име: Радован
презиме: Спасојевић
име оца: Радосав
место: Кораћица
општина: Младеновац
година рођења: 1900.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
БАРУТ
Мени је име Радован Спасојевић, очево име Радосав а мајчино име Лепосава. Ја сам рођен 1900, турског рата завршио сам основну школу, дванајсте године. Тешка ми математика била, ово друго сам одличан био. У мојим разреду имало двајес дечака и пет девојчица. Школа овде била, у Кораћици. Нама је кућа најпре била испод самога Космаја, код Кошутице, ди је извор Змајевац. Одатле сада добијамо воду. И кад смо се преселили овамо, заитали смо и даље воду горе на Змајевцу. Није било ископани бунара, цео овај крај узимо воду од Змајевца. То је најбоља вода. Увек сам уз Космај био, увек, увек. Земље смо имали… деда продо земљу и остало само три ектара. Што продо, што? Женио се трипут. Радили смо туђу земљу.
КАД ЗВОНА ЗВОНУ
Дванајсте године кад је било, сећам се, лето већ на измаку, оно у по дана – звону звона. А ми: Шта сад звону звона? Рат! Објавио се, каже, рат. Трчију обавезници који су војни, то трчију овде у општину да се пријављују. Бију звона, не прекидају. Људи остављају све! Ја са оцем ишо, вукли смо сено од Младеновца, оздо. И кад смо били код Шицковог винограда, звона ударише. Мој отац остави волове и кола, остави мене и оде све трчећим кораком кући д’ узме преобуку, да понесе још… Прво у општину, у селу, пријављују се сви обавезници, одатле иду у Младеновац, па распоред после. То је дању било, за турски рат.
За бугарски рат звона су ноћу звонила, а то опасно изгледа. Ал’ је то страшно кад ноћу звону звона! Јел народ – онај рат турски, па сад тринајсте бугарски, брује звона – уплашио се народ. Кад потеже кукњава селом, запевка, жене кукају – за сином, за братом, иако је он жив. Па се направила узбуна, нико те ноћи не спава, светлу ватре по селу, пуцају прангије, искупља се војска.
Звона су звонила и кад се објавио четрнајсте аустриски рат. Уједанпут звону звона ноћу! Шта сад опет звону звона – оно ударио Шваба. Да се иде у рат.
А за рат петнајсте године нису звонила, дошло тако наређење из Београда, ваљда од њини свештеника, од владике отуд – наређење попу да не звони. Плаши се народ.
КАЛЕМАР ЂУРИЦА
Из наше куће у турски рат отишо мој отац и његов млађи брат.
Отац се вратио жив, а тај мој рођени стриц погинуо у борби на Куманову. Звао се Ђурица Спасојевић. Заклонио се био за један камен – он је служио у коњици па је после пребачен у пешадију, јер у пешадији мож да будеш без обзира на имовину. А у коњици само ако имаш добро имање, ако си богат да имаш коња, да имаш цео прибор јахаћи – тако је то било. Стриц Ђурица је тек завршио кадар, тек пуштен кући, и одма објављен рат. У кадру служио са својим коњем, али пребачен у пешадију, јел деда упропастио имање. У првим сату борбе погинуо! Удари граната у онај камен ди се био он сакрио и онај камен здроби, и њега свога раскине. Камен га убио. На Младо Нагоричане, тако се звало то место. Није донет, то је кумановска битка, тамо је осто.
Био је тај стриц ми калемар сеоски, куд год иде калеми лозу и воћке. Његов перорез и новчаник донео наш рођак из фамилије Миливоје Спасојевић. Имало и пешес динара у новчанику, и то сачуво. Све борбе прошо – на Куманову, Прилепу и Битољу, и бугарски рат, и дође кући и донесе. Перорез чували синови све до четрес прве, тад је упропашћен, нема га.
Чули смо и пре да је он погинуо, а нисмо знали где и како док није испричо тај Миливоје.
Неке воћке и сад рађају што калемио тај стриц ми Ђурица. Он где год стигне он калеми, било то његово не било. Калемио и по планини, по Космају. А умео је да шије и шајкаче. Шта сам ја поцепо његови шајкача по ливадама док сам се игро бадала! Добар човек много био тај мој стриц. Ту смо имали једног абаџију, неки Гаја, из Наталинаца дошо, комшија. Он је учио све, па је тако научио и мог стрица да шије. Правио тај мој стриц и буриће, правио тишљерај, правио… и то самоук. Млад се оженио, жена му била масанка, и изроди, роди она два мушки и троје женски.
МОЈ ОТАЦ ПОРУЧНИК
Ми смо куповали земљу после оног рата, купово отац по доласку са Солунског фронта. Е, он је имо плату ондак, био поручник по чину, резервни поручник. Он је добио медаља, и Карађорђеву звезду имо. Па он је донео с фронта десет иљада динара у оним времену! Зато што примо плату а није мого да троши, био у рову, био на фронту. Донео и динаре, и драхме, и франке, и у папиру и у сребру – како је кад примо плату.
Отац је четрнајсте године отишо у аустријски рат у чину наредника. На Дрини, на Церу био. Ту су изгинули они много. Ратово и у Мишићевој офанзиви, ратово све ратове и дошо кући осамнајсте године. Од дванајсте до осамнајсте стално ратово. Он је у кадру добио за поднаредника, ко наредник пуштен кући.
И буде у бугарском рату отац заробљен ко наредник. Издала ји престража. Па ноћу Бугари дођоше, каже, до рова. И командир био, цела чета била у рову. И Бугари вичу: “Фрљај, братко, пушку!” А само по петнајс метака, каже, имамо ми војници. Командир обуко војничко одело, не зна се да је официр уопште. И био још један наредник ту с њима. Командир каже: “Не вреди ништа. Немамо муниције. Престража нас издала, нико не зна за нас, морамо да се предамо, иначе ћемо сви да изгинемо.” И отерају га у заробљеништво. Дошо после три месеца. Ми смо код куће мислили да је погинуо и били смо њему изадали. Погинуо, готово, заклали га Бугари. То пронео глас неки Чеда Милановић из Мале Врбице – он је био потпоручник резервни. Он казо: “Радосав погинуо преда мном, убише га Бугари.” И онда, командант пука, када је требало да произведу мога оца у потпоручника, реко: “Шта вреди производити мртва човека.”
Али отац се јавио, прво посло писмо па после дошо. Кад је била мобилизација четрнајсте године, све позову, само њега не зову. Зато што је тамо ресићен да је погинуо, има књига јединична. И он оде у Раљу, сам се прејави. Кад се он појавио, они зинули од чуда.
Од Раље послати су у Младеновац, па из Младеновца се укрцали у воз.
Ратово на Дрини и на Колубари, и свуд редом, У децембру дошо из Мишићеве офанзиве кад се то завршило, вратио се болестан. Јел он је један дан и једну ноћ у рову преноћио, а ров пун воде. У пешадији био. Све битке је протеро, само на Космају није био. Зато што је он у Седмим пуку, други позив – они су били тамо од Лазаревца до Обреновца – Шумадинска дивизија.
БОРБА НА КОСМАЈУ
Кад је Шваба четрнајсте године наишо отуд од Саве и Дрине, па после и на Београд пошо, народ је бежо из Београда, из Мокрог Луга, из Винче, то је све побегло овамо. Преко Космаја. Чули су како непријатељ веша, коље и убија – нарочито мушку децу. У нашој кући било је две породице избеглица. Сељаци. Двоја кола воловска дошла натоварена стварима, а са њима жене и деца, било је и старији људи. У Кораћици свака кућа примила понеког. Избеглице ноћивају и по кућама, и напољу, и под шупом. Јесење доба, али топло било кад су се код нас склонилн. Они потерали кола воловска, метули брашно, браве, метули покућство и поњаве. И ми смо се уплашили били, отац је био на Дрини, али куда ћеш? Једино мој деда Милоје није се плашио, он је учествово у првом турским рату, 1876. године, и каже:
“Ма не бојте се, ми ће да победимо опет.”
А кад се отворила борба на Космају, избегличка кола била у обору код наше куће, и удари једна граната баш у кола. Удари у ступак на колима и пресече га. И пало тамо три метра даље од волова, само није есплодирало. Волови тек били пуштени из јарма и привезани за кола. Е, срећа наша, имали су они много кварне муниције.
(Кад је Шваба одбачен, избеглице се вратиле кући, то је крај децембра четрнајсте године).
Та наша војска што је на Космају била поткрај октобра месеца, они се звали Одбрана Београда. Е, па они су се тукли почетком децембра, они су три дана водили опасне борбе на Космају.
Трећег дана било најопасније, Космај био пао у аустриске руке, па наши га опет отму. Тог трећег дана Аустријанци, по магли, подвукли се изјутра под брдо, избили отуд од Тресија, и са оне стране изишли уз Космај. И нашли нису могли ништа, испалили плотун граната, повадили затвараче и оступили на Змајевац. Спасли смо два топа пољске артилерије. Аустријанци су заробили све оне друге топове што су наши изнели на Космај, само ти два топа нису никако престајали да пуцају – од ујутру до увече.
Ондак Тринајсти пук Тимочке дивизије трчећим кораком стигне од Аранђеловца, све мокри од зноја, кроз шињеле зној пробио. Износи народ успут воду. Па један је војник зграбио од једне жене – иду кроза село – попио бокал воде наискап и одједанпут пао. Официри после повадили сабље и не дају да се пије вода. И официри пешке иду, али официр не носи пуну ратну спрему ко војник. Отишли су у јуриш и гладни и жедни.
Таман кад су Аустријанци заузели Вилине воде, тимочани су стигли од Змајевца и одма кренули на јуриш. Али Аустријанци су били изнели митраљезе код Вилини корита, а наши су ишли оздо, чистином, уз планину ишли. Ондак добију наређење: Јуриш! Јер ако заузме Космај, оде за Младеновац, а Влашко Поље било већ нешто заузето, они су пробили и там. Ондак: На јуриш! То није мало изгинуло! Како је закачио млаз од митраљеза, тако је цео стрељачки строј попадо. И наши су имали митраљезе, али је мало било… Око наши два топа што су били на Змајевцу, они су се клали, ватали један другог за гушу. Ти топови су били у заклону. Тражили су Аустријанци, тражили гранатама да ји растуре, а нису могли да нађу. Кад су они заузели Космај, ди је тај Златар, изишли су на вис и тукли из митраљеза. Они су ујутру заузели Космај, а тимочани су у подне кренули на јуриш, баш код Вилиног корита, ту је чистина била. У почетку пуцњава јака, ондак пуцњава ослаби и више се не чује – ми смо били код Змајевца, то није далеко, само се чује јаок, и понека се бомба чује, нема пушке! Пушке не чујеш уопште, јер измешали су се… Нож ради, нема више пуцања. Па било је тако то гушење гор’ по Космају једно три сата.
Тимочани су до три по подне очистили цео Космај. Кад су потерали Аустро-Угаре, кад су изашли горе – они нису мал побили, него пуни ровови њини војника. И још кад су бежали низ Космај, гинули су и остајали свуд редом.
Кад је наша војска изашла горе на Вилине воде – то је готово! Било готово! Знаш где су се зауставили? На Парцанском вису. Аустро-Угари. Извукли горе топове. Е, ту су ји дочекали наши, ту се водила огорчена борба. И одатле кад су кренули, нису се зауставили нигде више.
Они су оступили са Космаја и пошли ка Младеновцу, јел тамо је навалио, навалили Аустријанци на Влашко Поље да избију на пругу, да заузму пругу. Наши не дају тамо, те они продуже за Варовницу.
На Космају заробили су наши цео батаљон њини војника и терају те заробљенике кроза село. Има и један њин официр, шта је по чину не знам, носи доглед о врату, иде напред. Пита један заробљеник нас дечаке, он је из Маџарске, али српски говори – застали они ту, пита, а види се Младеновац оданде:
“Је л’ оно, каже, Крагујевац?”
А они су њи војнике варали официри: “Да пређемо само ово брдо и силазимо у Крагујевац.” Њима је био циљ да заузму Крагујевац, јел то је тополивница, фабрика оружја, фабрика бомби. “Иза ове планине одма Крагујевац, и Срби су готови.”
Завршио се тако трећи дан борбе за Космај.
Наши су на Космају поставили војску десет дана раније да се брани са Космаја Београд, па после се ту отворио фронт. Ми смо нашу војску виђали и по селу и по Космају кад топове дотерају. Али кад се отворио ту фронт и кад су започеле борбе, ми из Кораћице знали смо само за наше топове, а де се тамо пуца преко пешадије – не знамо, непријатељ је са оне стране Космаја.
Мени је тада било четрнајс година. Жандари су ишли по селу и сакупљали дечаке вако ко ја, нема то људи – то је све у рату. Покупили су из села и неколико старији жена, иако ондак није жена смела у војску д’ иде нит су је примали. Кад зову са капије, из куће изађе старија жена, рат је то, и јави се:
“Немам”, каже, “никога од људи.”
“Је л’ можеш ти да носиш гранате?”
“Могу.”
Повели су нас десетину дечака и те старије жене да износимо гранате одоздо од топовски кара до батерије. Војска је била изнела две каре муниције до топова, али неколико кара са гранатама још остало у заклону једним доле. Гранате су дугачке и тешке, више од шес кила тешка једна, а иде у пољски топ. Носили смо гранате једно двеста метара, само по једну носимо, не смеш две, бранили су, да се испустиш, јер било је ладно време, поледица читаво. Сувомразица. Долазили смо до топова на пешес метара. И гледамо како се пуца. А они пуцају из три топа брзом паљбом. Мрдне земља под ногама кад суну гранате из цеви. “Отворите уста кад пуца!” виче нама један топџија, оно сврбе непци и језа иде низ леђа кад груне.
И још је имало у Шицковом винограду две хаубице које бију преко брда, с оне стране бију. Наше хаубице. У једне рупе сакривене. Не види се ништа, мањ небеса гор. А они – ја не знам како он зна да бије с оне стране, ваљда има ти догледи који равњају брда. Те две хаубице су постављене уза шуму, одма до нашег винограда. Ми смо носили муницију само за пољске топове, хаубице су имале њино све што им следује.
А толико је аустриска артилерија тукла отуд од Сопота, да је сву Кошутицу обасула гранатама. Кошутица се није видела од дима, толико су тукли Немци, мислили да је ту најглавније. И шрапнелом туче, озго бије у главу. Преко Кошутице падало чак до наши кућа.
И од Неменикућа, и оданде тукли Кошутицу. Гранате су прелетале и овамо, у село прелети нека. Кораћичани су били сви у подрумима. А на Кошутици имало само два наши топа, други топови ду били у заклону. По јаругама. На Кошутици код топова погинуо је један од фамилије Докића, артилерац, наш Кораћичанин.
И један дечак је рањен док смо преносили гранате, ударио га шрапнел у ногу, неки Милорад Спасојевић, две године старији од мене. Кад је видео онај артилеријски мајор да је дечак рањен, он подвикну жандару:
“Што сте”, каже, “покупили ову децу!”, и опсова. “Ко вам је наредио да купите, да гину деца? Ако ми гинемо који смо борци, не мора деца да гину.”
То је већ било вече и ми пођемо кући, али сустиже оне старије жене један артилеријски наредник па вели:
“Моле ви се тобџије да дођете и ујутру.” А ми дечаци: “Је л’ и ми? Је л’ и ми?”
Сутрадан смо опет преносили гранате.
А трећи дан, кад је било најопасније, ми таман ујутру да пођемо тамо, оно се пронесе глас: “Ете ји Маџари!” Космај су тог јутра они заузели, а то сам већ реко – закратко им било.
Изгинуло је на Космају много наши војника. Изгинуло је аустриски још и више!
У први два дана борбе што год је наши војника гнуло, то је редом сарањивано, незнано колико. (Ондак је Степа Степановић, командант армије, мислим, кад се то све завршило, он је наредио и направили спомен од бетона, вееелики спомен изгинулим српским војницима на Космају. Али није добро урађен, ратно стање, и оп пропадне). У трећи дан борбе наши војници изгинули највише кад су ударили на јуриш, тај Тринајсти тимочки пук. Кад су преотели Космај.
Ишли смо сутрадан, одређивано по селу, са колима и воловима да покупимо и донесемо мртве. Само наше изгинуле војнике да купимо. Тријес кола одређено из нашег села.
Деда са мном пошо да превлачимо мртве, имо је преко шесет и пет година. Имало је још из села, већином старији људи, пошли уз нека кола да помажу… тријес кола из села нанизало се једна за другим за Космај.
ПОМЕШАНИ МРТВИ
Кад смо изишли тамо, на Космају, није имало војске ничије, отишла наша војска за њином војском. Мртви су остали по Космају, помешани, де је који погинуо: пред ровом, у рову, по јаругама, по жбуњу…
По шесторицу у једна кола… наше, само наше купимо. Аустријанце нико не купи.
Ми смо дотерали код наше цркве у Кораћици тридесет кола мртви војника. Одма су изнети из кола и ниже цркве поређани у редове. Па има: разбијена му глава, нема носа, нема лице, нема руку, ногу… Ондак су жене подоносиле пешкире и ћилимове па оне који су нагрђени покривале да се народ онај… била и деца долазила… плаше се деца. Донето је ћилимова, донето… те су преко њи стављали. Докле је имало. Кога су стигли да покрију – покрили, кога нису-нису, нема.
И ондак ископан је шанац дугачак и дубок, а два метра ширине, колико војник да се положи.
Било је одобрено: ко дође може да узме и однесе мртвог ако му је из куће.
А овамо правили су крстаче и писали имена на њима. Нема сандуци, нису прављени. Ко ће и кад ће да направи толико? Само поређано како је донето… они га завију мал да му не би земља… а свеједно је то.
Накупило се народа, у-у-у! То је изишло све што је могло… Имало је жена које су кукале. Запевале. Имало је… ваљда познају војника. Али то је било за време док нису попови почели да опевају.
Попови су дошли из свију околни села да извршу опело.
Звона су ударила прво на нашој цркви, ондак су лупала звона у околним селима де год је које имало и нису престајала да звону и кад су наша звона ућутала, чак ни кад се опело вршило.
Трајало је опело дуго, али нико се није ни померио док се није завршило.
Ондак узеше да полажу војнике редом и да затрпавају земљом. Чим метну дол’, одма повише војника ударе крстачу. Сваки војник имо је медаљон о врату, она кутијица од месинга… она не мож да пропусти влагу. И тамо је цедуља, пише на њој име војника, одакле је, која чета, који батаљон.
Међу погинулим војницима било је и два официра. И они су донети код цркве. Сарањени су исто ту, мало испред њини војника. Из Поповића један официр био родом, а други не знам одакле бија.
Стављено цвеће по гробовима, донео народ.
Идући дана долазиле су жене са корпама на гробове, кукале, било из други села отуд. Да поделу за душу… на оно место. И код сваке крстаче горела је свећа.
(Сад ти мртви војници нису више тамо. Дошло наређење из Београда да се о државном трошку пренесу у цркву у Рогачи. Сарањени су у костурници, и у цркви има сва имена и све уписано на спомен-плочи).
А знате л’ шта је било са аустриским војницима? Е, они нису одма сарањени. Прошло неколико дана па наређено да се закопавају и они. Дошло и нешто војника, али већи- ном одређивани Кораћичани кулуком да по Космају затрпавамо де којег нађемо. Зато што кучићи … пси сељачки из свију села… па ји изначињали по Космају, па кад наиђе човек, они кидишу на њега. Острвило се на људско месо. Није смео нико да иде у Космај без оружја. Првом дошла војска те затрпавала. Али то је већ било прешло у трулеж, те су цивили сарањивали, је л’ поватаће војску нека болес.
Кад су сарањивали аустриске војнике, сељани су вадили из њини торба ако има нешто вредно. Нашло се по руксазима, они су пљачкали док су ишли кроза села. Пуне торбе свачега. Па у једноме ја сам видео клубе плетива и прслук вежен девојачки, и то он узо. И поно. А није мислио да ли ће да оде кући… Она кафана ди је у Тресијама, идући Сопоту овим друмом, и ту је нешто покупљено Аустријанаца и закопано у рупу.
Ја верујем да и сад по Космају има коске њине. Али ко зна где је који затрпан! Кад се рат свршио, нико није те војнике ископаво ни однео. Оставили они своје коске овде на Космају.
И ГОРА СТРАДАЛА
Остало оружја и муниције по Космају читав сров, само да носиш. Тад сам имо три пушке. Ми смо имали забран горе и шуму, до Космаја. Одатле је Тринајсти пук кренуо. И ја накупим два сандука муниције, цео дан пуцам. Имо сам две аустриске и једну руску пушку. Чували смо дуго пушке. И, једанпут зађу жандари по селу. Да вршу претрес, нарочито ближе Космаја. И узму ми те две аустриске пушке. А ону руску нису нашли, њу смо сакрили у шуми. После је било забрањено пуцање. Жандари су трчали де чују пуцањ, одма иду: “Па д’изгинете!”, каже. А ми – деца! Пуцамо! Зар ми знамо где пуцамо и како се то пуца. Волели смо, а муниције колико оћеш.
И гора је страдала на Космају кад је била борба: све су цепанице одлетале од дрвећа. Ова страна од Неменикућа – то је све дрвеће било исцепано ко зна на колико места. Од граната и пушчаног метка. Колико је ту бачено муниције! У-у-у, па кад би сваки метак потревио војника – зло. Него удари и у дрво…
Па је наређено да се сече до земље поштећена гора да би расла друга шума. А војска била у зиму четрнајсте и петнајсте у селу. Секла војска гору у Космају. А секо је и народ. Народ навалио уз ону војску па сече, нема чувара, нема ништа. Срубили… Исечена била највише буковина. Пази овако: Мали Космај до Неменикућа – то је све била буковина.
А Велики Космај до пирамиде гор, где је сад онај нови споменик – ту је све била церова, граничева и, идући Рогачи, борова шума. Бор нису посекли, он није за грејање. Гори, али… Народ секо, нико не води рачуна. Војска секла док је била код нас по кућама. Секли гору: имаш кола и волове – ајде да идемо да сечемо дрва. Велики народ, али велика и планина, није могло да се исече све. Рогача и Кораћица, ти два села највише су посекли горе на Космају, тако се причало.
А срне разбежале се са Космаја, налазили смо по оборима међу јунадима којегде. Па и зечеви – помешали се по торовима са овцама, да не страдају док то чудо прође.
Страдо и виноград кад су биле те борбе на Космају. Ми смо били посадили четири иљаде чокоти лозе, калема. С пролећа посађено, и купус расађен по њему. То су калеми били, лоза изашла, млади ластари израсли. А оно дошла бојна комора, она је увек негде у заклону, па се склону испод нашег и комшијиног забрана. А одатле морали су војници да носе чистином, горе на отворено поље, да дотурају по рововима муницију. Одоздо од бојне коморе. Оне њине кљусине… Коњи наши војни, они запрежни, појели лозу младу: од четири иљаде није остало педесет калема. Појели због купуса, имало још непосеченог, да није било купуса не би. Они пустили коње у оно заграђено место, коњи газили и јели. (Држава после рата све платила, звало се то ратна оштета).
Страдале и књиге црквене кад је била борба на Космају. Неки наш сељанин, не знамо који је, запалио књиге у цркви. Кад су топови пуцали на Космају, у они три дана, то је тад могло да буде. Ушо он у цркву… развалио браву! И узо оне књиге де је пописано које године ко рођен и кад је ко умро, па запалио то. Не знамо да л’ је палио штогод друго. Није то причато у народу, нит да л’ је одно још нешто из цркве. Е зашто… Мора да је неки његов, тогај што је палио, требо да се мобилише у рат. Па списак да не би отишо у команду, да се тај позове, он спалио књиге црквене у Кораћици.
Рањен поднаредник један страдо. Он је био у војски званој Одбрана Београда. Па кад је изгинуло на Космају, завршило се све, и тај је изишао из борбе рањен.
И ту наиђе неки – ко је наишо од ови наши сељака не знамо – опљачко га и… саранио га. На државном имању, уз планину било то. Који је – нико није сазно. Па кад је прошло извесно време, одједанпут угледамо да је неко ударио споменчић од белог камена, мало више од по метра изнад земље. И написано: Поднаредник тај и тај, из села тог и тог – он је био отуд од Мачве. Нашо је тај сељак медаљон, из њега видео име.
И кад је дошла фамилија да тражи тог поднаредника – они сазнали да је рањен у грло и да је сишо са Космаја – испричају да је он имо неке паре код њега. Тај што га опљачко убио га и после подиго споменик, тајно, све тајно, ноћу. Само нико не зна који је тај из Кораћице. Нико не зна. Ми смо то правили питање, правили. Па – убили би га. Ма убили би га ми Кораћичани! Зар тај поднаредник брани ти кућу и децу, а ти после да га убијеш. (Нема сад тамо ништа, однели кости они његови).
ЗМАЈЕВАЦ ЗАУЗЕТ
Наступила петнајста година. Тад је мој отац пуштен на боловање, петнајс дана, па да се јави команданту у Младеновац, да га они известе де се његова јединица налази.
Овамо код нас у кући боравили војници, пет војника имало, а он долази болестан. Те команда одведе војнике, мислили да он има тифус. Није отац имао тифус, али она морија није могла да ишчили из њега тако брзо, те он био целе зиме на боловању, само што се јављао у команду. Тако до јесени није зват.
У јесен петнајсте, кад је објављен рат поново, отац је упућен у јединицу, а мене мајка после месец-два одјури од куће, каже:
“Швабе прешле преко Дрине и де год су наишли, све што је мушко метнули под нож, него бегај од куће.”
Из Кораћице је само пошо у бежанију тринајстог или четрнајстог октобра петнајсте године.
Пођем са тим шнајдером Гајом, што је научио мојег стрица да шије – њему било име Гаврило Павловић, али су га сви у селу, и мали и велико, звали Гаја Наталинац. Имало му више од педесет година. Поведе он оба сина, они су били гимназисти, поведе жену и пођем ја – нас петоро. Имо је једно коњче, стави самар, потовари ствари на коња и кренемо. Деда Милоје везо за ногу једно назиме и вели да га потерамо са нама, ваљаће нам.
Изиђемо из села, и кад смо били код пружатовачког пута, стиже нас један војник, Милош Миловановић, одавде из Кораћице, и каже:
“Убрзајте корак, патрола немачка стигла у Кораћицу, Змајевац заузет.”
Ми пожуримо и дођемо увече у Чумић код Крагујевца. Они ко да није рат: код једне куће музика и светли лампа у дворишту. Ми свратимо, свирачи свирају, сакупио се народ на комишање. А они:
“Шта ћете ви?” Ми им кажемо. “Немци ће,” каже, “само до Тополе. Дотле ће наша војска да оступа. У Тополу ће да дође и француска војска и ту ће да се Немци одбију.” (Каква француска војска! Нисам ји видео док нисам отишо на Крф).
Ту ноћ нисмо ни спавали. Ајде да закољемо назиме што смо потерали са нама. Месо метнемо у џакове. И ујутру наставимо пут.
Кад смо били у Горњим Милановцу, седимо ми у кафани – Гаја Наталинац, његова жена и синови, а један наредник каже мени:
“Еј, ти, откуд теб те цокуле?” А он обосео, ђонови му се одвалили, а у мене нове цокуле.
“Купио”, реко.
“Де мож да купиш?!” (Па стварно: не мож да купиш нигде, само држава има, војска). “Изувај то! Дај мени да носим, а ти обуј ове исцепане.”
А Гаја Наталинац не беше лењ, него брже оде па исприча ствар код команданта. Ето га иде јадан мајор. И носи корбач у руци. Место сабље он држи…мајор, еј! држи корбач:
“Који је, каже, то реко?” А Гаја Наталинац показа на наредника:
“Овај!”
“Јеси л’ ти наредио да се овај дечак изује?”
“Ја. Он није војник, има нове цокуле, а мени испали прсти.”
“Он није војник, ал’ биће војник бољи нег ти!”, па скреса мајор нареднику, све му скреса, па оним корбачом фљус, фљус. И да не беше тог мајора, ја би пропо, промрзле би ми ноге.
Ишло нас петоро одатле, од Горњег Милановца, све до Рашке, оно месо трајало нам пешес дана. Где заноћимо, ми печемо и пржимо. Сви смо топло одевени. Имо сам на себи одело од сукна и те војничке цокуле на ногама. Донео ми отац цокуле кад су почели да оступају, допадне кући и да ми: “Нек ти се, каже, нађе.” На глави шајкача. На лећима руксаг што је отац донео са Куманова: цео дан мож да носиш воде у њему,неће да процури.
Прошли смо Краљево па пред Рашком на један километар има једна кафана. Кафеџија нас прими, смести коња у шталу:
“Будите код мене докле оћете, али немам ништа да вам дам да једете, немам ни ја.”
А ми шта ћемо – нас тројица, ја и они два гимназиста поћемо у Рашку. Гаја Наталинац даде нам паре и нас три дечака пођемо.
Сретнемо једнога војника, баш мојега стрица из фамилије, звао се Љуба. Иде из болнице, из Митровице. Носи торбицу ону белу, и обуко по војнички све. А он у мога оца чети: Прва чета, Други батаљон, Седми пук. И ја упитам:
“Ча-Љубо, да л’ знаш шта је са мојим оцем?”
“Откуд ја знам,” каже, “ја сам у болници био. Немам појма шта је са њим.”
Он мора, каже, да иде у Дунавску дивизију да се јави да му дају правац где да нађе Седми пук, јер они знаду, дивизија зна.
Они двојица гимназиста оду да купе леба, а ја са ча-Љубом враћам се да идем у дивизију да се известим и да нађем оца. Иако не знам да л’ је жив! Јер сваки дан су борбе. Вратимо се код Гаје Наталинца да му кажем да ћу да пођем са ча-Љубом да тражим оца. Ја динара у џепу нисам имо. Гаја Наталинац вади педесет динара у сребру, еј, и даде ми. “Иди”, каже, “Рајо, можда ће ти бити боље.”
И одем са ча-Љубом у седиште Прве армије. Од Рашке натраг овамо, у селу Полимиру било. Тријес километара далеко. Замисли де је војска, а де је штаб армије осто! Дивизија већ била пред Рашком. Нису могли ни Немци да напредују тако брзо.
Оде ча-Љуба у штаб тамо, и врати се, рекли му: “Немамо ми појма ди се налази Седми пук сада. Него д’ идеш ти у дивизију. Они знаду.”
И враћамо се у дивизију. Скренемо са друма, оћемо кроза село. Мрачак већ. Наиђемо на једног чичу, чува – има сто брава оваца. Четири кера, са сваке стране по један, не можеш да приђеш код оваца мањ да га убијеш. А чича за појасом носи пиштољ „црногорац”, тулумбаш. Ја га питам да ли он зна де се налази штаб Дунавске дивизије. А он:
“Марш, мајку ви српску! Бежите”, каже, “од мене, сад ћу да ве побијем! Ви мени кућу растуристе!” Извадио ону пиштољагу, окрете овамо. Да нас је побио – нико не зна, што се каже: за време рата нестало га.
Прођемо кроз неку шуму и уђемо у једну напуштену кућу – можда је баш онога чиче са овцама. Отворена врата, отворени прозори, опљачкано све. Сигурно да је чича побего са овцама иза шуме.
У подруму нађемо једно сандуче – пројино брашно у њему, и ведрицу пуну сира и папрпке. Е, бог богова! Нема ништа друго и не треба. Ја покупим сир, а ча-Љуба напуни торбу брашна. У соби отвори један сандук и нађе канице, појас широк:
“Ово ћу ја”, каже, “да узмем за мене.”
