име: Драгомир
презиме: Селенић
име оца: Крсман
место: Букор
општина: Шабац
година рођења: 1869.
година смрти: 1915.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Рођен је 2. априла 1869. године у Букору код Шапца, десетак километара јужно од легендарног Цера, као прво од четрнаесторо деце Крсмана и Степаније, чији су преци у другој половини 18. века досељени са црногорско-херцеговачке границе. Потиче из веома имућне сељачке породице, а и сам је био врло угледан и цењен домаћин. Имао је девет синова и две кћери. Синови Миодраг и Душан погинули су 1915. године.
По објави мобилизације 25. јула 1914. године, заједно са млађим братом Чедомиром, одмах се јавио у команду. Формацијски је припадао Шестом пешадијском пуку трећег позива у Шапцу, у саставу Дринске дивизијске области.
Пред почетак аустроугарске инвазије на Србију, заједно са својим пуком који је ушао у састав Шабачког одреда, налазио се на положају од Обреновца до Сремске Митровице. Трећепозивци су били веома слабо наоружани и опремљени. Ратовали су у својим оделима, па су тако одавали утисак наоружаних цивила, што су аустроугарске војне власти масовно користиле, да их при заробљвању одмах стрељају, са образложењем да они нису војска већ шпијуни. Успешно су одолевали непријатељском артиљеријском бомбардовању 10. и 11. августа, које је други дан добило ураганске размере. Кад се 12. августа у зору 44. пук аустроугарске 2. армије пребацио преко Саве код Шапца и Дреновца, браниоци Шапца су морали да напусте град, који је нападнут многобројним снагама.
У току битке на Церу, Драгомир је својим пуком штитио десно крило церске ударне групе у огорченим борбама у ширем рејону Шапца, да би потом заједно с победоносним српским дивизијама учествовао у гоњењу успаниченог непријатеља преко Саве и Дрине. После протеризања Поћорекових хорди из Србије, остао је у Мачви, где се развио рововски рат. На том терену вођене су даноноћне борбе више од два месеца, у којима је одбијајући надирање аустроугарских армија из Босне и Срема, његов пук имао велике губитке.
После исцрпљујуће битке на Дрини повукао се с осталим српским јединицама на десну обалу Колубаре, где је војвода Путник решио да бије одсудну битку с Поћореком. Суочавајући се са свакодневним тешкоћама српског санитета, Драгомир се одлучио да с неколико војника, ноћу нападне једно аустроугарско санитетско одељење. Користећи мрак неопажено су се прикрали и на препад заробили санитетско особље, опрему и лекове. Уследила је интервенција непријатеља, која, осим лакшег рањавања, није имала других последица.
Учествовао је у победоносном јуришу српских јединица, које су пробиле аустроугарски фронт на Колубари и бациле на колена елитне Поћорекове армије, а затим их по други пут протерали преко Саве и Дрине.
После протеривања непријатеља из отаџбине, са својим пуком држао је положај на Сави у рејону Мале Моштанице. На овом положају остали су током целе зиме и пролећа 1915. године, где су се војници колико-толико одморили, залечили ране са Цера и Колубаре, снабдели одређеним количинама шињела, опанака, опасача и фишеклија, а што је најважније – извршена је замена дотрајалих пушака с једним метком за брзометне турске пушке.
На овом положају је остао до заједничког напада Аустроугарске и Немачке на Србију 6.10.1915. године. Данима су одолевали нападима вишеструко бројнијег непријатеља, који није имао потребе да штеди артиљеријску муницију, јер је био снабдевен довољним количинама, за разлику од српске војске, која је увек настојала да рационалним коришћењем, надокнађује недостатак граната. Када је у рат ушла и трећа држава – Бугарска, Драгомир је одступао с главнином српске војске, руковођене генијалним замислима војводе Путника, избегавајући опкољавање и уништење, што је била основна замисао фелдмаршала Макензена.
У жестоким борбама које је водио на Руднику 28. 10. 1915. године, Шести пук трећег позива је претрпео огромне губитке. У том боју Драгомир је тешко рањен у стомак. Пошто није постојала могућност за извлачење рањеника, заједно с многим другим тешким рањеницима, пао је у руке непријатељу. Његово одељење је остало без свог каплара, а он без отаџбине. Одведен је у Нови Сад, где је у децембру 1915. године подлегао тешким ранама. Тако није дочекао слободу своје отаџбине коју је неизмерно волео, а о судбини породице никада ништа није сазнао. Они су о његовој смрти сазнали тек у априлу 1916. године.
За осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу против Аустро-Угарске у рату 1914. и 1915. године, Указом ФАО бр. 11123 од 15. јуна 1915. године, одликован је златним војничким орденом Карађорђевом звездом са мачевима.
