име: Тадија
презиме: Сондермајер
име оца: Роман
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1882.
година смрти: 1967.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
РЕЗЕРВНИ ВАЗДУХОПЛОВНИ КАПЕТАН I КЛАСЕ, ПИЛОТ-ЛОВАЦ
(ОБЈАВЉЕНА БИОГРАФИЈА)
„Родио се 19. фебруара 1882. у Београду. Син је познатог београдског лекара и санитетског пуковника пок. Романа Сондермајера. Мати му је била пок. Станислава, кћи генерала Ђурића, наша заслужна национална раденица из предратних дана. Школовао се у Београду и 1910. године матурирао у Другој београдској гимназији. Технику је студирао у Немачкој. Кад је објављен балкански рат прекинуо је студије, дошао у Београд и као добровољац учествовао у оба балканска рата 1912-1913. За време балканског рата унапређен је у чин коњичког потпоручника и био одликован Сребрном медаљом за храброст.
У европски рат ступио је као коњички потпоручник. До ступања у авијацију био је стално водник 4. коњичког пука „Великог кнеза Константина Константиновића“ и учестовао је у свим операцијама, које је водио овај славни београдски пук. Са својим друговима Хођером и Пауновићем ушао је 2. децембра 1914. са патролом у Београд, који је био још пун Аустријанаца. За своје храбро држање у првом периоду европског рата 1914-1915. унапређен је у чин поручника и одликован Златном медаљом за храброст.
28. априла 1916. из 4. коњичког пука ступа на извиђач у авијацију. Извиђачки курс свршио је од 7. маја до 6. августа 1916, у Седесу код Солуна и потом дошао у Вертекоп, где је до новембра 1917. био у ескадрили и то: прво до јуна као извиђач, а потом као пилот. У ескадрили на фронту, поред извиђачке службе, вежбао се да сам управља авионом, за кратко време оспособно се за пилота и добио звање војног пилота.
Крајем новембра 1917. због маларије добио је три месеца боловања за Француску, од којих је само у децембру био на лечењу, а затим се јавио у школу акробације у По-у. Исту је свршио с одличним као најбољи стрелац са ловачким апаратом у својој групи. После По-а свршио је вишу школу гађања у Казо-у, одакле је тражио да буде упућен у једну ловачку групу на француском фронту, да би се могао у пракси усавршити пре него што буде пошао натраг на солунски фронт.
Његовој жељи се изишло у сусрет, и он је био 1. марта 1918. додељен најбољој ловачкој групи Гинемарових „Рода“. Ова се група бацала од једне до друге угрожене тачке по целом фронту и за тринаест недеља његовог боравка у славној Гинемаровој ескадрили променили су седам пута терен. Група је бројала шест ловаца, међу којима је био најчувенији „ас дес ас“ поручник Фонк, јер је њен славни оснивалац и легендарни француски јунак Гинемер био већ погинуо.
Као нарочите успомене из тога доба, кад је Сондермајер био у тој групи, наводе се ови моменти: месеца марта Немци пробијају фронт на положајима четврте енглеске армије. За време читаве две недеље целокупна група имала је искључиви задатак да напада митраљезом немачке колоне у наступању. Летело се по четири и више пута дневно, враћајући се у ескадрилу само да се обнови потрошена муниција. У прво време посао је ишао лако и лепо. Ефект је био јак, нарочито на колоне са возовима. Дешавало се често да се цела колона потпуно разбије, испретуравши кола са побијеном и растуреном запрегом и послугом. Доцније су Немци почели озбиљно да се бране митраљезима са земље и оборили су из те групе за недељу дана четири аероплана.
Једном кад се враћао у ескадрилу с испражњеним митраљезом, Сондермајера су напала, над немачким линијама, једновремено три немачка ловца. Успео је чудом да се спасе, вршећи за све време акробације тако да га нису могли узети згодно на нишан.
Од 15. априла до 21. маја по новом календару, била је пуна ловачка акција, у којој је његова група узела највиднијег учешћа и према којој је била група чувеног немачког авијатичара Рихтхофена. Само за тих пет недеља Фонк је оборио тридесет апарата. Број оборених апарата од стране групе, у којој је био и Сондермајер, износио је у то доба 265 аероплана.
Сондермајер је присуствовао и учествовао као ловац у патролама, које су други водили у многим борбама, је 15. маја постао је самостални вођа патроле.
За тај свој рад и после једне ваздушне борбе француска врховна команда на јужном фронту 16. фебруара 1917. издала је ову похвалну наредбу: „Официр-извиђач првог реда. Приликом вршења једног задатка и фотографисања на фронту био је нападнут од стране једног непријатељског авиона са много бољим наоружањем и после храбро издржане борбе приморао је свога противника да се врати у своје линије, а он је продужио и свршио свој задатак“.
17. маја 1918. приликом патролирања над француским линијама на 4000 метара срео се са немачким апаратом за фотографисање, кога је пратио један заштитнички ловачки биплас. При маневрисању за напад заштита га примети и отвори ватру на 100 метара од самог непријатеља. У том тренутку немачки апарат пао је и изгубио се у густим облацима, који су били испод места где се водила борба. Сондермајер се вратио са 14 рупа у апарату. У извештају је навео време и приближно место над којим се водила борба. У вечерњем извештају земаљских осматрача утврђено је да је један немачки апарат оборен у француским линијама – у исто време, кад је и његов противник пао. Једино, место пада било је пет километара удаљено од места за које је он мислио да је апарат могао пасти. Тај аероплан је очигледно оборио Сондермајер, али му по француским ондашњим прописима није могао бити признат.
21. маја исте године прешао је у немачке линије на 1000 метара висине, тражећи немачке бипласе за реглажу. Приметио је убрзо једног и упутио се њему, долазећи из немачких линија. У том тренутку Немца нападну два спада и он побегне, успевши да се извуче из опасности. У бежању ушао је право на Сондермајера који га је из далека био узео на нишан и отворио ватру из непосредне близине у сусрету. Пошто је направио један ранверсман, видео је свога противника како пада. Гонио га је до саме земље, док није видео да се разбио. Овај апарат му је од стране француске команде признат.
После овог сјајног успеха, командант 1 француске армије издао је следећу похвалну наредбу:
„Похваљујем армијском наредбом г. Тадију Сондермајера, српског коњиког поручника, пилота ескадриле „Спа 3“. Официр и пилот од вредности. За време добивеног боловања добровољно је захтевао да буде упућен у једну ескадрилу на француском фронту, у којој је дао пуно доказа о својој храбрости и изванредној смелости и у којој је извршио многобројна крстарења упркос свога слабог и нежног здравља. 21. маја 1918. оборио је један непријатељски авион који је пао и разбио се у својим линијама“.
21. маја после подне, враћајући се са другог лета тога дана, на пет километара од његове ескадриле и на 500 метара висине запалио му се апарат. Успео је да се спусти и атерира нормално. Одело и коса били су му добро изгорели. Добио је лаке опекотине по глави и по целом телу и врло тешке опекотине на ногама, због чега је лежао четири месеца у болници и морао да издржи операцију.
Његово, као и пок. Бранка Вукосављевића бављење на француском фронту у славној Гинемаровој ескадрили „Рода“, испуњено је најлепшим доживљајима и успоменама. Оно је управо била најдирљивија историјска манифестација наше ваздушне сарадње, која је имала свој нарочити значај и утицај на срдачне односе у француско-српској авијацији која је онда била заједничка. За време бављења на француском фронту Сондермајер је брижљиво водио свој дневник и, у прилог наших горњих навода, из њега доносимо неколико редака, у којима, између осталог, стоји:
„Када ме после дуже вожње по непознатим друмовима верденског сектора мој командант доведе у ескадрилу, био је већ мрак. Фебруарски влажан снег вејао је и засипао упорно. Гацао сам до колена корачајући за командантом, једва назирући у мраку његову широку и масивну силуету. Био сам уморан, прозебао и узбуђен. После толико напора, моје су жеље биле остварене.
Ту сам најзад. Влага што у мозак улази. Ниско црно небо. Потмула тутњава која се ваља и претура свуда унаоколо по мрачном хоризонту. Та силуета, што се с муком тетура преда мном: Верден, црни, херојски Верден. Са емоцијом свештеника који први пут ступа у цркву над црквама, газио сам по раскаљаном, разривеном тлу. Разбојиште над разбојиштима, са визијама ужасних агонија, царство смрти и наде, највиши жртвеник људског самоодрицања, крајњи врх ратничког мужанства.
Погурих се у мраку још више и пипнух руком, под мокрим огртачем, еполету. То је била стара метална еполета, отврдла и поцрнела као руске иконе. Њу су прале кумановске кише, пекло брегалничко сунце, засипале мачванске прашине, ледили албански мразеви и шибао ветар могленских висија. Тврде су то биле еполете, као окамењене у свом облику.
Сину изненада разгрнут улаз и ступисмо у огроман, топао, осветљен шатор. Шест младића стајало је у полукругу. Шест бораца најславније ловачке групе, елита француске авијације.
– Господине поручниче, рече ми командант, поставивши ме у средини круга, желим да вам искажем, у име мојих потчињених другова, сву срећу, што је нама припала част да примимо у свој круг првог српског официра на нашем фронту.
А затим окренут Французима:
– Господо, позивам вас да поздравите униформу оне славне војске о којој смо до сад само слушали и којој смо се толико дивили. Шест руку полете као једна, салутирајући.
То вече, када сам утулио свећу у шатору, пољубио сам у мраку своје старе и избледеле еполете…
Једног дана, предвече, ишетам с једним другом до оближњег села. Село је било порушено и пусто. Само један старац држао је у још одржаном подруму, малу кантину, где су навраћали прозебли војници да се огреју и поткрепе.
Ужурба се чича око нас намести нам расклиматан сто и седе сам да попије у друштву чашицу рума.
– Је ли господин Талијан? – упита он после неког времена, гледајући моју униформу.
– Не, никако, рекох смејући се. Погодите.
Он поче да набраја: те Португалац, те Рус, те Белгијанац, очигледно заинтересован.
– Господин је, умеша се мој друг да му помогне, официр онога народа, који је у овоме рату највише пропатио, показао највеће јунаштво, и…
– Ви сте Србин! прекиде га чича и пружи ми, скидајући капу, своју суву, жуљевиту руку.“
На другоме месту његовог дневника налазе се ови занимљиви редови:
„Данас, после свршеног летења, грејали смо се око великог камина што су нам Енглези оставили у наслеђе. Наложили ватру, све целе цепанице вола да испечеш. Французи као и Срби, блену у ватру, сатима пуше и обређују се. Ћутали смо тако Бог зна колико, и замишљали сваки за свој грош, Бог зна шта. У сваком случају мисли су биле далеко од фронта и борбе. Док одједном Фонк прекиде тишину и поче дремљиво и муцајући као обично:
– Прошле године с пролећа био се наврзао један Немац и свако подне, без изузетка долазио је да снима наше положаје и то у дубокој позадини. Ни контраартиљерија, ни патроле нису могле да га омету. Најзад решим се да и ја окушам срећу. У одређено време попнем се на 5000. Небо, посејано облацима било је идеално за заседу. Није трајало неколико минута, ето ти иде мој Бош, један велики „албатрос”. Иде нешто ниже од мене у мом правцу окружен шрапнелима. Био сам у згодном положају да га нападнем али ми паде на памет да из близа видим те ђиде и да их посматрам при њиховом раду. Уђем у облак, глисада на лево, и када сам исправио апарат, Немци су били више и испред мене, као што сам желео. Они су летели даље право, очигледно не примећујући моје присуство. На моју срећу, због облака, кроз које смо пролазили и због висине контраартиљерија није могла да распозна боје и тукла нас је обојицу жестоко; иначе би прекид паљбе сигурно пробудио пажњу и упозорио их на моје присуство.
Ишли смо тако читавих четврт сата, они горе, ја под репом. Морао сам крајње да редуцирам брзину, да их не бих престизао. Више мене, у дну непријатељског физелажа, видела се рупа за фотографски апарат.
Напослетку поче да ми бива досадно и прохте ми се да бацим поглед у унутрашњост непријатељског авиона. Ставим мој апарат тачно у осовину „албатроса“ и почех полако и опрезно да се издижем. Кад моја крила дођоше у висину његових точкова — а свега 20 метара позади — бацим поглед на нишанску справу. Крст на справи оцртавао се где треба. Не мењајући више правац, почех сада да себи повлачим управљач, додајући помало гаса. Крст на справи полако се дизао, или боље рећи, точкови „албатроса“ почеше као да пропадају; за њима се на моме нишанском догледу појави прво крма за дубину, затим план фикс, један део крме за правац и одједном поглед склизну по горњој површини физелажа и удари на велика црна леђа извиђача. Крст мога догледа пројектовао се тачно на тим црним леђима. Моји прсти лежали су на обарачу митраљеза: један притисак био је довољан да рафал усијаних зрна прође кроз сваки предмет на коме се пројектује мали, танак као паучина крстић. Танак и прозрачан као фина алузија“.
Некако тихо насмеја се Фонк. Погледам га. Седи непомичан, лула му се угасила а ситне очи дошле још мање и светлуцају од распаљене ватре.
„Очивидно извиђач је био занесен са својим послом. Надлетали смо баш зону коју је имао за задатак да фотографише.
Сада сам био сасвим близу. Здепаста фигура извиђача покретала се незграпно у турели. Осећао сам да и њега гуши разређен ваздух. Сваки час би застајао у послу да се издува. У моментима, тамо даље, иза тих широких леђа, појављивала се непомична глава пилота са црвеним кожним шлемом. Крст, леђа извиђача и црвени шлем били су у једној линији. Удвојен митраљез управљао је у небо своје црне цеви. Сјајна грбина физелажа блеснула би од времена на време према сунцу. Хука два мотора сливала се у једно. Залепљен као полип летео сам за њима као њихова сенка.
У зло доба, вероватно свршивши са фотографисањем „албатрос“ поче да кружи, обрће и упути се натраг. Извиђач преста да осматра земљу, прво диже главу у вис, затим осмотри десно па лево. Великим Герцовим догледом, чије сам детаље могао јасно да разликујем, пређе по хоризонту, затим се нагло окрене уназад и наше се очи сударише:
Видех једно црвено лице ишибано ветром, пар разрогачених очију и отворених уста. Видех затим како бесно зграби митраљез и за трен ока управи га на мене; видех у последњем моменту две црне рупе митраљеза: видех отворено око нишанџије и притиснух обарач. Прасну митраљез. Кратак рафал од три метка.
Златна линија мојих светлећих зрна угаси се у црном кожном капуту. Велика телесина пресамити се преко туреле. Црвени шлем није се више видео. „Албатрос“ поче полако да се уздиже и одједном га нестаде испред очију.
Спуштао сам се полако за њим. Дуго је падао правећи широке спирале. Најзад се пусти на земљу са врло мало квара.
Моја три зрна прошла су кроз груди извиђача, главу пилота и зауставила се у мотору.
Интересантно је да на неким плочама, које се нису разбиле у паду и које смо после изазвали, била и фотографија мога апарата. Несрећни Немац снимио ме је случајно док сам се налазио испод њих. Пуки случај и његова зла коб учинили су да ме тада није приметио”.
Његов рад у авијатици на солунском фронту био је такође плодан и значајан, а то се најбоље види из похвалне наредбе од 13. марта 1917. команданта Друге армије војводе Степе Степановића.
„Шеф српске авијатике, на предлог командира ескадриле Ф. 382, предложио ми је, да својом наредбом похвалим а за заслуге учињене и то: резервног коњичког поручника-извиђача Тадију Сондермајера, што је извршавајући извиђања и фотографске снимке прибављао обавештавања од највеће важности, истичући у томе раду заузимљизост, леп пример срчаности и храбрости и готовост да увек лети и да сваки додељени му задатак преузме. У свакој добивеној мисији има успеха. Нарочито се истакао 5. фебруара, када је храбро напао непријатељски авион надмоћно наоружан, гонећи га до његових линија, и по том продужио своју мисију, која се састојала у узимању фотографских снимака, доказујући велику хладнокрвност и много храбрости. Усвајам овај предлог и за изложене заслуге похваљујем резервног коњичког поручника извиђача, Тадију Сондермајера“.
Затим је за његов успешан рад у авијацији на солунском фронту командант друге армије, војвода Степа Степановић издао 11. јуна 1917. похвалну наредбу ове садржине: „Шеф српске авијатике, на предлог командира ескадриле Ф. 521 предложио ми је да армијском наредбом похвалим резервног коњичког поручника Тадију Сондермајера. извиђача и наредника Владимира Самарџића – пилота, за ове учињене заслуге и дела:
Пилот и извиђач се не могу довољно похвалити. Задахнути најплеменитијим духом пожртвовања и дужности, они су узор дисциплине, храбрости и смелости. Летећи заједно успели су, захваљујући свом савршеном познавању земљишта, али такође захваљујући и вољи и енергији пилота, који је остајао у ваздуху и поред ветра и потреса, као и знању извиђача, постићи најсјајни успех при коректурама гађања на батерије 4747, 5656 и 2121, које су биле изузетно тешке. 12. марта враћајући се с извиђања одлучно су напали један непријатељски авион, који је летео изнад Вертекопа и гонили су га докле год је допуштала брзина њиховог апарата. Враћајући се у ескадрилу с парчадима шрапнела у апарату, тражили су да се поново дигну што пре, да би армијској артиљерији пружили успешну помоћ своје воље и интелигенције, не водећи рачуна о ватри топова против аероплана, митраљеза, нити о непријатељским аеропланима, које су увек први нападали. За време припреме једне офанзиве показали су се на висини својом савесношћу у дужности и енергијом. За време напада изненадили су непријатељску батерију 2121, кад је дејствовала и својим присутвом духа и иницијативом отворили су на њу ватру двеју тешких батерија које су је потпуно уништиле 13. маја 1917. године, поручник Сондермајер, већ похваљен армијском похвалом, са капетаном Бранком Вукосављевићем, као пилотом летео је над непријатељским рововима на фронту ове армије на мањој висини од сто метара испаливши више од 500 митраљеских метака и бацивши две бомбе на непријатеља у тренутку када је пешадија вршила напад. У тој прилици поручник Сондермајер, који је већ дао многобројне доказе о храбрости, показао је још једанпут своје дивне особине: смелост, хладнокрвност и храброст. Испитивањем нису могла бити утврђена дела да је батерија 2121 потпуно уништена и да је поручник Сондермајер летео изнад непријатељских ровова на висини испод 100 метара и да је са те висине дејствовао митраљезом и бомбама када је пешадија вршила напад, јер је батерија 2121 дејствовала и после и није се могла да означи тачка на којој је дејствовао авион за време напада. С тога се ова дела изостављају из овог предлога а утврђено је само ово:
а) Да је извршена реглажа на батерије 4747, 5656 и 2121 и да је авион тучен први пут из топова изнад Голог била 18. априла и 1. маја ове године.
б) Да је авион заиста погођен парчадима шрапнела и једним пешачким зрном.
Према овоме ја сам усвојио предлог да се именовани похвале за ова дела при којима су показали: храброст, смелост и предност своме позиву, као и одлучност при нападу на непријатељски авион 12. марта, али налазим да је за ово дело довољна дивизијска похвала. Стога похваљујем резевног коњичког поручника Тадију Сондермајера и наредника Владимира Самарџића – пилота, с тим да се ова наредба саопшти ескадрили 521 и артиљеријским јединицама ове армије.“
По демобилизацији свршио је вишу аеронаутичку школу у Паризу и добио диплому аеропланског инжињера с одликом. По повратку у земљу узео је живог и најактивнијег учешћа на ширењу аеронаутичких идеја у нашој земљи и оснивању и развоју цивилне авијације. Пратећи стално развој ваздухопловства у свету располажући при том спремом, која му је допуштала да узима учешћа и има утицаја при дискусијама на међународним конгресима и конференцијама успео је да је данас у техничком погледу један од најспремнијих резервних ваздухопловних официра.
После његовог и поручника Бајдака даљњег и славног лета Париз – Београд – Бомбај и натраг до Београда и Новог Сада, о коме је толико писано и из кога времена овде доносимо неколико снимака, који треба да сачињавају засебно дело, господин министар војске и морнарице, почасни ађутант Његовог Величанства Краља, армијски ђенерал Стеван С. Хаџић, издао је за сву војску и морнарицу похвалну наредбу, Ђ. Бр. 15921/27 ове садржине:
„Резервни ваздухопловно-технички капетан прве класе, пилот-ловац, Тадија Сондермајер, сада на двомесечној вежби у I ваздухопловном пуку и ваздухопловни поручник пилот-ловац Леонид Бајдак извршили су од 20. априла до 2. маја ове године на војном аероплану за извиђање „Потез XXV (мотор Лорен-Дитрих 450 КС) даљни лет Париз – Београд – Алеп – Багдад – Баса – Ћаск – Караши – Бомбај и натраг до Београда и Новог Сада. Целокупна дужина овог пута, која износи 14800 км. пређена је у 15 етапа за 11 дана путовања, односно 89 сати ефективног лета, према чему пређени просечни дневни пут износи дужину од 1345,5 км., а просечна часовна брзина 166 км.
На овоме путу, проносећи храбро на крилима нашег војног аероплана „Косовски бели крст“ са тробојницом Срба, Хрвата и Словенаца, са једног на други континент, капетан Сондермајер и поручник Бајдак имали су да савлађују непредвиђене атмосферске неприлике кроз непознате пределе, борећи се са свим елементарним тешкоћама тропских пустињских крајева, на које нису били навикли. Храбро су савладали пешчане олује и вреле сунчане зраке и у пределима без икакве стручне људске помоћи, до на 3000 километара око себе, радили су сами на своме аероплану без механичара и без икакве удобности под топлотом од 50 степени у хладу и то онда, када је физички одмор био неопходно потребан.
И поред свих ових тешкоћа, поверени задатак извршили су стојички до краја, због чега за показану храброст, пожртвовање, истрајност, издржљивост и залагање за част и славу наше убојне снаге, овим јавно похваљујемо ваздухопловно-техничког капетана I класе Тадију Сондермајера и ваздухопловног поручника Леонида Бајдака, као најпредузимљивије и најсмелије међу нашим храбрим авијатичарима.
За стечене заслуге у минулим ратовима Сондермајер је одликован сребрном и златном медаљом за храброст, Карађорђевом звездом са мачевима четвртог степена, француским Ратним крстом и после рата; „Белим орлом“ петог и четвртог степена, француским Крстом почасне легије официрског реда, чехословачким „Белим лавом“ официрског реда, „Св. Савом“ III степена и Југословенском круном.
Као аеронаутички инжењер, оснивач, председник и као оснивач прве наше Аеро-ревије „Наша крила“, потпредседник Средишне управе Аеро-клуба од 1922. год. до данас, члан управе и генерални директор Друштва за ваздушни саобраћај, оснивач и члан Управе друштва за снимање из ваздуха. Сондермајер сада живи у Београду”.
Тадија је умро 10. октобра 1967. године у Београду, где је и сахрањен.
Млађи Тадијин брат Станислав, као добровољац коњаник у 16. години погинуо је на Церу. Он је најмлађи јунак церске битке. Ћак VI разреда гимназије изрешетан је куршумима. У крвавом копорану нашли су му ђачку књижицу са фотографијом у оној истој матроској блузи у којој је отишао у рат.
Мајке села Богосавца сахраниле су га уместо његове мајке, а девојке му оплеле венац од свежег цвећа.
