Савић Милунка

име: Милунка
презиме: Савић
име оца:
место: Копривница
општина: Рашка, умрла и сахрањена у Београду
година рођења: 1890.
година смрти: 5. октобра 1973.
извор података: „Солунци говоре“, “Жене Солунци говоре” Антоније Ђурић и www.nedeljnik.rs

ЛЕГЕНДАРНА МИЛУНКА САВИЋ

… Пред њом су били постројени пукови. У славу њеног имена подизане су заставе. Њене јуначке и младалачке груди красила су највећа српска и француска ратна одликовања: Карађорђева звезда са мачевима, два Ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, две Златне Обилићеве, Албанска споменица…
… А имала је обично име: Милунка. Још од оне дванаесте, кад је Србије ратовала с Турцима, па тринаесте, кад се судари с Бугарима, па четрнаесте, кад навали Шваба, звали су је и знали само по имену. Једино је уз званична акта, уз предлоге за одликовање или у решењу о њима стајало презиме: Савић. Милунка Савић. Легенда. Део српске историје из судбоносних година. Име записано у ратним хроникама, извештајима ратних дописника. Пример и инспирација.
… У рововима, пред јурише, припремајући бомбе, војници су помиљали њено име: „Славу јој љубим, много је храбра…“. Касније у беспућу албанског крша, док су се промрзли и гладни споро кретали, говорили су: „Кад може Милунка…“. Ни тешко рањена, није губила веру у победу, у повратак у своју земљу. Кад је дошла, већ је била легенда: име јој се изговарало са поштовањем… Позивали су је на свечаности, прославе, путовања на ратишта, на гробове палих. Ишла је и сусретала своје ратне другове…

… На такве свечаности одлазила је у шумадијској народној ношњи. На њеним грудима блистао је ред највиших одликовања. Официри школовани у Сен Сиру, Вест Поинту, чувеним војним академијама, застајали су – гледајући је. Били су почаствовани присуством те жене, али о њој нису знали ништа. На једном свечаном пријему, пришао јој је један млађи страни пуковник и рекао: “Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Борио сам се у другом светском рату. Али, ви сте без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?! Милунка се осмехнула и рекла: „Зашто не, пуковниче, ја сам – наредник…”.
… Пуковник у белом свечаном мундиру стао је мирно… Честитао јој је, искрено…
… Тако су у ставу мирно пред њом били генерали и војводе, министри и дипломате. Где год се појавила, пленила је својом једноставношћу и скромношћу. Прича о њој ширила се попут пожара. Сви су желели да је упознају, проговоре коју реч, да јој честитају, да чују понешто од оних страшних успомена…
… Мало је говорила. Сматрала је да је испунила своју дужност: борила се, као борац, с пушком у руци, а не као болничарка, мада је и болничарке веома ценила. Хтела је у рат. Кад је Србија ратовала с Турцима, била је у кући свог оца у селу Копривница код Рашке. Имала је 20 година. Девојачке жеље у тим часовима, биле су далеко од ње. Хтела је у рат. И била је: два месеца, па је рат свршен. Касније, с Бугарима, али опет два месеца: склопљен је мир… На вест да је Шваба са свих страна навалио на Србију, отишла је право војводи Радомиру Путнику…
… Истог дана поподне стајала је у строју са осталим „првопозивцима”, јер јој ни на крај памети није било да остане у комори или санитету. Наредник, брката војничина, који није знао за поговор, рекао јој је:,, Данас ћемо учити како се бацају ручне бомбе…”.
… Тако је почела обука. Срећом, то је трајало неколико дана, па је пук кренуо на положај код Бајине Баште. Војници, млади и снажни, као да су добили крила: прешли су преко реке и разбили Швабе. Милунка Савић је с бајонетом на пушци налетела на групу Аустријанаца: „Предајте се! Предајте се!”. И Аустријаици су се предали. Одвела их је команданту пука и рапортирала: „Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!” Истог часа се окренула и наставила да гони непријатеља. Утом је припуцала артиљерија и Милунка је осетила ужасан бол у глави. Освестила се у болници. Из главе јој је извађен комад гранате. Кад је рана зарасла, опет је била у свом пуку, овог пута близу Ужица. Да би бацила бомбу на аустријски стрељачки строј који се ближио, Милунка се придигла на колено. Пала је прострељених груди. Међутим, после месец дана проведених у нишкој болници, ево је опет…
… У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила је на авет, али није клонула. Чим би, уз пут, видела неку Албанку, прилазила је, скидала шајкачу да виде да је жена и тражила – хлеба. „Ти аскер, бре” – говоре јој Албанке и дају хлеб. Делила је са војницима последњу кору. Никад иије показивала да јој је тешко. И друге је бодрила да истрају…
… Једног дана на Солунском фронту растрчали се командири по четама и наређују да се све доведе у ред, да буде као у касарни – под конац… Војници су знали да долази неки виши официр. Кад сутрадан, праћен свитом, долази министар војске генерал Божидар Терзић. Генерал је стао пред пук, сјахао и гласно позвао: „Каплар, Милунка Савић, напред!”. Збуњена девојка није чула своје име. Друг до ње је гурнуо и она се прибрала и изашла. Генерал јој је пред пуком на копоран ставио златну Обилићеву медаљу за храброст: ,,Дајем ти ово високо одликовање за војничко држање у рату.“ Девојци која је до тада ноћним јуришима ишла на нож, потекле су сузе…
… Милунка је учествовала и у чувеној Горничевској бици. Њена јединица је ушла у „џеп“ између Бугара и Немаца. Неколико дана је беснела борба. Милунка је упала у бугарске ровове. Бугари су настојали да спасу главу, па су искакали и бежали. Гонила их је и упала у следећи ров. Ту је опазила једног војника – спавао је упркос топовским пуцљима. Милунка га је продрмала. Избезумљен од страха, рекао је да их има 43, да би се сви предали, али их чувају официри… Рекла му је да ће она да заговара официре, а да се они неопажено провуку кроз ровове и предају се. Тако је и урадила: звала је и говорила да хоће да се преда, али да чека ноћ. С друге стране су обећали да неће да пуцају… За то време, бугарски војници су се провукли и предали се…
… Кад је била поднаредник, дошао је командант савезничких трупа француски генерал Сарај и предао јој Орден француске Легије части. И тада је пред њом био постројен пук. Али, убрзо је била рањена на Скочивиру. Кад је кренула у јуриш, метак јој је пробио обе ноге… За чудо, ране су брзо зацељивале. Није могла без фронта.Тако и сада: после месец дана била је на Пологу, близу Кајмакчалана. У тој борби је стекла Карађорђеву звезду са мачевима. Дошли су и генерали Петар Бојовић и Живојин Мишић. Пред пук је изашла уплашена, као ђаче. Следеће борбе донеле су јој други Орден француске Легије части, затим највеће француско ратно одликовање: Ратни крст са златном палмом… Кад је рат био завршен, Милунка је поново обукла своју женску одећу. Убрзо потом се удала и родила четири кћерке које живе у Београду. Оне чувају успомену на своју храбру и племениту мајку.

Милунка Савић је умрла 5. октобра 1973. године у Београду. Живела је 84 године. Сахрањена је на Новом гробљу.

Преузето са nedeljnik.rs:

У априлу 1971. године, новинарка Љиљана Банићанин посетила је Милунку Савић у њеној кући на Вождовцу, том приликом написала је репортажу коју ће стопирати уредништво које је проценило да је текст националистички и да велича српског хероја. Чланак ће бити објављен двадесет и четири година касније, 9. децембра 1995 године под насловом “Милунка Савић из Гвозденог пука”.
Да ли је репортажа била националистичка или само срамотна за једну државу процените сами.
„Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега умотана у зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић, некадашња жена – бомбаш, најхрабрија жена – ратник у Првом светском рату, четири пута рањена, носилац Карађорђеве звезде са мачевима, две Легије части, француског Ратног крста с палмом, Албанске споменице и многих других одликовања. Сва одећа на њој је већ одавно изгубила боју од дугого ношења и прања. Затекли смо је у дворишту испред њене куће у Осмој новој 25, на Вождовцу, баш у тренутку када се дигла и кренула за пролећним сунцем – како се сунце помера, тако и она иде за њим, али не скида дебеле џемпере. Иако јој је осамдесет година, креће се одсечно, а кад нас је поздравила, руком је замахнула као војник кад хоће да отпоздрави. То двориште од једва десетак квадрадних метара је једини свет Милунке Савић – из њега већ две године она никуда не излази.
– Да могу, ишла бих некуд, било где, ал сам немоћна, па не смем да кренем, а нема ко да ме води – каже Милунка Савић.
Кад нас је увела у кућу, одмах је изнела свеску у којој је писало: ‘У случају да се нешто догоди Милунки Савић, одмах јавите Милени Станков, Милки Томић и Вишњи Минков на ове адресе…’ ”
– То су моје ћерке – каже Милунка.
Она сада живи са најмлађом ћерком, четрдесетшестогодишњом Зором, која је као дете прележала тешку болест, па је остала полуинвалид. На другом комаду хартије пише: ‘Ако некоме требају подаци о Милунки Савић, обратите се њеним друговима из рата Томи Војиновићу и Аци Петровићу…’
– Једино ме они још нису заборавили – каже Милунка Савић. – Други не знају ни да сам жива. Раније су бивши ратници долазили да ме виде, али су већ готово сви поумирали.
На испуцалим зидовима једине собе има само неколико фотографија. На једној Милунка Савић као млади војник са расплетеним косама, на другој у униформи са ордењем. Затим су ту још две слике са војних свечаности и у једном раму неколико породичних фотографија. На зиду се виде трагови однетих рамова.
– Долазили су грдни људи да ме виде, па кад пођу, понесу и слике.
– Ево, мама, ово си ти, а ово су твоји другови војници – скиде Зора ону слику са војних свечаности.
– Дај да видим, нисам се дуго гледала. Да сте дошли пре шест година, били су они још живи. Зоро, а где ми је она слика са заставом?
– Не знам, мама, однео ју је онај официр што је долазио.
– А моје ордење?
– И то су ти однели. Долазио један човек, па каже: ‘Дај, баба, ја ћу их све лепо очистити и уредити.’ И више се није појављивао.
– За ову последњу годину откад се овако оболестих, однеше ми све и документа и новине где су о мени писали. Покупише ми сву моју лепоту. Сад ми је ко да сам умрла кад сам остала без свега тога.
У предсобљу је кухиња – шпорет са чунковима. То је сав кухињски намештај. На зидовима урамљене слике деце.
– То су моји унучићи. Имам четири главна унучета и осам од мојих сестара – каже Милунка.
У малој остави на полици налази се туршија и две банане. Ту је и гомила старих, поцепаних капута.
– Имам пет капута, сад сам их спремила за прање – објашњава Милунка. – имам доста и хаљина, само су све старе.
Притом отвара једини орман и показује две – три избледеле хаљине и опрану постељину.
Милунка Савић месечно добија 34.710 динара пензије, 17.000 инвалиднине и 1.000 динара као носилац Карађорђеве звезде. Болесна кћи је добијала новчану социјалну помоћ, али јој је пре пар неколико година та помоћ укинута.
– Нама двема стигне. Негде претекне, а негде не достигне. Никад за јело нисам много марила, али би могло да буде боље. Стигне нам за кромпир и пасуљ, а кад неко дође, увек нам донесе нешто, било јабуке или кафу. Главно да нисмо гладне. Помагале су ми ћерке , али оне имају децу, а пара мало. Пре неки дан долазио ми је зет, па пита: ‘треба ли шта да ти помогнем?’ А ја кажем, ‘Ево, окречи ми собу.’ И сад смо разместили ствари, али не знам кад ће да дође.
Шпорет у предсобљу је хладан. Не ложи се јер Милунка и Зорка углавном једу суву храну. „јабуке и хлеб, или шљиве и хлеб”, каже Милунка. За те три одаје у оронулој кући и дрвени клозет у дворишту Милунка плаћа 52.000 динара годишње. Испред куће нема улице, већ само угажена стаза. Предвиђено је да туда прође модеран пут, а онда ће се и Милункина кућа рушити. Двориште је засађено цвећем и уредно окопано. Зорка стално нешто чисти и пере.
– Поручили су неки људи да ће доћи, па морам да уредим кућу – каже Зорка. – Погледај, мама, како сам лепо опрала све крпаре. Сад ти је све чисто.
Милунка и Зорка живе сасвим одвојено од света: без новина, јер Милунка не види да чита, а Зорка је неписмена.

Из књиге “Жене Солунци говоре”:

МИЛУНКИН ПУТ ДО ЛЕГЕНДЕ

Годинама је мајка Даница чекала да јој се кћер врати.
Увече је седела на прагу трошне куће у родној Копривници, кршила прсте, ослушкивала, упирала погледе на путељак према Јошаничкој Бањи, надајући се да ће отуда банути њена Милунка.
Потом би ушла у кућу, палила кандило, клечала пред иконом и молила Бога да јој у том проклетом рату поштеди кћер и сина.
С мужем Раденком је о томе ретко разговарала. Па и тада би увек питала исто:
– Хоће ли их мајка икад видети?
А Раденко би само хукнуо у жуљевите шаке и настојао да што пре избегне Даничине погледе, пупе прекора.
Преко дана би наишао понеки старац, тек да се распита има ли каквих вести с фронта, да ли се ишта зна о сеоским момцима који су одјурили на бојиште.Узгред би се чудили: шта би Милунки да оде? Толике је просце имала, гледали су је момци на вашарима, уздисали за њом, чезнули, а она, уместо дома и породице, изабра – ров и пушку…
Ова опора гласна размишљања још више су увећавала Даничину муку.
Пролазиле су војске, друмовима су тутњале колоне, ноћу су, кришом, с Копаоника силазиле доле, у Бању, комитске групе, неки су свраћали и у Раденкову кућу, попили чашицу ракије, проговорили по коју о брзом слому аустроугарске и немачке војске, па се нечујно пели поново уз планину…
Млађе Даничине кћери, Миона од четрнаест и Славка са непуних дванаест година, помагале су у свим кућним пословима, замењујући Милунку.
Увече, кад би се пред кућом окупиле Милункине другарице, које су се већ поудавале и родиле децу, Даница је јадиковала:
Добро, знам што оде Милан. Мушко је. А кад је рат – мушкарци морају у војску… Али, што оде Милунка? Шта она тражи у том проклетом рату? И што већ једном не дође својој кући?
Пролазили су дани, завршио се рат, у Србији минула ратна олуја, дошли Немци и све чешће у село стизале црне вести и вијорили се црни барјаци на кућама.
Од Милунке ни гласа.
Снаха Ката, Миланова жена, тек што беше дошла у кућу, покушавала је да смири Даницу:
– Доћи ће, мајко, кад ти кажем. Знаш ти каква је Милунка! Видра… Да је с неба на главу бациш дочекала би се на ноге. Сећаш се кад оно једном оде у Краљево, купи памук, заснова разбој и за ноћ изатка сукњу за вашар. Само је она имала тако лепу сукњу.
– Јесте осмехивала се Даница. – Разбој је за женско, разбој, ане пушка! Дали ће мајка дочекати да је види…
Некако у то време, док је беснео рат, Милунка уђе у – легенду…
Њена слава неће потамнети.
Милунка Савић!
Легенда о нечувеној храбрости ове жене траје и данас. И трајаће, сигурно, док је српског имена.
На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије су стизале на насловне странице великих европских листова.
Давно је било кад смо је први пут срели. Има од тада добрих петнаестак година.
Трошна кућица на Вождовцу. Осма улица број двадесет пет.
Кућа Милунке Савић. У њој старица. Сама. Муж Вељко давно умро. Кћер Милена у болници. Три усвојене кћери: Зорка, Вишња и Милка-давно засновале свој породични дом.
Старица сама. Са својом ратном причом из које свака реч може да уће у историју.
Једноставно: желела је у рат! Али како? Знала је да је неће тек тако примити. Досетила се: одсекла је косу, натукла шајкачу, обукла чакшире и копоран, па запуцала у Београд. Стала испред бркатог наредника који је уписивао добровољце. Колебала се измећу два имена: Милун или Милутин? Море, свеједно, само да је приме.
– Хоћу пушку! – рекла је промуклим гласом.
И добила је.
То је било 1912. године.
Али касио се јавила: тек што је њена добровољачка јединица стигла на фронт – рат је био завршен. Турске војске више није било, протерана је из Македоније, са Косова, из Санцака… Једино се још држала у јаким утврђењима Скадра, али је и тамо била опседнута – сваког дана се очекивао пад ове тврђаве… Била је и у овој опсади и прославила се као бомбаш…
У јуну 1913. године изби изненада рат с Бугарима. И опет само неколико дана. Бугари су поражени на Брегалници. Молили су за мир…
И тих неколико дана било је довољно да се Милунка Савић прослави. Добила је капларски чин и прву медаљу за храброст. Али, откривена је њена тајна.
Последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, Милунка је рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су раскопчали копоран да превију рану – схватили су превару: женско…
Њено сећање:
– Догодило се оно чега сам се највише бојала. Само да ме не ране, мислила сам. Добро, ако ме већ ране – нека то буде у ногу. Или у руку.Може, мислим, и у главу… Само нека не буде у груди. Откриће да сам – женско… Кад оно, као за инат, метак удари у груди… Освестила сам се у превијалишту. Боже, кад се тога сетим: болничар, старији човек, журно ми скида копоран да види где сам рањена. Устукнуо је и стао као громом погођен. Почео је да дозива у помоћ. Мислим, што је, ту је. Не могу више да се кријем: нисам Милун, него Милунка.
Хтели су одмах да је пошаљу кући, али је запретила да ће отићи у – хајдуке.
Задржали су је. С њом није било шале.
Није се више скривала: сви су знали да је Милунка Савић. Уважавали су је и волели.
Једног дана, у јулу 1914. пуче вест да је моћна црно-жута монархија објавила рат Србији.
Надала се да ће добити ратни распоред.
Нису је позвали, али ни она није дуго чекала. Знала је да овај рат неће бити као онај с Турцима или с Бугарима. Па ипак није устукнула.
Не зна да објасни како се нашла пред генералом Степом Степановићем. Зна само да генерал није хтео ни да је саслуша:
– Кући! – рекао је.
Није имала прилику да му каже да неће кући, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење с Бугарима, да има медаљу за храброст…
Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде војводи Радомиру Путнику.
– Ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред, господине војводо! – рекла је одлучно, у једном даху.
Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу али одлучну девојку, благо рече:
– Добро буди болничарка! Штета да погинеш тако млада.
– Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!
– Онда дођи сутра, па ћемо видети! – рекао је стари војвода, рачунајући да ће се млада девојка предомислити и отићи кући.
– Остаћу овде и чекати вашу одлуку! – рекла је непомирљиво.
На ратном саветовању, тог поподнева, војвода Путник рече да му се „наврзла” на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име.
Њена жеља је изазвала смех старијих команданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Воја Танкосић:
– Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку добровољачку јединицу. Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, лукава, као видра…
Сутрадан јс опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи.
– Добро, девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе…
Опет њено сећање:
– Кад ми је то рекао, хтела сам да га пољубим у руку па у скут, али се војвода опирао. Хтела сам некако да му изразим неизмерну захвалност…
Од тог часа више од четири године је била у мушком оделу и с пушком. Преко груди је носила два низа реденика, а један око паса. Без бомби није улазила у борбу. А умела је да их баци право у швапски ров и да са задовољством очекује њихово дејство. Убрзо је постала командир јуришног бомбашког одељења.
Прву Карађорђеву звезду с мачевима стекла је на дринском бојишту.
Бојиште ври… Кључа. Војници као да су добили крила: прешли преко Дрине и гоне Швабе. Сунце припекло, пресијавају се бајонети… Швабе окренуле леђа – удариле у бежанију, остављају своје мртве и рањене…
Милунка се за тренутак одлепи од своје десетине, изби на брежуљак, па одозго баци две бомбе… Настаде тресак. Земља задрхта…
У том тренутку налете група Аустријанаца.
– Предајте се! – грмну Милунка. – Предајте се!
Швабе без речи побацаше пушке и дигоше руке увис.
Одвела их је команданту пука и рапортирала:
– Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!
Истог часа окренула се и одјурила напред да гони непријатеља.
Неколико дана касније, кад на територији Србије није више било ниједног непријатељског војника, осим заробљених и мртвих, њен пук је био постројен у кару. Дође командант пука Димитрије Митић, сјаха с коња, стаде испред војника, поздрави оним уобичајеним поздравом и упита:
– Војници, чије груди заслужују да понесу Карађорђеву звезду с мачевима?
Пук истог трена грмну у глас:
– Каплар Милунка Савић!
– Милунка Савић три корака напред! – одјекну команда.
Једва се покренула. Тада је први пут у животу осетила неки чудан страх.
Ставили су јој на груди Карађорђеву звезду с мачевима.
Другу је стекла као поднаредник после горничевске битке на Солунском фронту 1916. године.
Још траје сећање:
– Бугари нас жестоко, изненада, нападоше. Иду у таласима… Терају их официри, иду иза њих и ко покуша да одступи – пуцају у леђа… Увек су тако радили кад су изненада нападали. Али, прво су их опијали ракијом, ваљда да им улију храброст… Потукосмо их и те ноћи, а ја заробих двадесет тројицу… Само гледају у мој бајонет на пушци и бомбе за појасом. Мисле сад ћу их побити… А ја их одведем у команду и рапортирам…
Потом бојеви за висове Кајмакчалана на којима су до тада само орлови свијали гнезда, па Добро Поље и Груниште, где паде војвода Вук:
– Вуков одред беше састављен од најбољих војника. Све сами цветови Србије. Младићи снажни, лепи, одважни, брзи као муња, нечујни у ходу, вични сваком оружју, најчешће оном оштром и хладном, спремни на жртву за добро рода свог… Презирали су смрт. Зато и нису знали за страх… Сами су одабрали положај – најопаснији. Само су они могли да покидају три линије бодљикаве жице, само су они могли да непогрешиво баце бомбе у бугарске и немачке ровове, само су они могли да прескоче шанчеве и голим рукама зграбе бугарски бајонет… Немци и Бугари се одупиру, бране се свом жестином, али малаксавају… Вукови момци загосподарише висовима. У тој борби паде Вук. Најпре му граната размрска лакат, али он и даље командује: „Напред у отаџбину!” И док његови добровољци сламају последњи отпор непријатеља, он паде смртно погођен пушчаним метком… Тако на стрмој стени, над обалом Црне Реке, паде омиљени јунак Србије, а његове очи у последњем часу видеше српску тробојку која се залепрша на грунишком вису…
Преживела је девет љутих рана:
– Рат! Проклети рат! Убија тело, мрцвари га, сатире, али сатире и душу. А мрцварење душе је страшније од мрцварења тела. И моја душа пуна ожиљака. Носим их још од оне сурове јесени и још суровије зиме кад смо се повлачили кроз албанске кршеве, кад се на сваком кораку умирало… Ту ме заболела душа и тај бол никада није престао… Стотине људи заспало вечним сном. Тихо, без речи, без молитве, без воштанице, с последњим мислима на отаџбину, мајку, сестру, децу која ће их узалуд чекати…
Пролазим поред њих и шапућем: еј, Србијо, мученице, ко је желео да те на распећу види – сада те гледа, ко је желео у пламену да те види – видео те је, ко је желео у самртним мукама да те види – нека те се нагледа… Знаш ли шта дајеш, Србијо? Коме? Зашто? Да сачувамо државу! Да не будемо робови! Али, зашто да буду мртви ови младићи који тек беху стасали за живот, и зашто их задеси овако сурова смрт.
Али, гле! Овај народ се не да, он хрли напред, метар по метар. Напред су савезници, а савезници су – хлеб, пушка и топ; савезници су лекови за болесну децу, за изнемогле мајке; савезннци су и ашов да се ископа рака и сахране они који више нису могли, у којима је пресахла снага… Назад, смрти! Назад! Поштеди будућност Србије, пусти да ова деца порасту и запамте ово зло, ову зиму и глад, ове промрзле прсте што вире из поцепаног опанка и чарапе, ове несрећне мајке које за ручицу воде једно, а у наручју друго дете…
И на савезничким лађама се умирало. И на Крфу. И на Виду, том острву смрти. Умирало се без хлеба, после се умирало с хлебом… Један веселник, који данима није видео хлеб, најзад је имао требовање за таин. Није могао ни да се радује. Ипак, узео је још једно требовање из џепа свог умрлог друга… Узео је, тако, два хлеба и некако добауљао до своје постеље. Легао је и умро гладан измећу два хлеба…
На Виду, усред умирања – музика. Боже! Не сањам, музика стварно свира. Наша музика! Весник наде и радости! Ослушкујем: музика свира нашу народну химну. Свира музика, а војници шапућу: „Боже, правде, Ти што спасе од пропасти досад нас… Чуј и одсад наше гласе и одсад нам буди спас…“
Надошла у мени неке снага, усправила сам се, гледам у небо, хтела бих да викнем: хвала ти, Боже, хвала ти на овом величанственом дару, на овом призору… Српско племе није изгинуло, не да се Србија, њена се деца, ево, на овом острву смрти и у коло хватају…
С Крфа је Милунка Савић отишла у Бизерту, на опоравак, а онда право на бојиште.
Нове борбе донеле су јој два Ордена француске легије части и француски Ратни крст са златном палмом.
Стекла је и нову рану. Тешку. Послали су је поново у Бизерту. Српски и савезнички пукови, који јуришају у поробљену српску отаџбину моле се Богу за њено здравље…
Трепери њено сећање:
– Једног дана дође француски командант, седи адмирал Гепрат, седе поред моје болесничке постеље, помилова ме очински и рече:
– Сине, оздрави што пре, Француска те моли…
Било ми је стало и до живота и до бојишта. Бојала сам се: наши ће пробити фронт, кренуће у Србију, сломиће немачке и бугарске пукове, смрвиће их, а ја нећу бити међу њима, нећу моћи да видим ту победу, нећу моћи да доживим ту славу… Узимала сам лекове, тражила да ми сваки час превијају рану, храну сам просто гутала не би ли што пре стала на ноге. Али, и овде, у далекој Африци, умиру рањеници, мање их је у болници а све више и више у оближњем гробљу. И овде несрећна Србија оставља кости своје деце…
Дође и тај час – да кренемо поново на фронт. Укрцасмо се на лађу. Са мном су и питомци подофицирске школе. Још голобради, нису барут ни омирисали, али једва чекају да се ухвате у коштац с непријатељем. Кад су сазнали да сам била на Солунском бојишту – тражили су да им причам о свему што сам доживела. И ја сам причала неуморно и посматрала их: горели су од жеље да пгго пре стигну и лате се оружја…
Док је лађа мирно пловила а ми причали – наједном смо осетили страховит удар. Бродска сирена је завијала страшно и мени се чинило да нестајемо у таласима, да брод тоне… Истрчали смо на палубу. Падали смо једни преко других. Брод се искривио. Више није било сумње – тонули смо…
Боже, мислила, сам, зар је могуће да овако завршим у дубинама Средоземног мора, да будем храна рибама… Не, не, морам се извући, хоћу да живим, да се борим, хоћу на фронт… Вичем, али ме нико не чује, јер војници ускачу у чамце и ишчезавају… Знам да ме је неко зграбио и убацио у чамац… Неки су скакали у море, пливали према невидљивој обали, нестајали…
Видела сам кад је брод потонуо. Као да се море отворило и прогутало га… Никад нисам сазнала колико је војника настрадало, колико је оних младића, жељних борбе, остало у дубинама мора. Смрт ме није хтела…
Смрт није хтела Милунку Савић ни у пробоју Солунског фронта.
Летела је као на крилима. Француска коњица није могла да сустигне српску пешадију, која је као олуја грабила напред бацајући на колена немачке и бугарске дивизије…
Живнуло је још једно сећање:
– Заставе, слобода, песма, коло, музика… Изгнаници се вратили. Али, најмучније тек долази: треба овим мајкама и очевима, овој деци у дроњцима, чије су куће претворене у згаришта, овим раздраганим девојкама које носе со и хлеб да нас дочекају, и везене чарапе да нам дарују, треба овом народу који нас грли и љуби, кити цвећем наше коње, одговорити на питање – где су њихови најмилији:
– Видесте ли где мога Маринка?
– Остао на Црним Чукама!
– А Вукашин?
– Није стигао до лађе. Убили га Арнаути!
– Шта је са Спасојем?
– Избоден на Груништу!
– А Драгојле?
– И он!
– Има ли где мога Обрада?
– Пао јуначки пред Битољем!
– Иде ли мој Василије?
– Умро од глади. Ни гроб му се не зна!
И опет лелек. Мајке пале кандила и воштанице, сестре износе пред кућу црне барјаке… Душа ми пуна ожиљака. Свака смрт – један ожиљак… Али, распитују се и они који су преживели сва бојишта. И њима одговарају: убили га Бугари, кућу спалили… И Милутина, и Јована и Славољуба… Драгољуба одвели Мађари у логор. Од куће остало само згариште…
Горка победа!

После шест година ратовања, одох у село. Моји сви живи и здрави. И брат дошао. Без иједне ране.
Милунка је живела осамдесет четири године. Својим животом, ранама и одликовањима сведочила је о непоклеку српског народа у његовим најсудбоноснијим годинама. Сахрањена је 5. октобра 1973. године на Новом гробљу у Београду.