде коњаника… Нападе нас коњица на широком Леринском пољу… Коњица је потиснула одред француске пешадије, а у борбу се упусти наш батаљон добровољаца под командом Милутина Николића и то – да би спасао Французе… Неискусни добровољци гинули су брзо, тако да је батаљон преполовљен… Коњицу прихвате искусни ратници 23. и 24. пука…
… Пустили смо их близу, на педесетак метара, и митраљезима и брзом пушчаном паљбом покосили… Ту сам видео необичан призор: стотине коња, без јахача, сумануто је јурило пољем, прескачући мртве и рањене на земљи… Коњи су прелетали преко глава наших војника… У почетку, коњица је успела да се пробије до штаба бригаде и зароби две батерије. Командант бригаде Драгољуб Узун – Мирковић једва је спасао главу…
… На Горничеву, наше чете као да су добиле крила… У трку, прса у прса, секу бајонетом… Рафали наше артиљерије рове земљу, комадају људе… Горничево, некад тихо село, у ватру је претворено… Растројене непријатељске јединице повлаче се у нереду… Ту, у селу Новаци, јурећи према Битољу, повратисмо оне батерије… Бугари су оставили и своју артиљерију и дали се у бекство…
…Мој вод је имао пет мртвих и 14 рањених. У батаљону – око 150 мртвих… Погибе ми најбољи друг Синиша Буђевац, ђак-каплар. Био је студент филозофије и полиглота – говорио је пет језика. Био је кратковид, па је одбијен на прегледу. Али, жестоко се бунио – није могао да се помири с тим да не учествује у рату… Били смо у Скопљу, у истој чети, спавали смо на поду…
… Синиша је добио задатак да са својим водом освоји чуку Котка. Бугари се нису дали, жилаво су се бранили до последњег човека. Ураганска ватра је просто гутала земљу и људе… Синиша је једног по једног војника пребацивао до јуришног положаја… Његову команду сам чуо са око 200 метара: „За мном, војници, јуриш, ура…“. Његов храбри вод је успео да освоји Котку, али је на њој заувек остао Синиша Буђевац… Од муницијског сандука је направљен крст и ту је, без опроштаја, јер за то није било времена, сахрањен…
… У међувремену биле су и борбе на Кајмакчалану на котама 1212 и 1050. Кад су пале ове коте, пао је и Битољ…
… Ја сам касније пребачен у Девети пук, у митраљеско одељење првог батаљона. У пробоју, био сам на Корбутовом редуту, где су били бугарски бункери са по 12 митраљеза… Разбили смо их – уз тешку борбу и губитке…
Осамдесет шестогодишњи Драгољуб Савић, који нам је, у главним цртама, описао учешће у чувеној Горничевској бици 1916. године, живи у Београду, у Улици Јанка Премрлог Војка бр. 2. Носилац је три Златне Обилићеве медаље за храброст и других одликовања. Почасни је грађанин Париза.
